„Izveštaj sa Trkališta
Razgovori sa sobom
Vanredno stanje
– 4. nedelja, 18.30
TIŠINA - Neverovatno zvuči tišina koja se prolama preko čitavog „Trkališta“. Pre samo nekoliko nedelja u ovo doba dana nemoguće je bilo primetiti cvrkut ptica u raskošnim granama drveća koje krasi naše naselje. Kroz otvoren prozor slušam prolećnu pesmu ptica koju apsolutno ne može da naruši ni jedan jedini zvuk, jer osim ptica, drugo se ništa i ne čuje. Automobili ne prolaze ulicama. Na stazama koje inače vrve od dece i prolaznika, sada nema ni jedne žive duše, kako se to u žargonu kaže. Nestvaran prizor, čija nas lepota na trenutak povede u stanje tihe zahvalnosti i budi neku vrstu dubokog mira koji možemo da osetimo samo ako se zaustavimo i smirimo.
U SOBI - Sedim u svojoj sobi jer smo svi na planeti zemlji u kolektivnom karantinu. A kako sam okružena zidovima sobe, taj „osobni“osećaj me inspiriše da razgovaram sa kim drugim, do „sa sobom“ samom.
U GLAVI - Pitam se verovatno kao i većina promišljajućeg sveta, odakle ova epidemija i zašto je zahvatila celu planetu. Neka mišljenja su da nas priroda omopinje jer smo je previše ugrozili svojim bahatim ponašanjem, pa je želela da se odmori od svih ljudskih napada u vidu zagađenja štetnim materijama. Druga mišljenja naginju raznim teorijama zavere da se radi o ubačenom virusu od strane farmakološke industrije koja nakon epidemije stvara i lek, te se na taj način stvaraju enormna bogatstva na račun veštački stvorenog virusa. Neki opet veruju da centri moći, gde opet imamo ljudski faktor, stvaraju nestabilnu ekonomiju svetskih razmera radi svojih već uveliko poznatih ciljeva globalizacije.
A da se manemo svih ovih mišljenja i pogledamo gde smo tu mi?
POSAO - Mi sedimo u svojoj sobi i u najvećem broju slučajeva, radimo od kuće. Mnogi odlaze na posao i dežuraju ili pak rade skraćeno. Rade samo oni koji zaista moraju da rade, a nisu retki ni oni koji su ostali bez posla. Znači, osvrnemo se oko sebe i kažemo - dobro je, zdravi samo i naša porodica je zdrava, na broju smo.
VIRUS - Virus vreba na svakom ćošku, u svakom okruženju osim naše sobe. Kažu da se borimo sa nevidljivim neprijateljem. Treba ozbiljno da shvatimo upozorenja da ostanemo kod kuće i ne ugrožavamo svoju porodicu, posebno one najmlađe i najstarije koji su najosetljivija populacija.
PITANjA - Čini mi se da smo seu stalnoj životnoj jurnjavi udaljili od sebe samih. Zato, sedimo malo okruženi sobom i budimo malo sa sobom. Možda otkrijemo nešto o sebi što nikada ranije nismo ni primećivali. Možda otkrijemo da nismo srećni koliko zaslužujemo ili koliko želimo da budemo? Možda ovaj virus ima i svoje prijateljsko lice koje ne vidimo na prvi mah zbog opšte histerije i straha. Šta leži u nameri virusa da celu planetu zaustavi na trenutak.Možda je dobro da se zaustavimo i zamislimo nad svojim dosadašnjim izborima i da sumiramo gde smo i šta želimo dalje. Šta želimo od svog života? Šta je ono što istinski priželjkujemo i čemu se nadamo, a šta u stvarnosti živimo. Šta je dobro u našem životu, a šta loše? Šta želimo da menjamo i koliko smo zaista srećni? Da li sreća zavisi samo od nas? Zagledajmo se u sebe duboko i potražimo odgovore na razna pitanja koja će se pojaviti, ako samo za trenutak budemo u svojoj samoći i miru.
ZAKLjUČAK - Možda nam je svima potrebno da se zaustavimo i da prestanemo da jurcamo okolo za „raznim postignućima“ u vidu titule, priznanja, unapređenja, postizanja mesečne norme, dokazivanja i prevazilaženja norme, razumevanja i odobravanja od strane kolega, šefova, prijatelja ili partnera, empatije, saosećajnosti i toplog osmeha svog komšije, poznanika ili rođaka.
TUGA I STRAH - Početak ove godine obeleženi su gubitkom i tugom u mojoj porodici. Tata mi je posle kraće nemilosrdne bolesti preminuo. Sahranjen je 1. aprila na svetski dan šale. Pitam se zašto je odabrao baš taj dan. Verujem da je želeo da nam poruči da treba da se radujemo, a ne da tugujemo. On je voleo da se šali, čak i u nekim sasvim ozbiljnim situacijama, pronalazio je razloge za humor. Zato ću vas sve zamoliti da ne strahujete i da ne gledate vesti, tamo ništa lepo nećete čuti.
EPILOG - Okrenite se oko sebe i videćete da vas na polici čeka neka knjiga koju ste odavno želeli da pročitate, ali nikada niste imali dovoljno vremena za to. Eto sad je trenutak. Oduvek ste želeli da vežbate, ali niste imali vremena. Eto, sad je trenutak. Provodili ste baš mnogo vremena na poslu, toliko da ste zaboravil ko ste ustvari i šta zaista želite u svom životu. Stalno ste bili ljuti na sebe što ne provodite više vremena sa svojom decom. Eto, sad je trenutak da se to promeni. Nikada niste imali vremena da se posvetite nekom svom hobiju, a sada konačno imate vremena za to. Odavno ste planirali da se rešite dokumentacije koju godinama čuvate. Po ormarima i fijokama su neki predmeti koji već duže vreme stoje tamo, a zapravo ničemu ne koriste. Možda je vreme da se rešite viškova u svom životu i da oslobodite prostor za neku novu i svežu energiju.
TIŠINA - Izveštaj sa Trkališta završavam u 20.00 časova. Kroz otvoren prozor se čuje aplauz.Čitavim naseljem razlegao se vreli pljesak dlanova nade, straha i ponosa. I ubrzo zatim, opet tišina... Toliko i preko neophodna tišina da bismo konačno mogli sebe da čujemo.
– 4. nedelja, 18.30
TIŠINA - Neverovatno zvuči tišina koja se prolama preko čitavog „Trkališta“. Pre samo nekoliko nedelja u ovo doba dana nemoguće je bilo primetiti cvrkut ptica u raskošnim granama drveća koje krasi naše naselje. Kroz otvoren prozor slušam prolećnu pesmu ptica koju apsolutno ne može da naruši ni jedan jedini zvuk, jer osim ptica, drugo se ništa i ne čuje. Automobili ne prolaze ulicama. Na stazama koje inače vrve od dece i prolaznika, sada nema ni jedne žive duše, kako se to u žargonu kaže. Nestvaran prizor, čija nas lepota na trenutak povede u stanje tihe zahvalnosti i budi neku vrstu dubokog mira koji možemo da osetimo samo ako se zaustavimo i smirimo.
U SOBI - Sedim u svojoj sobi jer smo svi na planeti zemlji u kolektivnom karantinu. A kako sam okružena zidovima sobe, taj „osobni“osećaj me inspiriše da razgovaram sa kim drugim, do „sa sobom“ samom.
U GLAVI - Pitam se verovatno kao i većina promišljajućeg sveta, odakle ova epidemija i zašto je zahvatila celu planetu. Neka mišljenja su da nas priroda omopinje jer smo je previše ugrozili svojim bahatim ponašanjem, pa je želela da se odmori od svih ljudskih napada u vidu zagađenja štetnim materijama. Druga mišljenja naginju raznim teorijama zavere da se radi o ubačenom virusu od strane farmakološke industrije koja nakon epidemije stvara i lek, te se na taj način stvaraju enormna bogatstva na račun veštački stvorenog virusa. Neki opet veruju da centri moći, gde opet imamo ljudski faktor, stvaraju nestabilnu ekonomiju svetskih razmera radi svojih već uveliko poznatih ciljeva globalizacije.
A da se manemo svih ovih mišljenja i pogledamo gde smo tu mi?
POSAO - Mi sedimo u svojoj sobi i u najvećem broju slučajeva, radimo od kuće. Mnogi odlaze na posao i dežuraju ili pak rade skraćeno. Rade samo oni koji zaista moraju da rade, a nisu retki ni oni koji su ostali bez posla. Znači, osvrnemo se oko sebe i kažemo - dobro je, zdravi samo i naša porodica je zdrava, na broju smo.
VIRUS - Virus vreba na svakom ćošku, u svakom okruženju osim naše sobe. Kažu da se borimo sa nevidljivim neprijateljem. Treba ozbiljno da shvatimo upozorenja da ostanemo kod kuće i ne ugrožavamo svoju porodicu, posebno one najmlađe i najstarije koji su najosetljivija populacija.
PITANjA - Čini mi se da smo seu stalnoj životnoj jurnjavi udaljili od sebe samih. Zato, sedimo malo okruženi sobom i budimo malo sa sobom. Možda otkrijemo nešto o sebi što nikada ranije nismo ni primećivali. Možda otkrijemo da nismo srećni koliko zaslužujemo ili koliko želimo da budemo? Možda ovaj virus ima i svoje prijateljsko lice koje ne vidimo na prvi mah zbog opšte histerije i straha. Šta leži u nameri virusa da celu planetu zaustavi na trenutak.Možda je dobro da se zaustavimo i zamislimo nad svojim dosadašnjim izborima i da sumiramo gde smo i šta želimo dalje. Šta želimo od svog života? Šta je ono što istinski priželjkujemo i čemu se nadamo, a šta u stvarnosti živimo. Šta je dobro u našem životu, a šta loše? Šta želimo da menjamo i koliko smo zaista srećni? Da li sreća zavisi samo od nas? Zagledajmo se u sebe duboko i potražimo odgovore na razna pitanja koja će se pojaviti, ako samo za trenutak budemo u svojoj samoći i miru.
ZAKLjUČAK - Možda nam je svima potrebno da se zaustavimo i da prestanemo da jurcamo okolo za „raznim postignućima“ u vidu titule, priznanja, unapređenja, postizanja mesečne norme, dokazivanja i prevazilaženja norme, razumevanja i odobravanja od strane kolega, šefova, prijatelja ili partnera, empatije, saosećajnosti i toplog osmeha svog komšije, poznanika ili rođaka.
TUGA I STRAH - Početak ove godine obeleženi su gubitkom i tugom u mojoj porodici. Tata mi je posle kraće nemilosrdne bolesti preminuo. Sahranjen je 1. aprila na svetski dan šale. Pitam se zašto je odabrao baš taj dan. Verujem da je želeo da nam poruči da treba da se radujemo, a ne da tugujemo. On je voleo da se šali, čak i u nekim sasvim ozbiljnim situacijama, pronalazio je razloge za humor. Zato ću vas sve zamoliti da ne strahujete i da ne gledate vesti, tamo ništa lepo nećete čuti.
EPILOG - Okrenite se oko sebe i videćete da vas na polici čeka neka knjiga koju ste odavno želeli da pročitate, ali nikada niste imali dovoljno vremena za to. Eto sad je trenutak. Oduvek ste želeli da vežbate, ali niste imali vremena. Eto, sad je trenutak. Provodili ste baš mnogo vremena na poslu, toliko da ste zaboravil ko ste ustvari i šta zaista želite u svom životu. Stalno ste bili ljuti na sebe što ne provodite više vremena sa svojom decom. Eto, sad je trenutak da se to promeni. Nikada niste imali vremena da se posvetite nekom svom hobiju, a sada konačno imate vremena za to. Odavno ste planirali da se rešite dokumentacije koju godinama čuvate. Po ormarima i fijokama su neki predmeti koji već duže vreme stoje tamo, a zapravo ničemu ne koriste. Možda je vreme da se rešite viškova u svom životu i da oslobodite prostor za neku novu i svežu energiju.
TIŠINA - Izveštaj sa Trkališta završavam u 20.00 časova. Kroz otvoren prozor se čuje aplauz.Čitavim naseljem razlegao se vreli pljesak dlanova nade, straha i ponosa. I ubrzo zatim, opet tišina... Toliko i preko neophodna tišina da bismo konačno mogli sebe da čujemo.
A. Vuković Kurdulić
Najnoviji broj
18. april 2024.
