Budućnost je nepredvidiva

Svoj kraj pamtim po mirisu sena i tek ubranog paradajza, po nekim neasfaltiranim putevima, ukusu maminih krofni, drvenoj klackalici koju nam je tata napravio, čarkama i pomirenjima sa bratom, preskakanju lastiša sa drugaricama iz komšiluka, igranju odbojke preko kapije, trčanju, igranju žmurke do kasno u noć sa decom iz ulice, crtaću u 7 uveče, jednoj teti koje smo se svi plašili, tetka-Dani i čika-Milisavu koji su brata i mene često čuvali dok su nam roditelji radili na poljima, po jednoj tetka-Dragici, vožnji bicikla, odlasku kod Deje i našoj kuci Moniki. Kasnije, i po predugim telefonskim razgovorima sa dve Jelene, pravljenju kolača, po putovanju u školu do Šapca svaki dan, po nekim dečacima, prijateljstvima iz autobusa, spavanju kod drugarica u Šapcu, po IV-2, po razrednoj Ceci Deranji, po recitovanju, po Magistru i po matematici.

Eto, o Mačvi, baš onako kako ju je i Janko Veselinović opisao: “Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja.” - za „Glas Podrinja“ priseća se svog detinjstva i odrastanja u srcu Mačve doktorka Marija Zarić. Naša sagovornica, rođena je 1980. godine u Šapcu, a više od dve decenije živi i radi izvan granica matične zemlje. Diploma Medicinskog fakulteta u Beogradu bila je početna stanica na akademskom i poslovnom putovanju. Od 2017. godine, London, prestonica Ujedinjenog kraljevstva, dom je za doktorku Zarić, a prestižni Oksford univerzitet i Džener institut lokacija gde Marija izučava vakcine protiv malarije, a sada i korona virusa.

Ukoliko se osvrnete na mapu svog odrastanja, školovanja i karijere (Dublje, Šabac, Beograd, Bogatić, Belfast, London) putanja je vrlo interesantna. Koliko je moguće planirati budućnost?

Naravno da budućnost ne možemo unapred skrojiti. Nikad se ne zna šta nas čeka iza ćoška. Ali možemo biti motivisani ciljevima koje smo zacrtali, truditi se i raditi da na toj putanji ostanemo, pri tom ne zaboravljajući da budemo pažljiviji i oprezniji dok se tom ćošku približavamo. Mislim da izbori koje sami pravimo u velikoj meri utiču na našu budućnost.

Kada ste shvatili da je medicina Vaš životni poziv?
Iskreno, nisam bila od onih đaka koji mnogo unapred znaju šta će biti njihov poziv. Prirodne nauke su mi dobro išle, a u Gimnaziji sam posebno volela matematiku i jedno vreme sam razmišljala da upišem programiranje. Znala sam da bih najviše uživala studirajući nešto što se zasniva na matematici, ali sam preispitivala činjenicu da bih onda veći deo života provela radeći uz računar, a kao osamnaestogodišnjakinji, to mi se nekako činilo monotonim. Posao lekara mi je izgledao dinamičniji zbog utiska da tu nijedan dan nije isti, i da bih imala priliku da kontinuirano učim kroz praksu. Takođe, sviđala mi se ideja da kroz posao pomažem i budem u stalnom kontaktu sa ljudima, što je više odgovaralo mojoj viziji idealnog zanimanja.

Znala sam da medicina znači više vremena provedenog u memorisanju činjenica i verovatno, za mene, više odricanja. Bila sam neodlučna do samog kraja, pa sam upisala i Elektrotehnički i Medicinski fakultet u Beogradu, ali eto, na kraju se odlučih za medicinu vođena činjenicom da možda vredi „žrtvovati“ šest godina da bih kasnije ceo život radila nešto što više odgovara mojoj ličnosti i temperamentu.

Medicinski stručanjaci koji dolaze iz Srbije su cenjeni u inostranstvu. Šta vidite kao prednost obrazovanja u našoj zemlji?
Mislim da je presudno to kako naš sistem obrazovanja još od osnovne škole oblikuje decu. Od prvog razreda izloženi smo stalnim testovima, ocenjivanjima, iznenadnim pismenim vežbama, usmenim ispitima. Dobra strana takvog pristupa je što se deca razvijaju u ljude koji umeju da se nose sa pritiskom, koji su dovitljiviji, veštiji, brzo razmišljaju i znaju vrlo lako da se snađu u nepredviđenim situacijama. To su osobine koje se cene u medicinskoj struci.

U Engleskoj je obrazovanje dosta usmereno na praktičnu primenu, npr. deca već u drugom razredu osnovne prave prezentacije i rade na računarima. Pristup je drugačiji, ne daju im ocene u toku godine, osim na završnim ispitima, pazi se da ne znaju ko je bolji, a ko lošiji đak. Više im se izlazi u susret. Na fakultetima je pomoć uvek dostupna, čak i obavezna, ako student, ne položi ispit. Naravno, svaki sistem ima svoje prednosti.

Šta Vas je motivisalo da konkurišete za stipendiju Queen’s University Belfast? Da li je to bio primarni izbor?

Otišli smo u Belfast jer je suprug konkurisao i dobio stipendiju za doktorske studije sa Queen’s University Belfast dok smo bili u Srbiji. Nije bilo drugih prilika za usavršavanje u tom periodu. Za studente koji dolaze iz zemalja koje nisu članice EU, kao što je Srbija, bilo je prilično teško da dobiju stipendiju, te smo tu ponudu, bez velikog razmišljanja i prihvatili. Kad smo odlazili imali smo bebu od par nedelja, a posle nešto manje od dve godine dobili smo i drugu. Kako se naša mala porodica do tada već usidrila u Belfastu, nisam ni razmišljala o drugim opcijama, već da konkurišem za stipendiju na istom univerzitetu.

Balkan važi za trusno područje, a Vi ste otišli u Belfast koji je u našoj javnosti bio poznat po nemirima. Kako je grad izgledao u periodu Vašeg boravka tamo?

Tačno, Severna Irska je imala problema u prošlosti, zasnovanih na religijskoj netrpeljivosti protestanata i katolika. Slušali smo da su postojale privremene vojne kasarne, policijski čas i sigurnosni kontrolni punktovi po gradu koji su kontrolisali svako kretanje. Mislim da ta podeljenost i danas postoji, ali ljudi su to prihvatili tako da to generalno ne ometa funkcionisanje regije. Kada smo otišli, 2007. godine problema nije bilo, a grad je već porastao u svakom pogledu.

Belfast nije lepotan u koga se zaljubite na prvi pogled, ali živeći tamo polako smo otkrivali njegove skrivene dragocenosti (mnoštvo istorijskih znamenitosti, dobro očuvanu arhitekturu, bogatstvo kulturnih sadržaja, nestvarnu lepotu prirode oko grada, i posebno toplinu i gostoljubivost ljudi koji tamo žive).

Često se govori o odlasku mladih, talentovanih i školovanih u inostranstvo, a istovremeno se pominje potreba da se vrate u matičnu zemlju. No, oni koji uspeju van granica budu potpuno zaboravljeni.

Mislim da oni prvo budu zaboravljeni, pa tek posle odu.

Vaša najveća motivacija, snaga u životu i karijeri?
Motivaciju nalazim u ljudima koji su posvećeni, uspešni, vredni, pozitivni, uporni, objektivni, a opet nenametljivi, ljubazni, skromni, saosećajni i nesebični.

Šta je bilo najteže u trenutku odlaska iz Srbije, i najveći izazov sa kojim ste se susreli?

Naravno, najteže je bilo pozdravljanje sa roditeljima, prijateljima i familijom. Što se tiče izazova, možda su to bile poslednje dve godine mojih doktorskih studija kad sam ostala sama u Belfastu sa decom od dve i četiri godine, jer je suprug zbog posla prešao u Aberdin u Škotskoj. Dolazio je svakog vikenda, a od ponedeljka do petka sam se sa dosta toga nosila sama. Ipak, znala sam da je to u najboljem interesu porodice, i nisam imala ni mnogo vremena da razmišljam o poteškoćama.

Sada živite i radite u Londonu, prestonici Ujedinjenog kraljevstva koje prati “predrasuda” da strance ne prihvata u potpunosti. Koliko ova tvrdnja odgovara istini i realnosti?

Tri miliona ljudi, od ukupno devet koji u njemu žive, su stranci, odnosno rođeni van granica Velike Britanije. To je grad 280 nacionalnosti i 300 jezika, tako da možete da zamislite tu kulturološku raznolikost koju u Londonu srećete na svakom koraku. Da bi sve to “opstalo”, a funkcioniše bez problema, neminovno je da postoji poštovanje prema drugima, i tolerancija za sve vidove različitosti. Nikad nisam razumela odakle Londoncima reputacija da su neprijatni. Uvek će se zaustaviti da vam pomognu, ako to zatražite, osmehnuti na ulici, poželeti dobro jutro. Mi u Srbiji Britance često deklarišemo kao hladne i bezosećajne.

Britanci nisu hladni, oni su samo veoma uzdržani, i privatnost im je jako važna. Vole da imaju lični prostor, ali ga daju i drugima. U javnom prevozu nikada nećete videti ljude zbijene, uvek je tu bar oko pola metra razmaka. Uključivanje u razgovor sa neznancima nije pravilo. Razmeniće nekoliko prijatnih rečenica, ali će se potom brzo povući. Takođe, vrednost kojoj Britanci pridaju veliku pažnju je uljudnost. Vole da koriste „molim“ i „hvala“. Izmislili su neverovatno složene tehnike komunikacije tako da kroz humor, sarkazam, šale na svoj račun uspevaju da na uljudan način iznesu kritiku, ili neko ne baš prijatno mišljenje. Britanci nisu ni bezosećajni, naprotiv, nebrojeno puta sam videla ljude koji ostavljaju sendvič, ili šolju čaja beskućniku koji spava na ulici.

Srbija i Srbi u o očima Britanaca?
Ne bih rekla da su Britanci nešto mnogo zainteresovani za Srbiju. Nekoliko puta sam u toku razgovora primetila da nisu sigurni ni gde se Srbija tačno nalazi, mešali su je sa Sibirom ili Sirijom, dok su me neki i prijatno iznenadili, opisujući iskustva tokom svoje posete Beogradu i Srbiji. Onima koji su je posetili posebno se sviđa naša rakija. Najčešće reakcije su da znaju za Novaka Đokovića, i fudbalere (Vidića, Ivanovića i Matića).

London kao svetska metropola koliko pruža mogućnosti kada je u pitanju poslovni i privatni život?
Smatram da pruža dosta. Možda nije tako u nekim drugim engleskim gradovima, ali posla u Londonu uvek ima, samo je pitanje želite li. London je skup, prenaseljen, zagađen, ali sa druge strane, raznolik, živ i uzbudljiv grad za život. Bez obzira na godišnje doba, u Londonu uvek ima šta da se vidi, poseti. Mnogi muzeji i galerije su besplatni. Postoje brojni parkovi i zelene površine za šetnju i rekreaciju. Javni prevoz je sjajan. Kuhinje iz zemalja širom sveta su vam nadohvat ruke tako da u Londonu uvek možete ugoditi svom čulu ukusa. I baš je kako je i Šekspir rekao- “Umoriti se od Londona znači umoriti se od života.”.

Radili ste na King’s koledžu u Londonu kao viši naučni saradnik ispitujući vakcinu protiv HIV-a. Može li se laički objasniti šta ovaj virus čini toliko specifičnim nekoliko decenija od detektovanja da je još uvek neizlečiv?

Iako nema leka za HIV, postoje vrlo delotvorne terapije koji većini ljudi s virusom omogućavaju da žive dug i zdrav život. HIV se leči antiretrovirusnim lekovima, koji deluju tako što zaustavljaju razmnožavanje virusa u telu. Ovo zatim omogućava imunološkom sistemu da se oporavi i spreči dalje oštećenje virusom. U terapiji protiv HIV-a najčešće se koristi kombinacija lekova, jer se HIV brzo prilagođava i postaje rezistentan. Neki lekovi protiv HIV-a kombinovani su u jednoj tableti, poznatoj kao kombinacija fiksne doze, i često više koštaju. Ljudi kojima je dijagnostifikovan HIV obično uzimaju između jedne i četiri tablete dnevno. Različite kombinacije lekova protiv HIV-a imaju različitu efikasnost kod različitih pacijenata, tako da se terapija koju oboleli od HIV-a uzimaju individualno određuje za svakog. Da bi se pratilo koliko je lečenje efikasno, meri se količina HIV virusa u krvi (virusno opterećenje). Jednom kada se virus više ne može detektovati, stanje se opisuje kao HIV-nemerljivo. Većina ljudi koja se svakodnevno leči antiretrovirusnim lekovima dostigne nemerljivo virusno opterećenje u roku od 6 meseci od početka terapije.

Sa druge strane, vakcina čiji je cilj da unapred zaštiti svakoga i koja bi predupredila HIV infekciju još nije dostupna. Mislim da postoji realna šansa da vakcina, koja će zaštititi ljude od infekcije, bude dostupna za pet do deset godina. Veoma je teško razviti vakcinu protiv HIV-a iz više razloga. Dok većina drugih vakcina deluje podučavanjem imunog sistema da stvara antitela koja uklanjaju infekciju, antitela nisu u stanju da neutrališu HIV infekciju. Zato što HIV mutira vrlo brzo, tako da vakcinom indukovana antitela više ne mogu da prepoznaju mutiranu verziju virusa. Drugi izazov je to što postoji više različitih podtipova HIV-a, a različiti podtipovi preovlađuju u različitim delovima sveta. To znači da treba razviti vakcinu koja će biti efikasna protiv svih podtipova, što je teško, ili se moraju razviti različite vakcine protiv različitih podtipova.

Deo ste tima Instituta Džener koji pripada Univerzitetu Oksford i bavi se istraživanjem i razvojem vakcina. U javnosti postoji nerazumevanje o tome koliko je vremena potrebno da se vakcina razvija i počne sa njenom primenom kod ljudi. Da li možete da definišete faze naučnog istraživanja u pomenutoj oblasti?
Razvoj vakcina je složen i dugotrajan proces koji se razlikuje od razvoja konvencionalnih lekova. Vakcine su predviđene za upotrebu kod zdravih pojedinaca kao preventivna mera dok su konvencionalni lekovi usmereni na lečenje već postojećih stanja. Cilj kliničkog ispitivanja vakcine je da utvrdi da li ispitivana vakcina zaista štiti od bolesti.

Pre nego šo je vakcina dospe na tržište, podvrgava se dugom i rigoroznom procesu istraživanja, posle čega sledi višegodišnje testiranje. Prosečan period za razvoj vakcine je od 12 do 15 godina, mada su i izuzeci mogući kada se vakcina pusti u primenu po ubrzanom postupku u slučaju izbijanja velikih epidemija i pandemija. To smo imali 2015. i 2016. godine u toku epidemije Ebola virusom, gde se sa primenom vakcine počelo samo nešto više od godinu dana posle početka prvih studija.

U razvoju vakcine, prvi korak ka identifikaciji kandidata za vakcinu je faza predkliničkog razvoja. Tokom ove faze, istraživači pažljivo istražuju i biraju najboljeg kandidata za vakcinu, vršeći specifične testove na ćelijskim kulturama, ili životinjama. Informacije o efikasnosti, a pre svega bezbednosti testirane vakcine, prikupljene ovim studijama su od vitalnog značaja za započinjanje kliničkih ispitivanja na zdravim dobrovoljcima. Ispitivanja faze I uključuju mali broj zdravih dobrovoljaca (20-50). Istraživači tada prvi put testiraju vakcinu na ljudima da bi procenili njenu bezbednost, odredili sigurne doze i identifikovali da li postoje neželjeni efekti povezani sa vakcinom. Ovo se postiže upoređivanjem vakcine sa kontrolnom injekcijom ili neaktivnom supstancom koja se naziva placebo (npr. Fiziološki rastvor). Ispitivanja faze I takođe mogu da obezbede početne podatke o dozi i vremenu potrebnom između vakcinacija koje dovodi do optimalnog imunološkog odgovora. Ova prva faza kliničkih ispitivanja traje od 12 do 18 meseci.

Ako vakcina pokaže optimalne rezultate u fazi I, tada se podvrgava ispitivanjima faze II tokom kojih se vakcina daje većoj grupi ljudi (100-300) radi daljeg ocenjivanja njene bezbednosti i sposobnosti da zaštiti od infekcije. Ova faza dublje istražuje pravilan raspored doza i može trajati dve, ili više godina.
Najperspektivniji kandidati za vakcinu kreću u fazu III koja uključuje 3.000 do 50.000 ispitanika. Cilj ove faze je sprovođenje opsežne studije koja testira sigurnost i efikasnost u relevantnoj populaciji pacijenata na koje je vakcina usmerena. Klinička ispitivanja faze III mogu trajati od 3 do 5 godina. Jednom kada se vakcina plasira na tržiste, sprovode se stroge bezbednosne kontrole i otkrivanja, procene, istraživanja i objavljivanja bilo kakvih neželjenih efekata posle imunizacije, ili bilo kog drugog problema vezanog za vakcinu, imunizaciju. Često se sprovode višegodišnja praćenja kako bi se dokazalo da je zaštita koju vakcina omogućava zaista dugotrajna.

S obzirom da je period pandemije, virusa sa kojim medicina do sada nije imala priliku da se suoči, da li ste zbog toga izloženi određenom pritisku, kao istraživači u koje polažu nadu?

Mislim da svi mi koji se bavimo ovakvim vidovima istraživanja ne podležemo tom pritisku. Vrlo je važno da se održi visok integritet pri izvođenju studija, da istraživanje bude bezbedno za dobrovoljce i da kvalitet podataka koji se dobiju tokom studija bude na najvišem nivou, kako bi mogli da se donesu verodostojni zaključci. Nijedan pritisak ne sme da utiče na te elemente, jer u suprotnom, ako se ne vodite ovim principima, može se dogoditi da počne primena vakcine koja možda i nije efikasna, ili čak i da našteti. Tim u Oksfordu, čiji sam deo radi veoma naporno i daje sve od sebe da što pre ispita efikasnost vakcine protiv Kovid-a 19, ali kompromisa nema kada je reč o kvalitetu rada i bezbednosti ispitanika.