16. april 2020.16. apr 2020.
Svet stoji, on trči
MARATON U DOBA KORONE: ALEKSANDAR KIKANOVIĆ KIKAN

Svet stoji, on trči

Svaki dan, osim četvrtka i nedelje, istrčim maraton od četrdeset kilometara. Fizički se odlično osećam, mesecima sam se pripremao uz podršku mog trenera Aleksandra Lekića, ali je psihološki teško. Svakog dana nam stižu loše vesti iz otadžbine u vezi sa koronavirusom, kao i pritisak da se vratimo, da nećemo uspeti da pređemo granicu. Konstantno nailazimo na prepreke. Na granici Poljske i Belorusije, u startu su nam rekli da ne dolazi u obzir da pređemo granicu. Imali smo četiri kontrole, skinuli su nas maltene do gola, ali su nas pustili kada sam im rekao da nosim ikonu Vladimiru Putinu. Obavili su nekoliko telefonskih poziva i, posle tri sata, prešli smo granicu
Srpski maratonac, Aleksandar Kikanović Kikan, krenuo je u svoju životnu trku 16. februara, ispred hrama Vaznesenja Gospodnjeg u rodnoj Loznici. Ne znajući šta ga čeka,“ne sanjajući“ o svetskoj pandemiji, tog dana je krenuo na put do Moskve, dug 2.300 kilometara. Odlučan je u nameri da Vladimiru Putinu, predsedniku Ruske Federacije pokloni ikonu Svetog Georgija Pobedonosca na Dan pobede, 9 maja.

O ovom neobičnom mladom čoveku pisali smo u napisu Trka za život („Glas Podrinja“, 06.06.2019) kada je istrčao 918 kilometara za 23 dana. Tada je protrčao je kroz tri zemlje, promenio četiri godišnja doba, pregurao žuljeve i opasnosti na putu i stigao na Hilandar da bi prikupio neophodna sredstva za lečenje bolesnog dečaka iz Mačvanskog Prnjavora.

- Već tada, kada sam trčao do Hilandara, na putu mi je palo na pamet da idem za Moskvu, da trčim u ime bratstva dva pravoslavna naroda, ruskog i srpskog. U međuvremenu sam otvorio svoju Fondaciju Aleksandar Kikanović i sva prikupljena sredstva prebaciću na lozničku bolnicu.

Iza sebe je ostavio pređene kilometre na putevima Srbije, Mađarske, Slovačke i Poljske. Zatekli smo ga u Belorusiji, na oko 700 kilometara od cilja, gde čeka da se otvore granice između Belorusije i Ruske Federacije.
- Svaki dan, osim četvrtka i nedelje, istrčim maraton od četrdeset kilometara. Fizički se odlično osećam, mesecima sam se pripremao uz podršku mog trenera Aleksandra Lekića, ali je psihološki teško. Svakog dana nam stižu loše vesti iz otadžbine u vezi sa koronavirusom, kao i pritisak da se vratimo, da nećemo uspeti da pređemo granicu. Konstantno nailazimo na prepreke. Na granici Poljske i Belorusije, u startu su nam rekli da ne dolazi u obzir da pređemo granicu. Imali smo četiri kontrole, skinuli su nas maltene do gola, ali su nas pustili kada sam im rekao da nosim ikonu Vladimiru Putinu. Obavili su nekoliko telefonskih poziva i, posle tri sata, prešli smo granicu.

Iako nije imao pojma da će svet zadesiti pandemija, nema nameru da se vrati dok ne završi svoju misiju. Ne boji se virusa, jer „sve je moguće onom ko veruje“.

Odustajanje nije opcija
- Hvala Bogu, saznao sam da jedan moj Lozničanin, Dejan Avramović, živi u Minsku. On nam je završio papire da možemo legalno da ostanemo u Belorusiji mesec dana. Ako budemo morali, produžićemo boravak. Odustajanje nije opcija. Prepreke koje imamo, prevazilazimo uz pomoć Svetog Georgija Pobedonosca, čiju ikonu nosimo.
Iako su mu iz naše ambasade u Moskvi rekli da ne može preći granicu i da je najbolje da se vrati, Kikan, kako ga zovu njeovi Lozničani, veruje u prijateljsku podršku bajkera Noćni vukovi. Jedan od njih, moskovski hirurg, blizak je predsedniku Putinu.

- On mi je rekao da se strpim i da će sve biti u redu. Nerazumevanje naše ambasade mi je teško palo, pošto imam papire za ikonu samo u jednom smeru. Nazad ne mogu da je vratim, a osveštana je na Hilandaru. Ne daj Bože da dođem na Poljsku i Mađarsku granicu i da mi uzmu ikonu.

U svom maratonu u Doba korone prešao je više od dve trećine puta.
- Svi se čude, zovu me i pitaju: „Kako to da je ceo svet stao, a samo ti trčiš?“ Nemam pojma. Na putu susrećem mnogo vozača kamiona, naših ljudi iz Srbije i Rusije, koji mi pomažu u svakom mogućem smislu.
Na putu ga prate biciklista iz Valjeva Nikola Tomić i sugrađanin Zoran Miletić, vozač kampera. Iako su „skockani“ u dva kvadratna metra, dobro se slažu. „Kuća nije tesna kad čeljad nije besna“.
- Kada završim sa trčanjem, što je u proseku oko pet sati dnevno, vraćam se u kamper. To nam je kuća putujuća, tu živimo i čekamo novi dan. Sa kamperom smo u Poljskoj imali problem, pokvario nam se, ali su nam Poljaci pomogli. Bez obzira što su katolici, poštuju našu veru i misiju.

U Belorusiji, poznato je, nije uvedeno vanredno stanje.
- Ovde život normalno funkcioniše. Čak se igra i Fudbalsko prvenstvo. Svi normalno rade, život nije stao. Ljudi su neverovatni, pomažu nam, ne boje se korone. Verovatno ćemo da krenemo 26. aprila, sačekati da se granice sa Rusijom otvore i završiti priču. Ostalo nam je je trista kilometara do granice i 390 do Moskve. Znači, 690 kilometara do cilja.

Čitaocima Glasa Podrinja, pre svega svojim sugrađanima, zahvaljuje na velikoj podršci, a Šapčanima poručuje:
- Kada sam trčao do Ostroga i do Hilandara, mnogo ljudi mi se javilo iz Šapca. Ko će nam pomoći ako neće prvi komšija? Tu smo, naši smo, hvala Bogu.
M.Filipović

Najnoviji broj

2. februar 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa