Mislio sam da je gotovo

Naš sugrađanin, Saša Lazarević, drugi je Šapčanin koji je bio pozitivan na kovid19 i prvi koji je otišao na lečenje u KBC Zemun, odakle je prebačen u privremenu bolnicu na Sajmu. Pre toga bio je na Infektivnom, a potom na Internom odeljenju Opšte bolnice Šabac. Razlog zbog koga je pristao na razgovor sa nama je želja da ljudi shvate da se kovid ne dešava samo drugima, da upozori naše čitaoce prenoseći im lično iskustvo. Takođe, imao je veliku potrebu da zahvali ljudima koji su mu spasli život.

PRVI DEO, ŠABAC
Sve je počelo 20. marta, bolom u krstima i neznatno povišenom temperaturom 37, 2. Pozvao sam nadležne u Domu zdravlja, koji su mi preporučili da pratim situaciju i da, ukoliko temperatura bude iznad 38 stepeni, počnem da pijem paracetamol. Odmah sam se izlolovao u posebnu sobu, stavio masku, koristio zasebno kupatilo, čuvajući svoju porodicu od sebe, odnosno, od potencijalne zaraze. Šest dana sam imao povišenu temperaturu (do 38,2) koja, i pored paracetamola i antibiotika, nije spadala.
Uopšte nisam kašljao, teško disao, niti sam imao bol u grudima. Neobično je bilo to što sam primetio da mi je slana hrana postala preslana.

Strah, prvi put
Posle šestog dana, na predlog izabranog lekara otišao sam u Treću zdravstvenu ambulantu, odakle su me uputili na Infektivno odeljenje. Izvadili su mi bris iz grla i nosa, smestili me samog u posebnu sobu i uključili terapiju da mi skinu temperaturu. Ujutru, snimak je pokazao je da imam zapaljenje desnog plućnog krila. Kada su mi to saopštili, prvi put sam osetio strah od korone i shvatio da se to ipak ne dešava nekom drugom, već da može da se desi svakom od nas. Nalaz brisa se dobija u roku od 48 sati. Sama neizvesnost još više je pojačavala strah. Sutradan, kada sam dobio nalaz da sam negativan, osetio sam veliko olakšanje. Upala pluća se leči, sam sebe sam hrabrio.

Nikada ništa slično
Prebačen sam na Interno odeljenje Bolnice u Šapcu. Čim su me smestili, nakon petnaest minuta, prvi put sam dobio visoku temperaturu, 39, 5. Tamo su lekari i medicinske sestre nosili kompletnu zaštitnu opremu sa skafanderima. Očigledno je da je to odeljenje bilo spremno za pacijente za koje se sumnja da su oboleli od kovida. I pored antibiotske terapije, povešena temperatura mi se konstantno vraćala. Iako je test bio negativan, znao sam da je korona, jer kada je temperatura skočila iznad 39 stepeni, osetio sam nešto što niakada pre nisam- kao da mi je roj stršljenova u glavi, a da mi kroz vene teče vrela lava, u krstima jaki bolovi... Telo mi je trnulo i gubio sam svest. Nisam imao snage ni za šta, čak ni da pozovem sestru, samo sam sedeo i mislio - gotovo je. Gubio sam se u halucinacijama, imao osećaj da se odvajam od tela. Te epizode su se završavale tako što bi me probio znoj i došao bih sebi. Imao sam dva takva napada. Temperatura nije jenjavala. Dr Zorica Krivokuća je shvatila da nešto nije u redu i tražila je da mi ponovo urade bris i snime pluća. Već tada sam shvatio da ću biti pozitivan i ponovo mi se vratio strah. Ispostavilo se da mi je zahvaćeno i levo plućno krilo. To je bilo 3. aprila. Odmah su me sanitetom prebacili u KBC Zemun, uz pratnju jedne medicinske sestre, Marije Ličanin, koja je imala hrabrosti da uđe u sanitet i otprati me do Zemuna. Postojao je strah i kod zdravstvenih radnika i nalazim da je to prirodno.

DRUGI DEO, ZEMUN
U zemunskoj bolnici, bio sam u sobi sa šestoricom obolelih od korone. Na mojoj otpusnoj listi pisalo je da sam u srednje teškom stanju, što nije bilo prijatno za pročitati. Pored mene bilo je onih koji su dobijali kiseonik, teško disali, kašljali... Znao sam da se sa kovidom nikad ne zna, da situacija može da se preokrene za petnaest minuta, da ode na bubrege, da pluća mogu da izgube funkciju i da bi me, u tom slučaju, „zakačili“ na respirator. Na spratu iznad nas bili su pacijenti na respiratorima i znali smo da svakog dana neko od njih umre. Povremeno smo ih čuli kako dozivaju pomoć. Svi smo bili prilično uplašeni, ali ljudi koji rade tamo, lekari, a posebno medicinske sestre, držali su nas kao malo vode na dlanu. Trebalo je samo ući u sobu sa sedam „gubavaca“ i dati im terapiju u kompletnoj opremi koju šest sati ne smeju da skinu, čak ni vodu da popiju, a sestre su bile ljubazne prema nama, nasmejane, tešile nas... Zaista nemam reči kojima bih izrazio svoju zahvalnost sestrama Jeleni Jovanović. Mariji Vučetić, Sonji Stošić, Sanji Gugleta, Janku Ćiroviću, Jeleni Čvorkov i dr Nebojši Mitroviću, načelniku Hirurgije. Pružali su nam fizičku pomoć, negu i moralnu podršku. Skidam im kapu.

Saborci
I u takvoj situaciji, čovek se za vrlo kratko vreme zbliži sa svojim ,,saborcima”. U grupi smo imali jednog optimistu koji nas je zasmejavao i hrabrio, jednog koji je bio uplašen i koji je svaki čas merio temperaturu i puls (što nam je davalo materijal za šalu), i jednog koji je uglavnom ćutao. Sedam dana sam primao antibiotsku terapiju i hlorokin. Nakon dva dana temperatura je spala. Ali, svako merenje temperature i nivoa kiseonika bilo je kao da iščekujem nekakvu presudu. Desetog aprila, rekli su mi da idem u privremenu bolnicu na Sajmu, pošto više nisam imao nikakvih simptoma, a tamo su dan pre mene već otišla dvojica iz naše sobe koji su nam ,,rezervisali” krevete u boksu (soba sa 9 kreveta).

DEO TREĆI, SAJAM
Sajam je sasvim drugačija priča u odnosu na Zemun. Prvo što mi je palo u oči je veliki broj ljudi koji šeta, što je bila velika promena za mene. Imao sam sreću da sam bio zajedno sa istim ljudima sa kojima sam delio sobu, sa kojima ću biti prijatelj do kraja života. Bata, Siniša, Ilija, Profesor, Doca, Milan. Izuzetno je važno imati nekog svog u tako neprirodnoj situaciji. Za onog ko je služio vojsku, Sajam je dobro poznata priča sa starim krevetima, starim dušecima i prljavom ćebadi... Ali, za mene je to iskustvo bilo potpuno nadrealno. Imali smo stoni tenis, stoni fudbal, šah… Sve smo mogli, a ništa nismo mogli. Povremeno su dolazili psiholozi u te naše boksove. Lekari, bar koliko ja znam, nisu. Nikakvu terapiju tamo nisam imao. Za sve probleme mogli smo se obratiti na pultu gde se nalazio desetak ljudi u skafanderima.

Spisak, stres svaki put
Dakle, tamo je boravilo četristo ljudi različitih navika, uključujući i higijenske. Dok se nismo pobunili, bila je sporna i higijena u toaletima i tuš kabinama. Režim je bio vojnički - ustajanje u sedam sati, doručak u osam, potom vreme za slobodne aktivnosti, zapravo čitanje i razgovor. Najveći problem bio je u činjenici da nismo imali nikakve informacije. Niko nam nije mogao reći kada ćemo doći na red za testiranje. Najteže nam je padalo kada stigne spisak. Najgrlatiji pacijent čitao je imena, od 40 do 50, a svako od nas 400 doživljavao bi stres svaki put kada bi izostalo njegovo ime. Na kraju sam, devetog dana uveče, izgubio strpljenje i napisao pismeni zahtev i primedbe, navodeći činjenice o svojoj bolesti. Posle 15 minuta mi je prišao čovek u skafanderu i rekao: „Lazareviću, Vi ste sutra na spisku za testiranje“. I onda, još jednom, treći put neizvesnost u vezi sa rezultatom. Pušten sam 19. aprila. Nakon četrnaest dana izolacije, trebalo bi da se javim u Kovid bolnicu u Šapcu da mi urade još jedan test. Ako bude negativan, tu se, nadam se, ova priča završava.

ZAHVALAN
Zahvalio bih sestrama Bilji, Mariji, Veri, Olgi, Zoranu, medicinskim tehničarima koji su me negovali na Internom odeljenju Opšte bolnice Šabac, dr Zorici, dr Branku, dr Bekiću, dr Jovanovskom, kao i mojoj profesorki dr Dragici Petrović na podršci. Žao mi je ako sam zaboravio nekog, jer svi su bili pod maskama, a neka imena nisam zapamtio. To su hrabri ljudi, koji zaslužuju da se za njih zna.

NEGATIVNO ISKUSTVO NA SAJMU
Svi mi koji smo bili na Sajmu svesni smo da smo izolovani da ne bismo mogli da proširimo zarazu i to je nesporno. Ono što nam je smetalo tamo je jako mali prostor za izlazak napolje. Posle upale pluća i boravka u bolnici tri nedelje, svakom je potrebno sunce i vazduh. Prostor koji je predviđen za boravak napolju je jako mali, omeđen ogradom, koja je pokrivena ceradom. Nismo mogli da vidimo neke sitne detalje zelenila, ili reke. Ništa. Osim naoružanih vojnika. To i odsustvo informacija učnili su da to iskustvo za mene bude veoma neprijatno. Jedva smo čekali da izađemo napolje. Osim mog prijatelja Bate (onaj iz sobe koji popravlja raspoloženja svima) koji je jedini koga sam upoznao da mu je tamo bilo dobro. Nisu nam davali maske, rukavice ni sredstva za dezinfekciju ruku. Rečeno nam je da smo svi pozitivni na koronu i da to nema svrhe. U toku boravka čitao sam, a i među nama Šapčanina se pričalo, da postoji mogućnost otvaranja privremene bolnice u Šapcu i da će nas tamo prebaciti. Videli smo slike. Naravno, to je delovalo mnogo uslovnije nego na Sajmu. A čuli smo i da se testiranje radi u Šapcu i da se rezultati dobiju brzo. Svakako bih više voleo da sam tih deset dana proveo u gradu u kome živim, ali ne mogu da komentarišem da li postoje adekvatni uslovi u toj bolnici, s obzirom da nisam bio tamo.

SVAKOM MOŽE DA SE DESI
Ovo se ne dešava tamo nekom. Ovo se može desiti svakom. Ja sam zvanično drugi slučaj obolelog od korone u Šapcu. A mislio sam da je to i statistički nemoguće. Nosite maske, rukavice, poštujte distancu. Dezinfikujte ruke, površine koje koristite. Poštujte pravila, poštujte zabrane, koliko god vam teško padale. Sve je to ništa u odnosu na ono što sam video i doživeo. Ukoliko osetite bilo koji simptom, javite se u Kovid centar. Možda će proći samo od sebe, a možda će se iskomplikovati u roku od par sati i biti kasno.

NEOBIČNA MATEMATIKA
Od sedam i po milijardi, ušao sam u dva i po miliona ljudi na svetu koji su oboleli od kovida i 800.000 izlečenih. Neobična matematika. Pitam se zašto? Možda sam izabran zbog nečega, možda da bi se u mojoj krvi stvorila antitela da bih mogao da pomognemdrugima. Jedna doza moja krvne plazme mogla bi da spase dva života, a mogu da dam dvanaest takvih doza i to ću sigurno učiniti.

PROMENA PERSPEKTIVE
Posle ovakvog iskustva, sasvim se menja pogled na život, na veru. Ovakva globalna pošast, menja navike, prioritete u životu, ne samo nama koji smo osetili šta taj virus može da učini telu, nego, verujem, svim ostalim.