Karl Uve Knausgor
Moja borba
Ovo šestotomno delo zamišljeno je kao romansirana autobiografija, ali je mnogo više od toga. Pisac ogoljeno iznosi sadržaje svog unutrašnjeg života, ne štedeći sve one oko sebe koji su okidači njegovih unutrašnjih sukoba. Temelj na kome se gradi ova monumentalna književna građevina jeste sukob sa ocem koji autora prati kroz svih šest tomova. Ova knjiga jeste i pokušaj razrešenja tog sukoba, pa možemo videti kako autor kroz svaku knjigu vodi borbu sa svim onim što mu je ostalo kao trauma iz odnosa sa ocem, a reflektuje se na sve druge njegove odnose, a prvenstveno na njegov odnos prema sebi
„Srcu je život jednostavan: kuca koliko može. Onda stane…“
Dugi karantinski dani… Sreća, pa nam mogućnosti interneta donese mnoge sadržaje kojima možemo razbiti „dan mrmota“ koji živimo (u tome je jako delotvoran „Netflix“). Ovaj put kao preporuku za oplemenjivanje jednoličnosti, preporučujem književno delo norveškog autora, Karla Uva Knausgora „Moja borba“. Jedna od odlika savremene književnosti jeste „mega-roman“. Verovatno glavna odlika ove vrste savremenog romana jeste višetomnost i opširna naracija, a njen uticaj jasno vidimo u popularnoj kulturi, naročito u serijama snimljenim po značajnim delima savremene književnosti. Srećom, karantinski dani su nam idealan saveznik za mogućnost čitanja nepreglednog broja stranica i višetomnih književnih dela. Pored planetarno popularne Napuljske tetralogije Elene Ferante, knjige Karla Uva Knausgora u književnom su fokusu velikog broja čitalaca u svetu.
Ovo šestotomno delo zamišljeno je kao romansirana autobiografija, ali je mnogo više od toga. Pisac ogoljeno iznosi sadržaje svog unutrašnjeg života, ne štedeći sve one oko sebe koji su okidači njegovih unutrašnjih sukoba. Temelj na kome se gradi ova monumentalna književna građevina jeste sukob sa ocem koji autora prati kroz svih šest tomova. Ova knjiga jeste i pokušaj razrešenja tog sukoba, pa možemo videti kako autor kroz svaku knjigu vodi borbu sa svim onim što mu je ostalo kao trauma iz odnosa sa ocem, a reflektuje se na sve druge njegove odnose, a prvenstveno na njegov odnos prema sebi.
Knjiga počinje njegovim najranijim sećanjima. Pratimo njegovo odrastanje u naizgled običnoj porodici koja u sebi krije prigušeni nesklad između oca i majke koji se preliva na decu, a kasnije rezultira krahom cele porodice gde je svako nastavio dalje sa dubokim ranama nastalim u tom porodičnom razdoru. Karl je sebe prikazao kao hipersenzitivnog dečaka kome svaki nemir izaziva buru u osećanjima. Tu se podvlači i paralela između njega i brata, te vidimo kako dva dečaka istog porekla, vaspitanja drugačije odgovaraju na životne izazove. Za razliku od brata, Karl nema kontrolu emocija, na sve reaguje suzama, jakim nemirima koji rezultiraju povlačenjem u sebe i velikom nesigurnošću.
Ta nesigurnost je glavni problem koji će ga pratiti kroz život; stečena u detinjstvu, nastaviće se do njegovih srednjih godina. Ona je vremenom rasla i nagrizala sve njegove odnose, posebno muško-ženske gde je Karl sebe doživljavao kao muškarca nesposobnog za bilo kakav odnos sa ženom. Tinejdžerske godine obeležavaju neuspeli pokušaji sviranja u bendu, slabi društveni odnosi sa vršnjacima, strah od očevih reakcija, opijanja, opsesivne, platonske, idealizovane ljubavi kao kompenzacije nesposobnosti zasnivanja bilo kakve, za te godine, „ozbiljnije veze“. Jedina konstanta kod njega je bila književnost i žar za čitanjem, kao i tendencija da postane pisac. Kroz sve knjige ove autobiografije pratimo njegov odnos prema književnosti, izgradnju njegovog književnog ukusa, stavove o pisanju, drugim autorima (kako onim kojima se divimo, tako i onima koje nije voleo). Imamo duge pasuse u knjigama koji predstavljaju njegova razmišljanja u vezi sa brojnim književnim temama, delima, autorima, ali i u vezi sa raznim pitanjima koja sam život postavlja. Na primerima ovih stranica vidimo kako savremena književnost nadrasta okvir književnog žanra, te ova romansirana autobiografija ostvaruje značajnu vezu sa esejistikom. Sve ono što čini suštinu bića Karla Uva Knausgora, stalo je u ovo delo koje pulsira njegovim životom i dotiče nas i naše borbe.
Veoma je interesantan i šokantan način na koji bez ikakve zadrške predstavlja ljude iz svog života, kao i sve ono što oni bude u njemu. Njegovi opisi ljudi su životni, realni sa prikazima svega onoga što čini jednog čoveka, kako dobro, tako i loše koje je imanentno u ljudskom biću. Ono što će autora mučiti jeste pitanje šta je istina, a šta njegova projekcija, uobrazilja, doživljaj drugog čoveka. Gde je tu istina? Šta ako sve nije tako? Koliko je pouzdano sećanje i koliko protok vremena utiče na isto? Autor otvara značajno pitanje istine u književnom delu, naročito u ovoj autobiografiji koju neki književni kritičari prepoznaju kao hiperrealistički tekst.
Poslednji tom jeste reakcija ljudi koji su pominjani u ovom delu i spremanje knjige za štampanje. Imamo Karla koji strepi nad mejlovima ljudi od kojih očekuju odgovor i dozvolu da se knjige publikuju. Tu se oglašava stric koji zahteva da se odrekne njihovog prezimena Knausgor zbog blaćenja porodice i njegovog pokojnog brata, tu je i bivša žena, drugovi iz daleke prošlosti, ali je i dosta prostora posvećeno analizi poezije, kao i Hitlerove knjige „Mein kampf“. Ovde je dato i objašnjenje provokativnog naslov ovog književnog dela, koje izaziva jasnu asocijaciju na ozloglašeno delo nacističkog lidera.
Veliki broj savremenih romana može nam pružiti nadu da živimo u vremenu velikih književnih dela, a delo Karla Uva Knausgora svakako predstavlja budući klasik u svetu književnosti. Nadam se da je ovaj mali prikaz bio dovoljan da vas zaintrigira da se upustiti u čitalačku avanturu „Moja borba“.
Dugi karantinski dani… Sreća, pa nam mogućnosti interneta donese mnoge sadržaje kojima možemo razbiti „dan mrmota“ koji živimo (u tome je jako delotvoran „Netflix“). Ovaj put kao preporuku za oplemenjivanje jednoličnosti, preporučujem književno delo norveškog autora, Karla Uva Knausgora „Moja borba“. Jedna od odlika savremene književnosti jeste „mega-roman“. Verovatno glavna odlika ove vrste savremenog romana jeste višetomnost i opširna naracija, a njen uticaj jasno vidimo u popularnoj kulturi, naročito u serijama snimljenim po značajnim delima savremene književnosti. Srećom, karantinski dani su nam idealan saveznik za mogućnost čitanja nepreglednog broja stranica i višetomnih književnih dela. Pored planetarno popularne Napuljske tetralogije Elene Ferante, knjige Karla Uva Knausgora u književnom su fokusu velikog broja čitalaca u svetu.
Ovo šestotomno delo zamišljeno je kao romansirana autobiografija, ali je mnogo više od toga. Pisac ogoljeno iznosi sadržaje svog unutrašnjeg života, ne štedeći sve one oko sebe koji su okidači njegovih unutrašnjih sukoba. Temelj na kome se gradi ova monumentalna književna građevina jeste sukob sa ocem koji autora prati kroz svih šest tomova. Ova knjiga jeste i pokušaj razrešenja tog sukoba, pa možemo videti kako autor kroz svaku knjigu vodi borbu sa svim onim što mu je ostalo kao trauma iz odnosa sa ocem, a reflektuje se na sve druge njegove odnose, a prvenstveno na njegov odnos prema sebi.
Knjiga počinje njegovim najranijim sećanjima. Pratimo njegovo odrastanje u naizgled običnoj porodici koja u sebi krije prigušeni nesklad između oca i majke koji se preliva na decu, a kasnije rezultira krahom cele porodice gde je svako nastavio dalje sa dubokim ranama nastalim u tom porodičnom razdoru. Karl je sebe prikazao kao hipersenzitivnog dečaka kome svaki nemir izaziva buru u osećanjima. Tu se podvlači i paralela između njega i brata, te vidimo kako dva dečaka istog porekla, vaspitanja drugačije odgovaraju na životne izazove. Za razliku od brata, Karl nema kontrolu emocija, na sve reaguje suzama, jakim nemirima koji rezultiraju povlačenjem u sebe i velikom nesigurnošću.
Ta nesigurnost je glavni problem koji će ga pratiti kroz život; stečena u detinjstvu, nastaviće se do njegovih srednjih godina. Ona je vremenom rasla i nagrizala sve njegove odnose, posebno muško-ženske gde je Karl sebe doživljavao kao muškarca nesposobnog za bilo kakav odnos sa ženom. Tinejdžerske godine obeležavaju neuspeli pokušaji sviranja u bendu, slabi društveni odnosi sa vršnjacima, strah od očevih reakcija, opijanja, opsesivne, platonske, idealizovane ljubavi kao kompenzacije nesposobnosti zasnivanja bilo kakve, za te godine, „ozbiljnije veze“. Jedina konstanta kod njega je bila književnost i žar za čitanjem, kao i tendencija da postane pisac. Kroz sve knjige ove autobiografije pratimo njegov odnos prema književnosti, izgradnju njegovog književnog ukusa, stavove o pisanju, drugim autorima (kako onim kojima se divimo, tako i onima koje nije voleo). Imamo duge pasuse u knjigama koji predstavljaju njegova razmišljanja u vezi sa brojnim književnim temama, delima, autorima, ali i u vezi sa raznim pitanjima koja sam život postavlja. Na primerima ovih stranica vidimo kako savremena književnost nadrasta okvir književnog žanra, te ova romansirana autobiografija ostvaruje značajnu vezu sa esejistikom. Sve ono što čini suštinu bića Karla Uva Knausgora, stalo je u ovo delo koje pulsira njegovim životom i dotiče nas i naše borbe.
Veoma je interesantan i šokantan način na koji bez ikakve zadrške predstavlja ljude iz svog života, kao i sve ono što oni bude u njemu. Njegovi opisi ljudi su životni, realni sa prikazima svega onoga što čini jednog čoveka, kako dobro, tako i loše koje je imanentno u ljudskom biću. Ono što će autora mučiti jeste pitanje šta je istina, a šta njegova projekcija, uobrazilja, doživljaj drugog čoveka. Gde je tu istina? Šta ako sve nije tako? Koliko je pouzdano sećanje i koliko protok vremena utiče na isto? Autor otvara značajno pitanje istine u književnom delu, naročito u ovoj autobiografiji koju neki književni kritičari prepoznaju kao hiperrealistički tekst.
Poslednji tom jeste reakcija ljudi koji su pominjani u ovom delu i spremanje knjige za štampanje. Imamo Karla koji strepi nad mejlovima ljudi od kojih očekuju odgovor i dozvolu da se knjige publikuju. Tu se oglašava stric koji zahteva da se odrekne njihovog prezimena Knausgor zbog blaćenja porodice i njegovog pokojnog brata, tu je i bivša žena, drugovi iz daleke prošlosti, ali je i dosta prostora posvećeno analizi poezije, kao i Hitlerove knjige „Mein kampf“. Ovde je dato i objašnjenje provokativnog naslov ovog književnog dela, koje izaziva jasnu asocijaciju na ozloglašeno delo nacističkog lidera.
Veliki broj savremenih romana može nam pružiti nadu da živimo u vremenu velikih književnih dela, a delo Karla Uva Knausgora svakako predstavlja budući klasik u svetu književnosti. Nadam se da je ovaj mali prikaz bio dovoljan da vas zaintrigira da se upustiti u čitalačku avanturu „Moja borba“.
Miljana Čolić, profesor srpskog jezika i književnosti
Najnoviji broj
18. april 2024.
