Mačvanski ljubitelji starina pamte evropejske manire Jevrema obrenovića
Za navek Mali Pariz
„Carstvo“ Šapca je večno, tako da „sveže“ zvuči činjenica kako je pre skoro dva veka, u vreme kada je gradom zapovedao knjažev brat, beogradskim pašalukom i iz samog prestonog Beograda odzvanjala svirka sa gusala i gajdi, a sa prozora Jevremove ćerke Anke akordi klavira
Na činjenicu da je Šabac u periodu kada je njime zapovedao Jevrem Obrenović ( Od 1816. do 1831. godine) stekao epitet prvog klavira u tadašnjoj Srbiji, ukazuje naš sagovornik, ugledni domaćin Dragorad Misojčić-Lukarić, koji je rođen u obližnjim Ševaricama. Jeste da su ga školovanje i dugogodišnji rad doveli u Šabac, ali rodni kraj i očevu kolebu, nikada nije zaboravio.
-Ali nije Šabac bio samo prva varoš Srbije po klaviru. U Jevremovo doba, shodno istorijskim zapisima nemačkog geografa i putopisca Feliksa Kanica ova varoš pominje se kao prva po staklima na prozorima, evropskoj modi, prvom učitelju muzike, prvim krevetima, stajaćoj vojsci (u kasarnama), prvoj bolnici, apoteci, prvom rengen aparatu, prvom fijakeru i još mnogo čemu, kaže Misojčić. Iz njegovog svedočenja saznajemo još da je tada ovaj grad bio kapija Evrope. Isto stoji u istorijskim zapisima. Pomenuti Feliks Kanic piše da je Šabac veoma napredan i ekonomski razvijen grad na granici dvaju carstva.
Ugledni Joakim Vujić, beleži da je Jevremov konak imao jednu veću prostoriju u kojoj se nalazio ogroman trpezarijski sto sa stolicama, dok se u većini kuća tog doba jelo sa „sinije“ i „tronožaca“ oko nje iz jedne posude sa drvenim kašikama.
Takav „konak“ pokušavali su mnogi da izgrade, angažujući čak iste majstore, ali upućeniji u ove poslove kažu da im to nikada nije pošlo za rukom, bez obzira što nisu žalili novac.
Vraćajući se na početak ove priče, naš sagovornik podseća da je gospodar Jevrem Obrenović za učitelja klavira, svoje ćerke Anke, angažovao priznatog Nemca Josifa Šlezingera. Podseća i na Jevremovu naviku da rano ustaje i čita evropsku štampu i vredne knjige tog vremena.
Svojevrstan evropski manir Gospodara Šabačke nahije, „bo je u oko“ mnogim konzervatornijim krugovima tog vremena i samom Milošu Obrenoviću koji je stanovao u Kragujevcu. Nije ni čudo jer u tadašnjoj Srbiji mnogi su još spavali na podu, a prozore zatvarali hartijom, pendžerlijom.
Još jedan slučaj možda i najslikovitije govori o tom vremenu. Jevrem Obrenović sa suprugom Tomanijom, često je odlazio na put, vozeći se u fijakeru koji su vukli prelepi i posebno „nakinđureni“ belci (konji rase lipicaner) dok se Miloš sa Ljubicom još vozio u taljigama. Čuvši za „raskošan“ život svog brata, knjaz je naredio da mu oduzmu fijaker i konje. I budući da je njegova zapovest brzo izvršena, Jevrem je morao da naruči drugi fijaker i konje iz Srema, što mu nije bilo teško.
Ali ovaj gest je doprineo bržem razvoju zanatstva u Šapcu. Svojim kreacijama u izradi fijakera i čeza pročuo se Jovan Apić, isti onaj Kolarica Joca, koga pominju u varoškoj himni, zajedno sa Todorom Kneževićem i Crngalijom Pantom. Oni i sada „koračaju“ u pesmi Cicvarića ali i mnogih drugih:“Aj, prošetali šabački trgovci, cvaka-cvak...“ Naš počivši kolega i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik ovog lista napisao je i knjigu o tome.
- Ne manjka ni inspiracija drugim znalcima pisane reči, koji su sve ovo ovekovečili, ali naravno i ljubiteljima starina koje zanimaju ovakve stvari, dodaje naš sagovornik
-Ali nije Šabac bio samo prva varoš Srbije po klaviru. U Jevremovo doba, shodno istorijskim zapisima nemačkog geografa i putopisca Feliksa Kanica ova varoš pominje se kao prva po staklima na prozorima, evropskoj modi, prvom učitelju muzike, prvim krevetima, stajaćoj vojsci (u kasarnama), prvoj bolnici, apoteci, prvom rengen aparatu, prvom fijakeru i još mnogo čemu, kaže Misojčić. Iz njegovog svedočenja saznajemo još da je tada ovaj grad bio kapija Evrope. Isto stoji u istorijskim zapisima. Pomenuti Feliks Kanic piše da je Šabac veoma napredan i ekonomski razvijen grad na granici dvaju carstva.
Ugledni Joakim Vujić, beleži da je Jevremov konak imao jednu veću prostoriju u kojoj se nalazio ogroman trpezarijski sto sa stolicama, dok se u većini kuća tog doba jelo sa „sinije“ i „tronožaca“ oko nje iz jedne posude sa drvenim kašikama.
Takav „konak“ pokušavali su mnogi da izgrade, angažujući čak iste majstore, ali upućeniji u ove poslove kažu da im to nikada nije pošlo za rukom, bez obzira što nisu žalili novac.
Vraćajući se na početak ove priče, naš sagovornik podseća da je gospodar Jevrem Obrenović za učitelja klavira, svoje ćerke Anke, angažovao priznatog Nemca Josifa Šlezingera. Podseća i na Jevremovu naviku da rano ustaje i čita evropsku štampu i vredne knjige tog vremena.
Svojevrstan evropski manir Gospodara Šabačke nahije, „bo je u oko“ mnogim konzervatornijim krugovima tog vremena i samom Milošu Obrenoviću koji je stanovao u Kragujevcu. Nije ni čudo jer u tadašnjoj Srbiji mnogi su još spavali na podu, a prozore zatvarali hartijom, pendžerlijom.
Još jedan slučaj možda i najslikovitije govori o tom vremenu. Jevrem Obrenović sa suprugom Tomanijom, često je odlazio na put, vozeći se u fijakeru koji su vukli prelepi i posebno „nakinđureni“ belci (konji rase lipicaner) dok se Miloš sa Ljubicom još vozio u taljigama. Čuvši za „raskošan“ život svog brata, knjaz je naredio da mu oduzmu fijaker i konje. I budući da je njegova zapovest brzo izvršena, Jevrem je morao da naruči drugi fijaker i konje iz Srema, što mu nije bilo teško.
Ali ovaj gest je doprineo bržem razvoju zanatstva u Šapcu. Svojim kreacijama u izradi fijakera i čeza pročuo se Jovan Apić, isti onaj Kolarica Joca, koga pominju u varoškoj himni, zajedno sa Todorom Kneževićem i Crngalijom Pantom. Oni i sada „koračaju“ u pesmi Cicvarića ali i mnogih drugih:“Aj, prošetali šabački trgovci, cvaka-cvak...“ Naš počivši kolega i dugogodišnji glavni i odgovorni urednik ovog lista napisao je i knjigu o tome.
- Ne manjka ni inspiracija drugim znalcima pisane reči, koji su sve ovo ovekovečili, ali naravno i ljubiteljima starina koje zanimaju ovakve stvari, dodaje naš sagovornik
Lj.Đ.
Najnoviji broj
11. april 2024.
