ZORAN RADOVANOVIĆ, PROFESOR EPIDEMIOLOGIJE U PENZIJI
Bolja udaja od nade
Ideja o slabljenju virusa odražava nerazumevanje samog tog pojma. Da je virus iznenada postao tako star i nemoćan, ceo svet bi o tome brujao, kaže naš sagovornik
Profesor epidemiologije u penziji Zoran Radovanović, kao i njegov otac Milutin, rođen u Tabanoviću, blizu Šapca, jedan od najboljih đaka, ugledne Gimnazije u ovom gradu, svojim stručno, naučnim, istraživačkim radom, stekao je svetsku slavu, u zemlji i inostranstvu. I ovog puta se rado odazvao na poziv “Glasa Podrinja” za razgovor.
Ukidanje vanrednog stanja, uvedenog povodom delovanja korona virusa, posle mesec i po dana mera republičkog Kriznog štaba, prilika je za sumiranje rezultata u iznenadnoj, nametnutoj borbi protiv nevidljivog i opasnog neprijatelja. Budući da borba još traje, istina uz ublažene mere, da li se posle svega može reći da smo dobro prošli?
Bolje smo se udali nego što smo se nadali. Uslovno pozitivna ocena zasniva se na tri pokazatelja koja su ukazivala da je moglo da bude još gore:
a) Zdravstveni sistem nam ne funkcioniše sjajno ni u normalnim okolnostima, a posebno nije dorastao izazovima kakve su pandemije;
b) Nismo imali potrebne zalihe potrošnog materijala i opreme;
v) Čak i kada je u Italiji harala bolest, neodgovorno smo se odnosili prema nadolazećoj pretnji, čemu u prilog govori konferencija za štampu 26. februara, kada je predsednik SNS savetovao da se narod ne brine, jer će se uspešno zaštititi rakijom.
Zahvalnost što nismo prošli kako zaslužujemo pripada epidemiolozima iz Kriznog štaba. Neke njihove odluke zaslužuju kritiku, ali u celini gledano, učinili su da epidemijska kriva poprimi silazni tok.
Doduše, kada se poredimo sa 12 zemalja i teritorija u regionu, imali smo najveće stope obolevanja, što znači broj obolelih u odnosu na broj stanovnika. Međutim, statistički podaci govore da ne iskačemo u pogledu umiranja. Razlozi su dvojaki.
Prvo, za razliku od nekih drugih zemalja, među umrle od ove nove bolesti, zvane kovid 19, kod nas su ubrajani samo bolesnici sa pozitivnim testom. Ostalima je, čak i ako su bili u jedinicama intenzivne nege ili već na respiratoru, pisana neka druga dijagnoza kao uzrok smrti, ali su sahranjivani uz mere obavezne za umrle od zaraznih bolesti.
Drugo, energičnim merama ostali su pošteđeni bolesti najstariji građani, među kojima je rizik umiranja daleko najveći. U Srbiji je prosečna starost umrlih bila 67, a u Evropi 80 godina.
Koliko je ukupan zdravstveni sistem spremno dočekao “izazov”, pred koji ga je stavio korona virus?
Zdravstveni sistem je bio nespreman za takav izazov. Ukupne zalihe maski i rukavica, o zaštitnoj opremi i da ne govorimo, bile su dovoljne za samo dan-dva. Zdravstveni radnici dugo nisu imali ni upuststva kako da se ponašaju. Takvi dokumenti za rad u vanrednim situacijama blagovremeno su dostavljani svim ustanovama, ali su ostajali zaboravljeni u nekoj fascikli ili fijoci.
Da li su predlagane mere od strane struke bile i suviše rigidne?
Neke predložene mere jesu bile sporne, a mnoge su u osnovi bile razumne, ali su nezgrapno sprovedene. Veza između Kriznog štaba i zdravstvenih ustanova bila je loša. To je odraz škripavog funkcionisanja zdravstvenog sistema u celini. Na čelu ustanova nametnuti su, najčešće u v.d. stanju, partijski poslušnici koji nemaju ugled ni u kolektivu, ni u narodu. Oni funkcionišu po principu slepe poslušnosti prema nadređenima, a svoj nepostojeći autoritet u kolektivu nameću sejanjem straha.
Ima, naravno, i svetlih izuzetaka. Privremena bolnica koju je izgradio grad Šabac služila bi za ponos i u nekoj mnogo razvijenijoj zemlji. Ilustraciju nakaradnosti sistema predstavlja okolnost da ona nije ni proradila, već su građani maltretirani prebacivanjem u Beograd. Tipična srpska posla.
Koliko je bilo mudro i korisno primeniti vrlo radikalne mere, strože nego u najvećem broju drugih zemalja, videće se narednih meseci, verovatno do kraja ove kalendarske godine.
Šta bi trebalo da znači slabljenje virusa, odnosno koliko to može da nas ohrabri i opusti?
Ideja o slabljenju virusa odražava nerazumevanje samog tog pojma. Da je virus iznenada postao tako star i nemoćan, ceo svet bi o tome brujao. Postoje mnogi dokazi da je virus podjednako ubojit kao što je i bio. Tome u prilog rečito govori skorašnja epidemija u niškom Staračkom domu. Do sada je umrlo 40-ak, što znači skoro četvrtina svih zaraženih, a za neke je ishod neizvestan. jer su još uvek na respiratoru.
Ono što se izmenilo nisu osobine virusa, već mogućnost da se prenese sa čoveka na čoveka. Da su održavane svadbe, daće, druga slavlja, kafanska veselja, gužve u prevozu i na utakmicama, pokazalo bi se da je virus podjednako živahan kao što je i bio.
Može li se očekivati novi talas virusa i kojim intenzitetom?
Pojava novog epidemijskog talasa samo je pitanje vremena. Da smo se od Prvog maja i Đurđevdana potpuno opustili, imali bismo skok obolevanja još pre leta. Ovako, uz postepeno ublažavanje primenjenih mera, ostaje nam da očekujemo jesen ili ranu zimu kao najverovatnije vreme početka drugog talasa. Manja verovatnoća je da do značajnog porasta broja obolelih dođe već u ranu jesen, pošto se deca okupe u školama.
Koliko nam već preživljeno može pomoći u neprestanoj borbi?
Ova zemlja ne može sebi da dozvoli da još jednom život stane na više nedelja. Privreda to ne bi mogla da podnese. I sada su mnogi privatnici na ivici preživljavanja, a država je suočena sa ogromnim ekonomskim gubicima.
Upravo zato, naredni put će mere zabrana biti znatno manjeg obima. Mnogo više će se insisitrati na samosvesti i ličnoj odgovornosti. Poći će se od toga da su ljudi već shvatili značaj sprečavanja te ili neke slične zaraze, pa će se sami čuvati.
Pored toga, i zdravstvena služba će biti pripremljena, pa će biti sposobna da otkriva i izoluje zaražene, a da osobe koje su sa njima bile u dodiru šalje u karantin. Na taj način će infekcija biti suzbijana u samom početku, pre nego što epidemija uzme veće razmere.
Da li je virus veštački stvoren u laboratoriji?
Došlo je vreme kad se u sve sumnja. Zato ima i razloga, posebno u ovoj zemlji, u kojoj je narod besomučno varan i vučen za nos već mnogo godina. Ipak valja zadržati osećaj za zdrav razum i prepoznavati situacije koje su zaista rezultat obmane.
Nijedna vlast nije dovoljno luda i neodgovorna da svesno pusti u promet virus koji će joj se neminovno vratiti i pokositi sopstveni narod.
Postoji teoretska mogućnost da virus sa kojim se eksperimentiše „pobegne“ iz laboratorije. To se ranije dešavalo u nekoliko mahova. Danas su, međutim, mere predostrožnosti mnogo rigoroznije. Što je još mnogo važnije, nijedna manipulacija u virusu ne može da protekne na način da ostane nevidljiva. To je kao ožiljak posle operacije, koji može lako da se prepozna.
Prelazak životinjskih virusa na ljude je stalan proces i izvor mnogih novoiskrslih bolesti. Svetska zdravstvena organizacija ima dugu listu uzročnika za koje je najverovatnije da će u doglednoj budućnosti dovesti do masovnog obolevanja ljudi i nudi zemljama članicama pomoć u nošenju sa takvim opasnostima.
Ukidanje vanrednog stanja, uvedenog povodom delovanja korona virusa, posle mesec i po dana mera republičkog Kriznog štaba, prilika je za sumiranje rezultata u iznenadnoj, nametnutoj borbi protiv nevidljivog i opasnog neprijatelja. Budući da borba još traje, istina uz ublažene mere, da li se posle svega može reći da smo dobro prošli?
Bolje smo se udali nego što smo se nadali. Uslovno pozitivna ocena zasniva se na tri pokazatelja koja su ukazivala da je moglo da bude još gore:
a) Zdravstveni sistem nam ne funkcioniše sjajno ni u normalnim okolnostima, a posebno nije dorastao izazovima kakve su pandemije;
b) Nismo imali potrebne zalihe potrošnog materijala i opreme;
v) Čak i kada je u Italiji harala bolest, neodgovorno smo se odnosili prema nadolazećoj pretnji, čemu u prilog govori konferencija za štampu 26. februara, kada je predsednik SNS savetovao da se narod ne brine, jer će se uspešno zaštititi rakijom.
Zahvalnost što nismo prošli kako zaslužujemo pripada epidemiolozima iz Kriznog štaba. Neke njihove odluke zaslužuju kritiku, ali u celini gledano, učinili su da epidemijska kriva poprimi silazni tok.
Doduše, kada se poredimo sa 12 zemalja i teritorija u regionu, imali smo najveće stope obolevanja, što znači broj obolelih u odnosu na broj stanovnika. Međutim, statistički podaci govore da ne iskačemo u pogledu umiranja. Razlozi su dvojaki.
Prvo, za razliku od nekih drugih zemalja, među umrle od ove nove bolesti, zvane kovid 19, kod nas su ubrajani samo bolesnici sa pozitivnim testom. Ostalima je, čak i ako su bili u jedinicama intenzivne nege ili već na respiratoru, pisana neka druga dijagnoza kao uzrok smrti, ali su sahranjivani uz mere obavezne za umrle od zaraznih bolesti.
Drugo, energičnim merama ostali su pošteđeni bolesti najstariji građani, među kojima je rizik umiranja daleko najveći. U Srbiji je prosečna starost umrlih bila 67, a u Evropi 80 godina.
Koliko je ukupan zdravstveni sistem spremno dočekao “izazov”, pred koji ga je stavio korona virus?
Zdravstveni sistem je bio nespreman za takav izazov. Ukupne zalihe maski i rukavica, o zaštitnoj opremi i da ne govorimo, bile su dovoljne za samo dan-dva. Zdravstveni radnici dugo nisu imali ni upuststva kako da se ponašaju. Takvi dokumenti za rad u vanrednim situacijama blagovremeno su dostavljani svim ustanovama, ali su ostajali zaboravljeni u nekoj fascikli ili fijoci.
Da li su predlagane mere od strane struke bile i suviše rigidne?
Neke predložene mere jesu bile sporne, a mnoge su u osnovi bile razumne, ali su nezgrapno sprovedene. Veza između Kriznog štaba i zdravstvenih ustanova bila je loša. To je odraz škripavog funkcionisanja zdravstvenog sistema u celini. Na čelu ustanova nametnuti su, najčešće u v.d. stanju, partijski poslušnici koji nemaju ugled ni u kolektivu, ni u narodu. Oni funkcionišu po principu slepe poslušnosti prema nadređenima, a svoj nepostojeći autoritet u kolektivu nameću sejanjem straha.
Ima, naravno, i svetlih izuzetaka. Privremena bolnica koju je izgradio grad Šabac služila bi za ponos i u nekoj mnogo razvijenijoj zemlji. Ilustraciju nakaradnosti sistema predstavlja okolnost da ona nije ni proradila, već su građani maltretirani prebacivanjem u Beograd. Tipična srpska posla.
Koliko je bilo mudro i korisno primeniti vrlo radikalne mere, strože nego u najvećem broju drugih zemalja, videće se narednih meseci, verovatno do kraja ove kalendarske godine.
Šta bi trebalo da znači slabljenje virusa, odnosno koliko to može da nas ohrabri i opusti?
Ideja o slabljenju virusa odražava nerazumevanje samog tog pojma. Da je virus iznenada postao tako star i nemoćan, ceo svet bi o tome brujao. Postoje mnogi dokazi da je virus podjednako ubojit kao što je i bio. Tome u prilog rečito govori skorašnja epidemija u niškom Staračkom domu. Do sada je umrlo 40-ak, što znači skoro četvrtina svih zaraženih, a za neke je ishod neizvestan. jer su još uvek na respiratoru.
Ono što se izmenilo nisu osobine virusa, već mogućnost da se prenese sa čoveka na čoveka. Da su održavane svadbe, daće, druga slavlja, kafanska veselja, gužve u prevozu i na utakmicama, pokazalo bi se da je virus podjednako živahan kao što je i bio.
Može li se očekivati novi talas virusa i kojim intenzitetom?
Pojava novog epidemijskog talasa samo je pitanje vremena. Da smo se od Prvog maja i Đurđevdana potpuno opustili, imali bismo skok obolevanja još pre leta. Ovako, uz postepeno ublažavanje primenjenih mera, ostaje nam da očekujemo jesen ili ranu zimu kao najverovatnije vreme početka drugog talasa. Manja verovatnoća je da do značajnog porasta broja obolelih dođe već u ranu jesen, pošto se deca okupe u školama.
Koliko nam već preživljeno može pomoći u neprestanoj borbi?
Ova zemlja ne može sebi da dozvoli da još jednom život stane na više nedelja. Privreda to ne bi mogla da podnese. I sada su mnogi privatnici na ivici preživljavanja, a država je suočena sa ogromnim ekonomskim gubicima.
Upravo zato, naredni put će mere zabrana biti znatno manjeg obima. Mnogo više će se insisitrati na samosvesti i ličnoj odgovornosti. Poći će se od toga da su ljudi već shvatili značaj sprečavanja te ili neke slične zaraze, pa će se sami čuvati.
Pored toga, i zdravstvena služba će biti pripremljena, pa će biti sposobna da otkriva i izoluje zaražene, a da osobe koje su sa njima bile u dodiru šalje u karantin. Na taj način će infekcija biti suzbijana u samom početku, pre nego što epidemija uzme veće razmere.
Da li je virus veštački stvoren u laboratoriji?
Došlo je vreme kad se u sve sumnja. Zato ima i razloga, posebno u ovoj zemlji, u kojoj je narod besomučno varan i vučen za nos već mnogo godina. Ipak valja zadržati osećaj za zdrav razum i prepoznavati situacije koje su zaista rezultat obmane.
Nijedna vlast nije dovoljno luda i neodgovorna da svesno pusti u promet virus koji će joj se neminovno vratiti i pokositi sopstveni narod.
Postoji teoretska mogućnost da virus sa kojim se eksperimentiše „pobegne“ iz laboratorije. To se ranije dešavalo u nekoliko mahova. Danas su, međutim, mere predostrožnosti mnogo rigoroznije. Što je još mnogo važnije, nijedna manipulacija u virusu ne može da protekne na način da ostane nevidljiva. To je kao ožiljak posle operacije, koji može lako da se prepozna.
Prelazak životinjskih virusa na ljude je stalan proces i izvor mnogih novoiskrslih bolesti. Svetska zdravstvena organizacija ima dugu listu uzročnika za koje je najverovatnije da će u doglednoj budućnosti dovesti do masovnog obolevanja ljudi i nudi zemljama članicama pomoć u nošenju sa takvim opasnostima.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
