PROTOJEREJ ILIJA MITRIĆ: ŽIVOT PRE I POSLE KORONE
ČOVEK JE BLAGOSLOV I PROKLETSTVO
Kriza izazvana koronavirusom, kao i mnoge slične pojave u istoriji, projava je onostranog u ovom svetu, uplet i upliv misterije u materiju. Šamar čovekovom shvatanju sveta kao slepog mehanizma koji kontroliše. Izolacija, koja nam nije bila samo preporučena, nego i obavezna kroz zabranu kretanja, bila je i prilika za prizemljenje čoveka zagušenog i zaglušenog bukom ovog sveta. Prilika za sebesagledavanje. Pobedićemo mi koronavirus, ali ako posle toga sve ostane isto, i u pobedi izgubićemo
O životu pre i posle korone, izazovima sa kojima smo se susretali u vanrednom stanju, iskustvu tišine i sebesagledavanja, razgovarali smo sa protojerejem Ilijom Mitrićem.
U „vremenu nevremena“, a znajući da se ništa ne dešava slučajno, bez Promisla Božjeg, kakav je Vaš odgovor na pitanje zašto nam se dogodila pošast koronavirusa, bez obzira da li je nastao prirodnim putem, ili je veštački napravljen u laboratoriji?
- Zaigrao se čovek svojim načinom upravljanja svetom, upotrebom, tačnije, zloupotrebom sveta. Poverovao je da je gospodar sveta, da odlučuje o svemu, da zna sve. Da je najlepši, najbrži, najjači – proglasio sebe za boga i sam sebi postao idol. Za kratko vreme, iluzija o čoveku-bogu, samovlasnom gospodaru sveta, raspršila se zajedno sa čovekovim samopouzdanjem. Sve što nam je davalo osećaj lažne sigurnosti i spokoja i čemu smo se do obožavanja divili, postalo je tričavo. Jedan za drugim padali su idoli novca, lepote, zabave, brzine... Za samo nekoliko dana, od trke za avionima i kamionima, čovek je stigao do trke za toalet papirima i makaronima. Pao je čovekov najveći idol – on sam, njegova lažna slika o sebi, jer idoli su uvek lažne slike. Kriza izazvana koronavirusom, kao i mnoge slične pojave u istoriji, projava je onostranog u ovom svetu, uplet i upliv misterije u materiju. Šamar čovekovom shvatanju sveta kao slepog mehanizma koji kontroliše. Potvrda da ne upravlja svetom samostalno, da nije gospodar već saradnik Božiji, da drugi čovek nije resurs, (zamislite izraz ljudski resurs, užas!), ni konkurent, već brat, Božije ogledalo, lik Božji u svetu. Duboko sam uveren da ova kriza nije Božija intervencija da bi se pojačala vera u Njega, zato što je vera odgovor čoveka na Boga koji se umanjio, skrio i zaogrnuo svojom „ludom ljubavlju“, kako kaže Sveti Jefrem Sirin. Kriza je opomena i znak da smo ispustili upravljač nad našim vođenjem sveta i našli se na terenu koji ne kontrolišemo.
Iako nametnut, karantin nam je doneo šansu susretanja sa sobom i Bogom, vreme za tišinu u kojoj oskudevamo, preplavljeni bukom ovog veka?
Kada čovek više ne zna kuda da krene, možda je vreme za korak unazad. Izolacija, koja nam nije bila samo preporučena, nego i obavezna kroz zabranu kretanja, dala je priliku za prizemljenje čoveka koji „jezdi na krilima vetra“, zagušenog i zaglušenog bukom ovog sveta. Izolacija, odnosno samoća, neprirodno je stanje zato što je čovek biće zajednice, ali i mogućnost da čovek sebe sagledava. Prilika da bolje razmisli o svojim odnosima sa Bogom, drugim čovekom i svetom. Iskustvo samoće i samosagledavanja posebno je bogato u monaštvu. No, postoji jedna razlika - ova osamljenost je voljna, za razliku od izolacije koju smo živeli sa koronom koja nije izabrana već nametnuta, ali i takva može biti korisna, ne samo u biloškom očuvanju, već i prevrednovanju života. Kao prvo, te naše izolacije, uglavnom su bile u krugu jedne mikrozajednice – porodice, iz koje bi trebalo da započne prevrednovanje svih zajednica. Svaka zajednica nam daje mogućnost da JA opšti sa TI, i da se zajedno izrazimo kao MI. To MI stoji nasuprot čoveku koji je sebe idolizovao, postavio za Boga, kod koga postoji samo JA i nasuprot njega on, ona, ono i oni. Kad nađemo MI, sve smo našli. Povratak mikrozajednici, prilika je da kao u onoj Hristovoj priči kad se upali svetiljaka u kući i nađe izgubljena novčanica, upali sveća svetlosti Božije u svakome od nas i da u drugome prepoznamo najveću izgubljenu vrednost.
Da li smo, prema Vašem mišljenju, savladali lekciju koja nam je data? Kako ko, možda ćete reći, ali uopšte uzev, mislite li da se svet, bar malo, bar negde, promenio? Kada kažem svet, mislim na ljude – da li su počeli da se bude za Istinu?
- Čini mi se da su promene neminovne. Čovek je biće promene, biće pokreta i kreće se ili ka Bogu, ili od Boga, čak i onda kad misli da sa Bogom nema nikakve veze. Svako bi trebalo sam sebi da odgovori na Vaše pitanje, da proceni samog sebe i oceni kako je prošao kroz ovaj ispit. Sudija neka nam bude spostvena savest. Kakva nam je lista prioriteta bila na početku ove krize, a kakva je sada. Čega smo se plašili, za koga strahovali, s kim smo razgovarali za vreme zabrane kretanja, jesmo li iz ovoga izašli bolji? Zavirimo u svoja srca, koga ima u njemu, čime smo ga ispunili? Od zbira pojedinačnih odgovora zavisiće mnogo toga u perespektivi. Lično, osetio bih se poražen kada bi ljudi ovo iskušenje doživeli samo kao kaznu nekog boga – policajca, zakonika, sudije. Kaznu koju treba odslužiti i posle koje ćemo nastaviti sve po starom. Da iz faze apstinencije utrčimo u fazu dekadencije, kako to u svom romanu Deca zla kaže Miodrag Majić. Dakle, pobedićemo mi koronavirus, ali ako posle toga sve ostane isto, i u pobedi izgubićemo. Samo ono znanje koje menja ponašanje ima svoju vrednost. Ako nastavimo sa ponavljanjem istih metoda, možemo li očekivati drugačiji rezultat? Ne bih da zvučim kao dežurni kritizer, što se nama sveštenicima ponekad i opravdano pripisuje. Ako neko i oseti prizvuk kritike, znajte da ona nikad nije lišena samoispitivanja.
U proteklom periodu, kružio je zanimljiv klip – Poruka od virusa. Čim se čovek povukao, vazduh i voda su postali čistiji, životinje su se slobodno kretale ulicama gradova u raznim državama. Da li je moguće da je ovoj planeti bolje bez nas?
- Čovek je blagoslov ove planete, ali i njeno prokletstvo. On je sveštenik vaseljene, ali i njen uništitelj, on celu prirodu prinosu Bogu, ali je i survava u ništavilo, on je spona tvari sa Tvorcem, ali i ,“virus“, kroz kojeg je u tvorevinu došla smrt. Zadivljujuća je snaga i vitalnost prirode, čim je čovek malo usporio. Ribe su se pojavile u vodama gde ih desetinama godina nije bilo, u nekim delovima sveta ljudi mogu da vide zvezde zato što je napokon čist vazduh, rupe u ozonskom omotaču značajno su se smanjile... Sve ovo nam govori da čovek greši u svom odnosu prema tvorevini. Ne ostvaruje svoje naznačenje od Boga samim tim što prirodu besomučno iskorišćava i zloupotrebljava. Kako je brzo čovek prešao put od obožavanja prirode do njenog nipodaštavanja i uništenja! Sa druge strane, kada imate istinske, ostvarene ljude kao što su svetitelji crkve, nema nikakve napetosti, još manje sukoba, sa ostalom živom i neživom tvorevinom. Mnogi svetitelji su delili prostor svoga podviga sa divljim životinjama, čak sa onim koji su životno opasni po čoveka. Sva tvorevina oseća prisustvo Boga u oboženom čoveku, ili kako to Apostol Pavle kaže: ,“Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji“. Što smo Bogu bliže, to smo više ljudi, istinski ljudi, kako nas je učio sveti patrijarh Pavle.
Nedavno ste izjavili da je „ čovek odavno maskiran i u rukavicama, koje su toliko srasle sa njim da su ove spoljašnje očekivana posledica“. Kako će, prema Vašem mišljenju, izgledati svet posle korone, izuzimajući, u ovom trenutku, najavu drugog talasa?
Veoma je nezahvalno prognozirati, ostaje samo da se nadamo da će biti bolji nego pre korone. Čovečanstvo je izuzetno napredovalo u mnogim oblastima, posebno u tehničkom, tehnološkom, naučnom smislu... Sve češće se, čak i od ljudi koji nisu u strukturama religija, postavlja pitanje može li unutrašnji čovek sve to da prati. Da li na duhovnom planu toliko napreduje? Kao da se na unutrašnjem planu dešava paradoks da, što se više menja, sve više je isto. Štaviše, može se opaziti čak i opasno nazadovanje u pravcu simius sapiens, učenog majmuna koji drži u rukama sva tehnološka dostignuća sa bezbrojnim mogućnostima zloupotreba. „Nije problem atomska bomba, već čovekovo srce“, govorio je Ajnštajn. Bog kao jedina konstanta, jedino merilo sveta mora biti vraćen u srce čovekovo, a samim tim i u svet. U suprotnom, desiće se ono što nam proročki poručuje Berđajev: „Gde nema Boga, nema ni čoveka“. Nadam se da nas čeka proces povratka Boga u čoveka, a potom i u svet. Tada će svet biti potpuno drugačiji, kao što već jeste za svete ljude koji već žive jednom drugom realnošću. Možda će mnogima ovo izgledati utopistički, tako jeste, ali nije nemoguće.
Vaskrs je ove godine proslavljen kao nikada (koliko je meni poznato) u istoriji crkve. Mnogi su bili zbunjeni, dočekujući najradosniji hrišćanski praznik sa osećajem uskraćenosti i osujećenosti.
- Vaskrsenje Hristovo, ognjenu tačku naše vere, proslavili smo u potpuno drugačijim uslovima od onih na koje smo navikli. Post pred Vaskrs bio je posniji nego obično, pored uobičajenih, imali smo i drugačijih odricanja, a jedno od najtežih je odricanje od susreta sa onima koje volimo. U periodu Vaskrsšnjeg posta, subote i nedelje nemaju velikoposni karakter bogosluženja pa dođu kao mali predasi, ostrva gde se malo nadišemo dok plivamo ka zemlji živih, Vaskrsenju. Ove godine, zbog zabrane kretanja, neka od tih ostrva nismo imali. Čini mi se da nikada do sada nisam osetio povezanost Velikog Petka i Vaskrsenja, tuge i radosti, nekakvu radosnu tugu... To je bila prilika da se dobro zamislimo šta smo sve smatrali podrazumevanim, a ništa nije podrazumevano, sve je dar. Verom u Vaskrsenje živimo svakodnevno, a u ovim teškim i smutnim vremenima, kao da reči koje su se čule po Vasrksenju: „Ne boj se“ i „Raduj se“, još lepše i snažnije zvuče. Promene i novonastale prilike često budu zbunjujuće. Ljudi se, opravdano, ponekad plaše, iako je jedna od najvećih istorijskih konstanti da se sve menja. Ipak, iznad ove istorijske istine ima jedna za nas značajnija i pouzdanija koja u sebe obuhvata čak i to da se sve menja, a to su Hristove reči: „Nebo i zemlja će proći, ali reči moje neće proći“ i zato „Neka se ne zbunjuje srce vaše, verujte u Boga i u mene verujte“. Hristos Vaskrse!
Vaistinu Vaskrse!
U „vremenu nevremena“, a znajući da se ništa ne dešava slučajno, bez Promisla Božjeg, kakav je Vaš odgovor na pitanje zašto nam se dogodila pošast koronavirusa, bez obzira da li je nastao prirodnim putem, ili je veštački napravljen u laboratoriji?
- Zaigrao se čovek svojim načinom upravljanja svetom, upotrebom, tačnije, zloupotrebom sveta. Poverovao je da je gospodar sveta, da odlučuje o svemu, da zna sve. Da je najlepši, najbrži, najjači – proglasio sebe za boga i sam sebi postao idol. Za kratko vreme, iluzija o čoveku-bogu, samovlasnom gospodaru sveta, raspršila se zajedno sa čovekovim samopouzdanjem. Sve što nam je davalo osećaj lažne sigurnosti i spokoja i čemu smo se do obožavanja divili, postalo je tričavo. Jedan za drugim padali su idoli novca, lepote, zabave, brzine... Za samo nekoliko dana, od trke za avionima i kamionima, čovek je stigao do trke za toalet papirima i makaronima. Pao je čovekov najveći idol – on sam, njegova lažna slika o sebi, jer idoli su uvek lažne slike. Kriza izazvana koronavirusom, kao i mnoge slične pojave u istoriji, projava je onostranog u ovom svetu, uplet i upliv misterije u materiju. Šamar čovekovom shvatanju sveta kao slepog mehanizma koji kontroliše. Potvrda da ne upravlja svetom samostalno, da nije gospodar već saradnik Božiji, da drugi čovek nije resurs, (zamislite izraz ljudski resurs, užas!), ni konkurent, već brat, Božije ogledalo, lik Božji u svetu. Duboko sam uveren da ova kriza nije Božija intervencija da bi se pojačala vera u Njega, zato što je vera odgovor čoveka na Boga koji se umanjio, skrio i zaogrnuo svojom „ludom ljubavlju“, kako kaže Sveti Jefrem Sirin. Kriza je opomena i znak da smo ispustili upravljač nad našim vođenjem sveta i našli se na terenu koji ne kontrolišemo.
Iako nametnut, karantin nam je doneo šansu susretanja sa sobom i Bogom, vreme za tišinu u kojoj oskudevamo, preplavljeni bukom ovog veka?
Kada čovek više ne zna kuda da krene, možda je vreme za korak unazad. Izolacija, koja nam nije bila samo preporučena, nego i obavezna kroz zabranu kretanja, dala je priliku za prizemljenje čoveka koji „jezdi na krilima vetra“, zagušenog i zaglušenog bukom ovog sveta. Izolacija, odnosno samoća, neprirodno je stanje zato što je čovek biće zajednice, ali i mogućnost da čovek sebe sagledava. Prilika da bolje razmisli o svojim odnosima sa Bogom, drugim čovekom i svetom. Iskustvo samoće i samosagledavanja posebno je bogato u monaštvu. No, postoji jedna razlika - ova osamljenost je voljna, za razliku od izolacije koju smo živeli sa koronom koja nije izabrana već nametnuta, ali i takva može biti korisna, ne samo u biloškom očuvanju, već i prevrednovanju života. Kao prvo, te naše izolacije, uglavnom su bile u krugu jedne mikrozajednice – porodice, iz koje bi trebalo da započne prevrednovanje svih zajednica. Svaka zajednica nam daje mogućnost da JA opšti sa TI, i da se zajedno izrazimo kao MI. To MI stoji nasuprot čoveku koji je sebe idolizovao, postavio za Boga, kod koga postoji samo JA i nasuprot njega on, ona, ono i oni. Kad nađemo MI, sve smo našli. Povratak mikrozajednici, prilika je da kao u onoj Hristovoj priči kad se upali svetiljaka u kući i nađe izgubljena novčanica, upali sveća svetlosti Božije u svakome od nas i da u drugome prepoznamo najveću izgubljenu vrednost.
Da li smo, prema Vašem mišljenju, savladali lekciju koja nam je data? Kako ko, možda ćete reći, ali uopšte uzev, mislite li da se svet, bar malo, bar negde, promenio? Kada kažem svet, mislim na ljude – da li su počeli da se bude za Istinu?
- Čini mi se da su promene neminovne. Čovek je biće promene, biće pokreta i kreće se ili ka Bogu, ili od Boga, čak i onda kad misli da sa Bogom nema nikakve veze. Svako bi trebalo sam sebi da odgovori na Vaše pitanje, da proceni samog sebe i oceni kako je prošao kroz ovaj ispit. Sudija neka nam bude spostvena savest. Kakva nam je lista prioriteta bila na početku ove krize, a kakva je sada. Čega smo se plašili, za koga strahovali, s kim smo razgovarali za vreme zabrane kretanja, jesmo li iz ovoga izašli bolji? Zavirimo u svoja srca, koga ima u njemu, čime smo ga ispunili? Od zbira pojedinačnih odgovora zavisiće mnogo toga u perespektivi. Lično, osetio bih se poražen kada bi ljudi ovo iskušenje doživeli samo kao kaznu nekog boga – policajca, zakonika, sudije. Kaznu koju treba odslužiti i posle koje ćemo nastaviti sve po starom. Da iz faze apstinencije utrčimo u fazu dekadencije, kako to u svom romanu Deca zla kaže Miodrag Majić. Dakle, pobedićemo mi koronavirus, ali ako posle toga sve ostane isto, i u pobedi izgubićemo. Samo ono znanje koje menja ponašanje ima svoju vrednost. Ako nastavimo sa ponavljanjem istih metoda, možemo li očekivati drugačiji rezultat? Ne bih da zvučim kao dežurni kritizer, što se nama sveštenicima ponekad i opravdano pripisuje. Ako neko i oseti prizvuk kritike, znajte da ona nikad nije lišena samoispitivanja.
U proteklom periodu, kružio je zanimljiv klip – Poruka od virusa. Čim se čovek povukao, vazduh i voda su postali čistiji, životinje su se slobodno kretale ulicama gradova u raznim državama. Da li je moguće da je ovoj planeti bolje bez nas?
- Čovek je blagoslov ove planete, ali i njeno prokletstvo. On je sveštenik vaseljene, ali i njen uništitelj, on celu prirodu prinosu Bogu, ali je i survava u ništavilo, on je spona tvari sa Tvorcem, ali i ,“virus“, kroz kojeg je u tvorevinu došla smrt. Zadivljujuća je snaga i vitalnost prirode, čim je čovek malo usporio. Ribe su se pojavile u vodama gde ih desetinama godina nije bilo, u nekim delovima sveta ljudi mogu da vide zvezde zato što je napokon čist vazduh, rupe u ozonskom omotaču značajno su se smanjile... Sve ovo nam govori da čovek greši u svom odnosu prema tvorevini. Ne ostvaruje svoje naznačenje od Boga samim tim što prirodu besomučno iskorišćava i zloupotrebljava. Kako je brzo čovek prešao put od obožavanja prirode do njenog nipodaštavanja i uništenja! Sa druge strane, kada imate istinske, ostvarene ljude kao što su svetitelji crkve, nema nikakve napetosti, još manje sukoba, sa ostalom živom i neživom tvorevinom. Mnogi svetitelji su delili prostor svoga podviga sa divljim životinjama, čak sa onim koji su životno opasni po čoveka. Sva tvorevina oseća prisustvo Boga u oboženom čoveku, ili kako to Apostol Pavle kaže: ,“Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji“. Što smo Bogu bliže, to smo više ljudi, istinski ljudi, kako nas je učio sveti patrijarh Pavle.
Nedavno ste izjavili da je „ čovek odavno maskiran i u rukavicama, koje su toliko srasle sa njim da su ove spoljašnje očekivana posledica“. Kako će, prema Vašem mišljenju, izgledati svet posle korone, izuzimajući, u ovom trenutku, najavu drugog talasa?
Veoma je nezahvalno prognozirati, ostaje samo da se nadamo da će biti bolji nego pre korone. Čovečanstvo je izuzetno napredovalo u mnogim oblastima, posebno u tehničkom, tehnološkom, naučnom smislu... Sve češće se, čak i od ljudi koji nisu u strukturama religija, postavlja pitanje može li unutrašnji čovek sve to da prati. Da li na duhovnom planu toliko napreduje? Kao da se na unutrašnjem planu dešava paradoks da, što se više menja, sve više je isto. Štaviše, može se opaziti čak i opasno nazadovanje u pravcu simius sapiens, učenog majmuna koji drži u rukama sva tehnološka dostignuća sa bezbrojnim mogućnostima zloupotreba. „Nije problem atomska bomba, već čovekovo srce“, govorio je Ajnštajn. Bog kao jedina konstanta, jedino merilo sveta mora biti vraćen u srce čovekovo, a samim tim i u svet. U suprotnom, desiće se ono što nam proročki poručuje Berđajev: „Gde nema Boga, nema ni čoveka“. Nadam se da nas čeka proces povratka Boga u čoveka, a potom i u svet. Tada će svet biti potpuno drugačiji, kao što već jeste za svete ljude koji već žive jednom drugom realnošću. Možda će mnogima ovo izgledati utopistički, tako jeste, ali nije nemoguće.
Vaskrs je ove godine proslavljen kao nikada (koliko je meni poznato) u istoriji crkve. Mnogi su bili zbunjeni, dočekujući najradosniji hrišćanski praznik sa osećajem uskraćenosti i osujećenosti.
- Vaskrsenje Hristovo, ognjenu tačku naše vere, proslavili smo u potpuno drugačijim uslovima od onih na koje smo navikli. Post pred Vaskrs bio je posniji nego obično, pored uobičajenih, imali smo i drugačijih odricanja, a jedno od najtežih je odricanje od susreta sa onima koje volimo. U periodu Vaskrsšnjeg posta, subote i nedelje nemaju velikoposni karakter bogosluženja pa dođu kao mali predasi, ostrva gde se malo nadišemo dok plivamo ka zemlji živih, Vaskrsenju. Ove godine, zbog zabrane kretanja, neka od tih ostrva nismo imali. Čini mi se da nikada do sada nisam osetio povezanost Velikog Petka i Vaskrsenja, tuge i radosti, nekakvu radosnu tugu... To je bila prilika da se dobro zamislimo šta smo sve smatrali podrazumevanim, a ništa nije podrazumevano, sve je dar. Verom u Vaskrsenje živimo svakodnevno, a u ovim teškim i smutnim vremenima, kao da reči koje su se čule po Vasrksenju: „Ne boj se“ i „Raduj se“, još lepše i snažnije zvuče. Promene i novonastale prilike često budu zbunjujuće. Ljudi se, opravdano, ponekad plaše, iako je jedna od najvećih istorijskih konstanti da se sve menja. Ipak, iznad ove istorijske istine ima jedna za nas značajnija i pouzdanija koja u sebe obuhvata čak i to da se sve menja, a to su Hristove reči: „Nebo i zemlja će proći, ali reči moje neće proći“ i zato „Neka se ne zbunjuje srce vaše, verujte u Boga i u mene verujte“. Hristos Vaskrse!
Vaistinu Vaskrse!
Kako komentarišete aktuelna dešavanja u Crnoj Gori?
Crna Gora je Gora novog preobraženja, iz koje je zasjala svetlost istinskog ljudskog dostojanstva. Verni narod Crne Gore je kroz svenarodne višemesečne litije izrazio ne samo opravdani bunt protiv ozakonjenja bezakonja, nego je iskazao i svoje unutrašnje opredeljenje za sve što je u osnovi istinito, pravedno, časno. Održao je i još uvek drži čas odbrane svega što je sveto i čestito u čoveku. U izuzetno napetoj atmosferi, predvođen Crkvom, sačuvao je mir, nosio ikone i sveće, pevao molitvene pesme i nepokolebljivo stajao uz istinu. Posebno je bilo napeto kada su privedeni episkop Joanikije i nekoliko sveštenika u Nikšiću, ali hvala Bogu, pravda, razumnost i mir su trijumfovali. Unutrašnjim preobraženjem u Crnoj Gori već je izvojevana velika pobeda, drugačija i dugoročna, u kojoj neće biti poraženih.
M.Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
