HAJDUČIJA KROZ ISTORIJU
DEVOJKE VOLE HAJDUKE
Hajdučka reč i stasitost nisu se mogle odbaciti. Mnoga srca mladih devojaka bila su na hajdučkoj strani. Bez obzira na sve manjkavosti perioda srpsko-turske uprave u Srbiji odlazak u hajduke i bez nevolje, pljačke radi, osvete i tome sličnog bio je privilegija za najhrabrije i najbolje
Hajduka odavno nema. Ni hajdučije! Ostale su priče. Prenose se s kolena na koleno. Uvek im se doda ponešto, pa toliko i traju. Kao sve lepe skaske. Uvođene su u literaturu. Tamo im je i mesto, isto kao i u slavskim besedama. Janko Veselinović ih je ovekovečio za pamćenje. Ono na sreću ne bledi, jer dok je “Hajdučkih večeri“ u Mačvi, biće i njih, ali sa prizvukom starine, običaja i svega lepog što je ostalo od predaka. Ako su nam preci bili hajduci, bilo bi ružno da mi budemo sveci!
U vreme izgradnje nacionalne države srpsko društvo je obilovalo hajdučijom. Po pisanju Radoša Ljušića, istoričara, ona tada gubi svoje osnovno obeležje-odmetanje od turske vlasti i borbe protiv nje. Taj period vezan je za srpsko-tursku upravu u Srbiji (1815-1830), međutim u hajdučiju se išlo i bez nevolje, pljačke radi, osvete i tome slično.
Ljušić piše da je prvi period vladavine kneza Miloša pružao niz pogodnosti procvatu hajdučije. Kao glavne uzroke ovoj pojavi navodi potrese koji su zadesili Srbiju od 1804. do 1815. Značajno je istaći i materijalne žrtve naroda, da održi mir i dobre odnose sa Turcima i grubost srpskog administrativnog aparata. Uz ove pominje se i “anarhistička osobenost“samog naroda, kao još sirovog i neukroćenog, spremnog da na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajdučijom, što je mora se priznati tadašnjem državnom aparatu zadavalo brojne glavobolje.
U vreme izgradnje nacionalne države srpsko društvo je obilovalo hajdučijom. Po pisanju Radoša Ljušića, istoričara, ona tada gubi svoje osnovno obeležje-odmetanje od turske vlasti i borbe protiv nje. Taj period vezan je za srpsko-tursku upravu u Srbiji (1815-1830), međutim u hajdučiju se išlo i bez nevolje, pljačke radi, osvete i tome slično.
Ljušić piše da je prvi period vladavine kneza Miloša pružao niz pogodnosti procvatu hajdučije. Kao glavne uzroke ovoj pojavi navodi potrese koji su zadesili Srbiju od 1804. do 1815. Značajno je istaći i materijalne žrtve naroda, da održi mir i dobre odnose sa Turcima i grubost srpskog administrativnog aparata. Uz ove pominje se i “anarhistička osobenost“samog naroda, kao još sirovog i neukroćenog, spremnog da na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajdučijom, što je mora se priznati tadašnjem državnom aparatu zadavalo brojne glavobolje.
Najnoviji broj
18. april 2024.
