PROCES USVOJENjA U SRBIJI
Interes deteta je najvažniji
„Teško je odabrati usvojiteljski par, ali prevagne onaj gde se proceni da će se dete najbolje uklopiti. Najčešće na usvajanje idu deca bez roditeljskog staranja i bez bližih ili daljih srodnika koji bi ih prihvatili“ navodi Danijela Selenić, pravnik Centra za socijalni rad Šabac
Od početka godine u Šapcu je jedan par usvojio dete, dok su još dva usvojenja u procesu. Prošle godine bilo ih je ukupno dva, a 2016. i 2017. po pet.
Usvojenje je zakonski definisano i uslovi kao i postupak se mogu staviti na papir. Međutim, sve porodice koje su prošle kroz ovaj proces, kao i parovi koji ga prolaze ili tek planiraju, znaju da se radi o nečemu što se ne može opisati rečima. Birokratija je, ipak, parove koji žele da usvoje dete i decu koja se mogu usvojiti stavila u registar. Kada se određene karakteristike poklope osnovaće se jedna nova porodica.
-Između usvojitelja i deteta se zasniva odnos roditelj – dete. Usvojitelji se u izvod iz matične knjige rođenih uspisuju kao roditelji i dete dobija njihovo prezime. Poništavavaju se prethodne činjenice rođenja. Detetu ostaje datum i mesto rođenja, ime i jedinstveni matični broj. Samo ono kasnije ima pravo na uvid dokumentacije o svom biološkom poreklu, objašnjava Danijela Selenić, pravnik Centra za socijalni rad Šabac.
Proces usvojenja je složen. Kada par zainteresovan da usvoji dete dođe u Centar za socijalni rad sa njima se obavi razgovor i oni podnose zahtev. Stručni tim centra vrši obradu opšte podobnosti i oni prolaze kroz pripremu za usvojenje. Sve to traje oko dva meseca.
-Par mora ispunjavati zakonske uslove kako bi se utvrilo da ima opštu podobnost za usvojenje. To podrazumeva da su potencijalni usvojitelji zdravi, da nisu osuđivani, kažnjavani za određena dela, da im nije oduzeta poslovna sposobnost ili roditeljsko pravo. Kada se utvrdi opšta podobnost, dokumetacija se šalje u nadležno Ministarstvo i oni ulaze u jedinstveni registar budućih usvojitelja. Sa druge strane, centar koji ima dete podobno za usvojenje takođe ga prijavljuje Ministarstvu i ono takođe ulazi u registar. Tada se biraju parovi koji odgovaraju u odnosu na konkretno dete. Izvoji se nekoliko parova. Nekada se desi da neko odustane ili nije zainteresovan za baš to dete, ili da je već dobio dete na period adaptacije. Teško je odabrati usvojiteljski par, ali prevagne onaj gde se proceni da će se dete najbolje uklopiti, navodi Selenićeva.
Nikada se ne zna koliko će vremena proći od trenutka prijave para do momenta usvojenja, odnosno dok se ne poklope sve karakteristike. Parovi najčešće traže decu koja su zdrava i uglavnom ne žele romsku decu. Ukoliko neko dete ne bude usvojeno duže od godinu dana mogu ga usvojiti stranci, kojima ne predstavlja problem ukoliko je dete sa posebnim potrebama ili romske nacionalnosti, pa takva deca svoju porodicu najčešće pronalaze u inostranstvu.
Dete takođe treba da ima opštu podobnost da bi moglo da se usvoji. Naša sagovornica navodi da nije svako dete bez roditeljskog staranja podobno za usvojenje.
-Kada se proceni da je za dete najbolji sistem zaštite usvojenje onda se ide na to. Uvek težimo tome da deca odrastaju sa oba roditelja, a ukoliko to nije moguće bar sa jednim. Nakon toga gledamo da li postoji mogućnost da se o detetu stara neko od srodnika. Najčešće na usvajanje idu deca bez roditeljskog staranja i bez bližih ili daljih srodnika koji bi ih prihvatili, kaže Danijela Selenić.
Uvek se gleda najbolji interes za dete.
-Kada se odabere par za usvajanje donese se rešenje kojim se dete upućuje u buduću porodicu. Taj period ne traje duže od šest meseci. Centar prati taj proces i stručni tim provcenjuje kada su se stekli uslovi da se zaključi usvojenje. Postoji mogućnost da par vrati dete tokom tog perioda, što je u praksi retko, ali nam se jednom desilo, navodi naša sagovornica.
Nije retkost ni da hranitelji usvoje dete. Oni imaju i prednost jer su već brinuli o detetu i između njih postoji emotivna veza.
-Neki parovi u startu žele da usvoje dvoje dece. To je posebno dobro kada postoje brat i sestra ili braća i sestre za usvojenje. Dešava se i da usvoje jedno, a kasnije žele i drugo. Takođe, desi se i da parovi koji već imaju decu žele i da usvoje neko. To je najčešće slučaj sa hraniteljima koji se vežu za dete o kom brinu, kaže Selenićeva.
Kada dete iz Srbije bude usvojeno u inostranstvo Centru za socijalni rad stižu izveštaji o prilagođavanju. Njihova učestalost zavisi od zemlje do zemlje. Kada je, pak usvajanje u Srbiji, Centar porodicu kasnije ne prati. Oni nastavljaju svoj život kao i svaka druga biološka porodica.
Kada se dete može usvojiti
-Može se usvojiti maloletno dete, a ako je starije od 10 godina ono mora dati saglasnost. Dete mlađe od tri meseca ne može ići na usvajanje. Roditelj može dati saglasnost za usvajanje, od koje ima rok 30 dana da odustane. Zakonom je propisano da razlika između budućih usvojitelja i deteta nije manja od 18 godina i nije veća od 45 godina. To se gleda i u samo jedan dan. Kada se pređe ta granica usvojenje je moguće uz odobrenje nadležnog ministra. Najčešće je u praksi reč o ljudima koji su odgajali dete i između njih je već razvijena veza, navodi Danijela Selenić.
Usvojenje je zakonski definisano i uslovi kao i postupak se mogu staviti na papir. Međutim, sve porodice koje su prošle kroz ovaj proces, kao i parovi koji ga prolaze ili tek planiraju, znaju da se radi o nečemu što se ne može opisati rečima. Birokratija je, ipak, parove koji žele da usvoje dete i decu koja se mogu usvojiti stavila u registar. Kada se određene karakteristike poklope osnovaće se jedna nova porodica.
-Između usvojitelja i deteta se zasniva odnos roditelj – dete. Usvojitelji se u izvod iz matične knjige rođenih uspisuju kao roditelji i dete dobija njihovo prezime. Poništavavaju se prethodne činjenice rođenja. Detetu ostaje datum i mesto rođenja, ime i jedinstveni matični broj. Samo ono kasnije ima pravo na uvid dokumentacije o svom biološkom poreklu, objašnjava Danijela Selenić, pravnik Centra za socijalni rad Šabac.
Proces usvojenja je složen. Kada par zainteresovan da usvoji dete dođe u Centar za socijalni rad sa njima se obavi razgovor i oni podnose zahtev. Stručni tim centra vrši obradu opšte podobnosti i oni prolaze kroz pripremu za usvojenje. Sve to traje oko dva meseca.
-Par mora ispunjavati zakonske uslove kako bi se utvrilo da ima opštu podobnost za usvojenje. To podrazumeva da su potencijalni usvojitelji zdravi, da nisu osuđivani, kažnjavani za određena dela, da im nije oduzeta poslovna sposobnost ili roditeljsko pravo. Kada se utvrdi opšta podobnost, dokumetacija se šalje u nadležno Ministarstvo i oni ulaze u jedinstveni registar budućih usvojitelja. Sa druge strane, centar koji ima dete podobno za usvojenje takođe ga prijavljuje Ministarstvu i ono takođe ulazi u registar. Tada se biraju parovi koji odgovaraju u odnosu na konkretno dete. Izvoji se nekoliko parova. Nekada se desi da neko odustane ili nije zainteresovan za baš to dete, ili da je već dobio dete na period adaptacije. Teško je odabrati usvojiteljski par, ali prevagne onaj gde se proceni da će se dete najbolje uklopiti, navodi Selenićeva.
Nikada se ne zna koliko će vremena proći od trenutka prijave para do momenta usvojenja, odnosno dok se ne poklope sve karakteristike. Parovi najčešće traže decu koja su zdrava i uglavnom ne žele romsku decu. Ukoliko neko dete ne bude usvojeno duže od godinu dana mogu ga usvojiti stranci, kojima ne predstavlja problem ukoliko je dete sa posebnim potrebama ili romske nacionalnosti, pa takva deca svoju porodicu najčešće pronalaze u inostranstvu.
Dete takođe treba da ima opštu podobnost da bi moglo da se usvoji. Naša sagovornica navodi da nije svako dete bez roditeljskog staranja podobno za usvojenje.
-Kada se proceni da je za dete najbolji sistem zaštite usvojenje onda se ide na to. Uvek težimo tome da deca odrastaju sa oba roditelja, a ukoliko to nije moguće bar sa jednim. Nakon toga gledamo da li postoji mogućnost da se o detetu stara neko od srodnika. Najčešće na usvajanje idu deca bez roditeljskog staranja i bez bližih ili daljih srodnika koji bi ih prihvatili, kaže Danijela Selenić.
Uvek se gleda najbolji interes za dete.
-Kada se odabere par za usvajanje donese se rešenje kojim se dete upućuje u buduću porodicu. Taj period ne traje duže od šest meseci. Centar prati taj proces i stručni tim provcenjuje kada su se stekli uslovi da se zaključi usvojenje. Postoji mogućnost da par vrati dete tokom tog perioda, što je u praksi retko, ali nam se jednom desilo, navodi naša sagovornica.
Nije retkost ni da hranitelji usvoje dete. Oni imaju i prednost jer su već brinuli o detetu i između njih postoji emotivna veza.
-Neki parovi u startu žele da usvoje dvoje dece. To je posebno dobro kada postoje brat i sestra ili braća i sestre za usvojenje. Dešava se i da usvoje jedno, a kasnije žele i drugo. Takođe, desi se i da parovi koji već imaju decu žele i da usvoje neko. To je najčešće slučaj sa hraniteljima koji se vežu za dete o kom brinu, kaže Selenićeva.
Kada dete iz Srbije bude usvojeno u inostranstvo Centru za socijalni rad stižu izveštaji o prilagođavanju. Njihova učestalost zavisi od zemlje do zemlje. Kada je, pak usvajanje u Srbiji, Centar porodicu kasnije ne prati. Oni nastavljaju svoj život kao i svaka druga biološka porodica.
-Može se usvojiti maloletno dete, a ako je starije od 10 godina ono mora dati saglasnost. Dete mlađe od tri meseca ne može ići na usvajanje. Roditelj može dati saglasnost za usvajanje, od koje ima rok 30 dana da odustane. Zakonom je propisano da razlika između budućih usvojitelja i deteta nije manja od 18 godina i nije veća od 45 godina. To se gleda i u samo jedan dan. Kada se pređe ta granica usvojenje je moguće uz odobrenje nadležnog ministra. Najčešće je u praksi reč o ljudima koji su odgajali dete i između njih je već razvijena veza, navodi Danijela Selenić.
M.M
Najnoviji broj
18. april 2024.
