GDE TO BEŠE SRBIJA

Kada je pre izvesnog vremena proslavljeni holivudski reditelj, Vudi Alen, razgovarao sa novinarkom jedne srpske televizije, pre početka razgovora pitao je: „Srbija? A gde to beše?“ Novinarka je pokušavala da mu približi odredište, rekavši da je Srbija blizu Italije. „A volim Italiju, Rim je lep grad!“, mirno je odgovorio Vudi i nastavio da gleda u sagovornicu, potpuno neopterećen što nema nikakvo znanje o zemlji iz koje je ona došla. Tek kad je kočoperna novinarka, rešena da po svaku cenu dobije intervju, „potegla“ poslednji argument i rekla „Ja sam iz zemlje iz koje je Novak Đoković!“, otkravila je razmaženog genija, koji je na pominjanje Novakovog imena „promenio ploču“ i počeo da priča sa njom, kao da razgovara sa Oprom Vinfri.
Tako je to! Mi iz naše zadimljene balkanske krčme gledamo kroz provincijalno prozorče u osvetljeno „Globalno selo“, koje o nama, zatvorenim unutra, ne zna skoro ništa. U tom neznanju oni stvaraju stereotipe koji nas svetskom javnom mnjenju predstavljaju kao „zle momke“ predodređene da donosimo pošasti i nevolje mirnim i dobrim ljudima u uređenom demokratskom svetu u kome su svi dobri, pametni i odgovorni. Samo Srbi čine čuda!
U takvom svetu nije važno što je velikan svetskog filma toliko neobrazovan da ne zna gde se na globusu nalazi zemlja u kojoj je pre skoro osam vekova naslikan „Beli Anđeo“. Nije važno što svaki prosečan osnovac u Srbiji zna gde se nalaze i Teksas, i Mičigen, i Kalifornija i sve ono što Vudi Alen ne zna ni da postoji. To što mi znamo i što stvorimo ostaje zatrpano pod debelim slojem lažnih i fabrikovanih slika u kojima je po „crno-belom“ receptu predodređeno da su Srbi oni koji su loši! U velikoj svetskoj predstavi, na osvetljenoj pozornici, moćni režiseri, zavaljeni u udobne centre svetske moći i nedodirljivi, dodelili su nam ulogu monstruma.