JAVNOST I TAJNOST U SRBIJI
UDBA KAO SUDBA
Da li se u ovom slučaju može govoriti o borbi za vlast koja je prešla u domen patologije, odnosno političke paranoje, u čijoj osnovi je strah od gubitka vlasti
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je nedavno u dnevnom listu „ Blic “ izjavio da bi privatni podaci građana mogli biti ozbiljno ugroženi ukoliko vlast usvoji pravilnik kojim treba da se reguliše presretanje elektronskih komunikacija. Uvođenjem kategorije tzv. “zadržanih podataka“ bilo bi omogućeno da državni organi i bez odluke suda, što je inače regulisano Ustavom, presreću komunikaciju građana. Ovaj čin vlasti nam govori da smo još uvek daleko od vladavine prava i pravne države imajući u vidu da se na ovom primeru vidi kako jedan podzakonski akt koji se zove pravilnik poništava ustavnu odredbu. Ova nesrećna uredbodavna i pravilnička praksa počela je još 2002. godine donošenjem raznih uredbi, a jedna od njih je i uredba o restrukturiranju čija je primena imala katastrofalne posledice u privredi.
Izdvajanje kategorije “zadržanih podataka“ iz domena komunikacije je protivustavno, i još više zadire u privatnost građana, što je inače potvrđeno raznim presudama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Zabrinjavajuće je i to što pravilnik ne reguliše postojanje neizbrisivog traga o tome ko je, kada i zašto prisluškivan. U ovom slučaju je obesmišljena bilo kakva kontrola što je inače, manir ove vlasti. Stvara se i mogućnost povrede Ustavom zajemčenog prava koja su regulisana članom 41. Po tom članu, prisluškivanje i praćenje je moguće samo na osnovu odluke suda, ali se ne odnosi na “zadržane podatke“. Ovim pravilnikom se uvodi i tajni nadzor lokacije korisnika i to nezavisno od toga da li on uopšte i učestvuje u komunikaciji.
“Nadzor lokacije“ je zapravo praćenje lica, a ta problematika se može regulisati samo zakonom, a ne pravilnikom. Da li je u pitanju paranoja vlasti od gubitka izbora i ko može da garantuje da osim kriminalaca i osoba za koje se osnovano sumnja da su počinioci određenih krivičnih dela, predmet prisluškivanja i praćenja neće biti politički protivnici, kritičari i oponenti režima. Da li se u ovom slučaju sa pomenutim usvajanjem očigledno neustavnog pravilnika, vraćamo u najslavnija vremena policijske države koja se formalno ““ pravno zvala SFRJ. Poznato geslo u to vreme bilo je, naročito u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata “Ozna sve dozna“.
Izdvajanje kategorije “zadržanih podataka“ iz domena komunikacije je protivustavno, i još više zadire u privatnost građana, što je inače potvrđeno raznim presudama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Zabrinjavajuće je i to što pravilnik ne reguliše postojanje neizbrisivog traga o tome ko je, kada i zašto prisluškivan. U ovom slučaju je obesmišljena bilo kakva kontrola što je inače, manir ove vlasti. Stvara se i mogućnost povrede Ustavom zajemčenog prava koja su regulisana članom 41. Po tom članu, prisluškivanje i praćenje je moguće samo na osnovu odluke suda, ali se ne odnosi na “zadržane podatke“. Ovim pravilnikom se uvodi i tajni nadzor lokacije korisnika i to nezavisno od toga da li on uopšte i učestvuje u komunikaciji.
“Nadzor lokacije“ je zapravo praćenje lica, a ta problematika se može regulisati samo zakonom, a ne pravilnikom. Da li je u pitanju paranoja vlasti od gubitka izbora i ko može da garantuje da osim kriminalaca i osoba za koje se osnovano sumnja da su počinioci određenih krivičnih dela, predmet prisluškivanja i praćenja neće biti politički protivnici, kritičari i oponenti režima. Da li se u ovom slučaju sa pomenutim usvajanjem očigledno neustavnog pravilnika, vraćamo u najslavnija vremena policijske države koja se formalno ““ pravno zvala SFRJ. Poznato geslo u to vreme bilo je, naročito u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata “Ozna sve dozna“.
Najnoviji broj
25. april 2024.
