List HI „Zorka“ – prisećanje sa Bogdanom Lazićem
Hroničari giganta industrije
U svetu filma, serija, često i književnih dela, nastavci nisu nikada dobri kao prvi deo, ali nekada, tek greške s početka postanu najbolji putokaz za naredne pokušaje. Predstojeća mala priča je primer kako nekadašnja iskustva u stvari bivaju lekcija
Hemijska industrija „Zorka“ obeležila je istoriju Šapca. Od otvaranja 1938. godine, a posebno u posleratnim decenijama, od nekada trgovačkog i zanatskog grada, stvorila je industrijskog giganta velike države. Beše u jednom trenutku i 11 hiljada zaposlenih, predstavništva i proizvodi sa čuvenom retortom na plavoj pozadini, simbolu Zorke, pojavljivala su se prostranstvima „Juge“, Evrope i sveta. Nije se doprinos Zorke završavao samo na privrednom usponu, nemerljivo je uticala na razvoj sporta, kulture, obrazovanja, rekreacije u Šapcu.
Spomenik fabrici jeste u nastajanju, ali on će biti samo mali naspram stambenih naselja, Sportsko-rekreativnog centra, živih spomenika grada koga je ona u velikoj meri izgradila. Postignuća fabrike nisu smeštena samo u registratore i komade hartije, već su i ukoričena u Arhivu i Biblioteci šabačkoj. Na koricama stoji: „Novine HI Zorka“. Kao što je preduzeće ostavljalo konkurenciju iza sebe u nadmetanju na tržištu, tako su i novine šabačke hemijske industrije bile bez premca u poređenju sa brojnom štampom fabrika regiona.
-Funkconisali smo pod okriljem Službe informisanja. Uz novine, pripremali smo i emisiju na Radio Šapcu „Zorkinih 30 minuta“. U hijerarhiji su postojali šef Službe, potom urednik novina i redakcija, odnosno novinari i fotoreporter. Izlazili smo sredinom sedmice, na dve nedelje, a u najboljem periodu „Zorke“ javio se predlog i želja da postanemo i nedeljnik, ali se u poslednjem trenutku odustalo od te ideje – priseća se jedan od, najpre novinara, a potom i urednika „Zorke“ Bogdan Lazić, saputnik u prisećanju na list najpoznatije šabačke fabrike.
Posle Spajića, 1961.poverenje za poziciju urednika dobio je Dragiša Penjin. Kratak period potom list uređuje Veselin Krstić, a od 1962. do 1970. urednički potpis daje Predrag Ivanović. Osme decenije prošlog veka prvi čovek lista je Novica Prstojević.
-U Zorku sam se zaposlio u pogonu Kosane „Zaštite bilja“. Tu sam se zaposlio sa srednjom stručnom spremom ondašnje Hemijske škole, iako sam već imao i fakultetsku diplomu Filološkog fakulteta i iskustvo prosvetnog rada u Svileuvi i Koceljevi. Ondašnji urednik Novica Prstojević me je pitao imam li dara za pisanje, što iskreno nisam znao da li imam ili ne, ali sam se oprobao u redakciji 1972. Nekoliko godina sam bio novinar, potom urednik i šef Službe. U međuvremenu sam i magistrirao na Fakultetu političkih nauka na smeru masovnih komunikacija i publicistike.
Zaposlenje u Zorki bilo je stvar prestiža. Rezultati su dugo oslikavali sigurnost svih, tako i redakcije sačinjene od obrazovanog kadra, naglašava Lazić.
-Velika većina zaposlenih imali su višu ili visoku stručnu spremu, tek po neko nije. Mladi ljudi su uagali u obrazovanje i želeli da dobiju priliku, koju smo nudili. Ne volim da pominjem imena sa kojima sam radio u bilo kojem periodu, jer ću sigurno zaboraviti mnoge, ali ću pokušati uz molbu da mi kolege koje izostavim ne zamere. Živan Popović, Sava Polić, Dragan Nikolić, Dragan Ivanović, Veselin Krstić, Vuta Bujšić, Brana Perić, Novica Prstojević, Mila Tošić, Mirjana Bošnjak, Mira Pejić, Novka Lepan, Boža Vujić, Steva Matić i mnogi drugi.
U vreme pre kompjutera, svaki član redakcije imao je pisaću mašinu. Posle korekcija, daktilograf bi ponovo prekucao u slučaju potrebe tekst. Ručno su crtane strane, raspoređivani tekstovi i slike. Štampao se list najpre u Novom Sadu, a potom u štampariji „Dragan Srnić“ u Šapcu.
- Dok sam bio urednik, insistirao sam da pročitam sve tekstove, jer sam pozicijom odgovoran za sadržaj i sve podatke. Na sastanku smo odlučivali ko će biti dežurni za štampu narednog broja i imao bi obavezu da kontroliše da li je sve štampano u skladu sa uputstvima. Kada izađe broj, tog dana se sastajemo i pripremamo naredni, delimo dužnosti, a pre toga analiziramo šta ko nije uradio u odnosu na planirano. Štampali smo se u u 11 do 12 hiljada primeraka. Svi zaposleni su dobijali novine, penzioneri koji bi se prijavili, kao i institucije. Nismo bili u prodaji.
U okviru redakcije nije bilo standardne podele na rubrike, ali su, naglašava Lazić, uvek težili da budu aktuelni i sveobuhvatni.
- Pisali smo o svemu gde se predstavljala Zorka. Pratili smo, na mestu događaja, velike sajmove, uvek Radničko sportske igre, sportske klubove koje je Zorka pomagala. Uveli smo i rubriku „Jedno pitanje, tri odgovora“, gde smo anketirali radnike po različitim pitanjima. Bilo je mesta za enigmatiku, stvaralaštvo radnika. Vanredno izdanje smo napravili povodom smrti Josipa Broza Tita. Iako nismo svi razmišljali isto po pitanju politike, bez poziva smo se okupili u redakciji i napravili broj posvećen preminulom predsedniku SFRJ.
Novine su podelile sudbinu fabrike. Kako su se menjale okolnosti, „Zorka“ slabila, trpela organizacione promene, prestajala je i potreba da postoje njene novine. Ugašene su tiho.
-Mislim da smo pravili kvalitetan list. Nismo samo želeli da izlazimo tek tako, već da ponudimo i kvalitet, budemo aktuelni, kreativni. Sarađivali smo i sa „Glasom Podrinja“, aktivno, pomagali kada je potrebno, nismo bili konkurencija, već prijatelji – veli na kraju Lazić.
Spomenik fabrici jeste u nastajanju, ali on će biti samo mali naspram stambenih naselja, Sportsko-rekreativnog centra, živih spomenika grada koga je ona u velikoj meri izgradila. Postignuća fabrike nisu smeštena samo u registratore i komade hartije, već su i ukoričena u Arhivu i Biblioteci šabačkoj. Na koricama stoji: „Novine HI Zorka“. Kao što je preduzeće ostavljalo konkurenciju iza sebe u nadmetanju na tržištu, tako su i novine šabačke hemijske industrije bile bez premca u poređenju sa brojnom štampom fabrika regiona.
-Funkconisali smo pod okriljem Službe informisanja. Uz novine, pripremali smo i emisiju na Radio Šapcu „Zorkinih 30 minuta“. U hijerarhiji su postojali šef Službe, potom urednik novina i redakcija, odnosno novinari i fotoreporter. Izlazili smo sredinom sedmice, na dve nedelje, a u najboljem periodu „Zorke“ javio se predlog i želja da postanemo i nedeljnik, ali se u poslednjem trenutku odustalo od te ideje – priseća se jedan od, najpre novinara, a potom i urednika „Zorke“ Bogdan Lazić, saputnik u prisećanju na list najpoznatije šabačke fabrike.
Posle Spajića, 1961.poverenje za poziciju urednika dobio je Dragiša Penjin. Kratak period potom list uređuje Veselin Krstić, a od 1962. do 1970. urednički potpis daje Predrag Ivanović. Osme decenije prošlog veka prvi čovek lista je Novica Prstojević.
-U Zorku sam se zaposlio u pogonu Kosane „Zaštite bilja“. Tu sam se zaposlio sa srednjom stručnom spremom ondašnje Hemijske škole, iako sam već imao i fakultetsku diplomu Filološkog fakulteta i iskustvo prosvetnog rada u Svileuvi i Koceljevi. Ondašnji urednik Novica Prstojević me je pitao imam li dara za pisanje, što iskreno nisam znao da li imam ili ne, ali sam se oprobao u redakciji 1972. Nekoliko godina sam bio novinar, potom urednik i šef Službe. U međuvremenu sam i magistrirao na Fakultetu političkih nauka na smeru masovnih komunikacija i publicistike.
Zaposlenje u Zorki bilo je stvar prestiža. Rezultati su dugo oslikavali sigurnost svih, tako i redakcije sačinjene od obrazovanog kadra, naglašava Lazić.
-Velika većina zaposlenih imali su višu ili visoku stručnu spremu, tek po neko nije. Mladi ljudi su uagali u obrazovanje i želeli da dobiju priliku, koju smo nudili. Ne volim da pominjem imena sa kojima sam radio u bilo kojem periodu, jer ću sigurno zaboraviti mnoge, ali ću pokušati uz molbu da mi kolege koje izostavim ne zamere. Živan Popović, Sava Polić, Dragan Nikolić, Dragan Ivanović, Veselin Krstić, Vuta Bujšić, Brana Perić, Novica Prstojević, Mila Tošić, Mirjana Bošnjak, Mira Pejić, Novka Lepan, Boža Vujić, Steva Matić i mnogi drugi.
U vreme pre kompjutera, svaki član redakcije imao je pisaću mašinu. Posle korekcija, daktilograf bi ponovo prekucao u slučaju potrebe tekst. Ručno su crtane strane, raspoređivani tekstovi i slike. Štampao se list najpre u Novom Sadu, a potom u štampariji „Dragan Srnić“ u Šapcu.
- Dok sam bio urednik, insistirao sam da pročitam sve tekstove, jer sam pozicijom odgovoran za sadržaj i sve podatke. Na sastanku smo odlučivali ko će biti dežurni za štampu narednog broja i imao bi obavezu da kontroliše da li je sve štampano u skladu sa uputstvima. Kada izađe broj, tog dana se sastajemo i pripremamo naredni, delimo dužnosti, a pre toga analiziramo šta ko nije uradio u odnosu na planirano. Štampali smo se u u 11 do 12 hiljada primeraka. Svi zaposleni su dobijali novine, penzioneri koji bi se prijavili, kao i institucije. Nismo bili u prodaji.
U okviru redakcije nije bilo standardne podele na rubrike, ali su, naglašava Lazić, uvek težili da budu aktuelni i sveobuhvatni.
- Pisali smo o svemu gde se predstavljala Zorka. Pratili smo, na mestu događaja, velike sajmove, uvek Radničko sportske igre, sportske klubove koje je Zorka pomagala. Uveli smo i rubriku „Jedno pitanje, tri odgovora“, gde smo anketirali radnike po različitim pitanjima. Bilo je mesta za enigmatiku, stvaralaštvo radnika. Vanredno izdanje smo napravili povodom smrti Josipa Broza Tita. Iako nismo svi razmišljali isto po pitanju politike, bez poziva smo se okupili u redakciji i napravili broj posvećen preminulom predsedniku SFRJ.
Novine su podelile sudbinu fabrike. Kako su se menjale okolnosti, „Zorka“ slabila, trpela organizacione promene, prestajala je i potreba da postoje njene novine. Ugašene su tiho.
-Mislim da smo pravili kvalitetan list. Nismo samo želeli da izlazimo tek tako, već da ponudimo i kvalitet, budemo aktuelni, kreativni. Sarađivali smo i sa „Glasom Podrinja“, aktivno, pomagali kada je potrebno, nismo bili konkurencija, već prijatelji – veli na kraju Lazić.
Priča u tri dela
Prvi pokušaj zabeležen je još početkom 1955. godine. U formi biltena svega nekoliko meseci izlazio je „Hemijski radnik“. Samo šest brojeva je opstao. Još se fabrika probijala na tržištu i sredstava je nedostajalo za nešto više. Urednik je bio Veselin Tomašević. Iako kratkog veka, „Hemijski radnik“ je ostao zapisan kao prvi list bilo koje radne organizacije u Podrinju.
Druga „epizoda“ je počela za Dan republike 1956. godine. Tomašević je urednik novog lista „Zorka“. Borba je trajala duže ovaj put, do oktobra 1957. kada je ponovo odlučeno da sredstava za opstanak i rad nema.
Ponovo povodom 29. novembra, godine 1959. odlučeno je da već uzorni radni kolektiv ponovo pokrene svoj list. Ime „Zorka“ ostaje, Miodrag Spajić, prvi profesionalni novinar u listu, imenovan je za urednika. Najpre je to bio mesečnik, a ubrzo je postao dvonedeljnik. Sada je sve postavljeno na čvršće temelje i list je rastao zajedno sa fabrikom.
D. B.
Najnoviji broj
18. april 2024.
