ŠABAČKA FDU REVOLUCIJA

Nije novost to da se Šabac ponosi svojom tradicijom u umetnosti i kulturi. Ipak, jedan fenomen novijeg datuma, ne prestaje da izaziva sve veću pažnju, kako lokalne, tako i profesionalne javnosti iz čitave zemlje. U ovom trenutku, fakultete iz oblasti pozorišta, drame, filmskih i scenskih umetnosti, studira čak dvanaestoro mladih Šapčana.
Za grad ove veličine, ali i za dramske akademije, poznate po teškim prijemnim ispitima i tome što primaju veoma mali broj studenata, ova pojava svedoči o tome da se na šabačkoj umetničkoj sceni dešava nešto važno. U kulturnoj atmosferi ovog grada, stasala je generacija koja obećava. To je generacija mladih koji se svojim znanjem i umetničkim talentima, izdvajaju od svojih vršnjaka iz ostatka Srbije. Ova vest je dobra, jer u sebi nosi nagoveštaj kulturnog i umetničkog procvata, koji bi uskoro mogao da se dogodi u ovom gradu. Ujedno, to je vest koja, više nego i jedna druga, pokazuje da su šabačke kulturne politike vođene na ispravan način i da su budžetska ulaganja u kulturu, bila smislena i opravdana.
Ukoliko gradske kulturne politike budu uticale na to da se ovi mladi ljudi, nakon studija, vrate u svoj rodni grad, biće to prvi put u istoriji, da šabačku kulturu vode školovani kadrovi iz lokalne sredine. Ujedno, to bi mogao biti i prvi ovakav slučaj u Srbiji, jer nema gradova koji se mogu pohvaliti brojkom od dvanaestoro studenata najprestižnijih umetničkih škola, u istoj generaciji. Zbog toga, ove talentovane i vredne mladiće i devojke, treba čuvati i držati na oku: njihove buduće karijere, mogle bi prijatno da nas iznenade.
A ko su mlade nade nove šabačke kulture?
Jovana Omerović studira glumu, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ema Pavlović je na smeru za scenski dizajn novosadskog Fakulteta tehničkih nauka. Stefan Čamdžić završava studije režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kod iste profesorke, na čijoj prethodnoj klasi je studirao i Maksim Milošević, mladi šabački reditelj. Ilija Petrović i Luka Mihailović su na trećoj godini filmske režije, a Ružica Ristivojević je, ove godine, na istom fakultetu, upisala kameru. Najzanimljivije jeste to što na prvoj i drugoj godini pozorišne produkcije, studira čak šestoro mladih Šapčana: Jelena Čeivanović, Aleksandar Jelić i Milan Ljubić, studenti su druge godine, a u junu su im se, na istom smeru, pridružili i brucoši: Luka Lazarević, Uroš Počuča i Nikola Marković.
Kada se u vidu ima broj stanovnika Šapca, jasno je da nije u pitanju puka koincidencija. Ovi mladi ljudi, ne samo da su tokom odrastanja zavoleli kulturu i umetnost, već je i vrlo očigledno da su u ovoj oblasti dobili pravilnu edukaciju i usmerenje. Tome u prilog govori i činjenica da su svi na državnim akademijama i svi upisani kao redovni studenti, na budžetu. Luka Lazarević, bio je prvi na rang listi kandidata, što znači da je prijemni za pozorišnu produkciju, položio sa maksimalnim brojem poena.
O ovom fenomenu, razgovarali smo sa Milenom Bogavac, direktorkom Šabačkog pozorišta, koja je od samog početka svog mandata, isticala važnost pozorišnog rada sa mladima i za mlade. Pitali smo je šta je to Omladinski klub Šabačkog pozorišta i da li smatra da je ovaj program, namenjen srednjoškolcima, uticao na činjenicu da se omladina iz našeg grada, u tako velikom broju, zainteresovala za pozorište i dramu.
-Ova činjenica jeste važna, ali nije od presudnog značaja. Nisu svi šabački studenti pozorišnih i filmskih akademija, bili i članovi Omladinskog kluba. Takođe, neki od njih: Stefan, Ilija, Ema i Luka Mihailović, odabrali su i upisali fakultete, pre nego što je Omladinski klub počeo sa radom... To, dakle, znači da je bogata tradicija pozorišnog i uopšte- umetničkog života u Šapcu, kao i tradicija kvalitetne dramske edukacije dece i mladih koju predvode „Veselo majmunče“ i „Scena Maska“, počela da pokazuje svoje rezultate i ranije.
Omladinski klub tu se pojavio kao dodatna motivacija i može biti da je jednom broju mladih, skrenuo pažnju na to da u pozorištu mogu da se rade i druge stvari, osim glume. Tokom rada sa Omladinskim klubom, dobro sam upoznala sve mlade ljude koji se tu okupljaju, pa tako mogu da tvrdim da su sjajni, vredni, daroviti i odgovorni. Svako od njih je zaslužio da upiše fakultet koji želi, a činjenica da su svoje slobodno vreme provodili volontirajući i družeći se u Šabačkom pozorištu, svakako je doprinela tome da usavrše svoja znanja. Naši Okejčići gledaju sve šabačke i gostujuće predstave, što znači da godišnje vide i do stotinak naslova. Budući da su predstave Šabačkog pozorišta, svi gledali po nekoliko puta, sigurno je da su stekli znanje o tome kako se neka predstava razvija i menja, kroz vreme, ali i da su dobili mnogo bolji uvid u tekstove, režiju, glumu, postupke, kao i u samu organizacionu strukturu pozorišta.

Kako zapravo radi Omladinski klub Šabačkog pozorišta?
-Omladinski klub nije škola glume, niti je škola za talente. To je volonterski program namenjen svim mladim ljudima koji se interesuju za kulturu, u najširem smislu te reči. U Šabačkom pozorištu, oni dobijaju priliku da volontiraju, odnosno, da pomažu u malim poslovima, vezanim za organizaciju i promociju programa. Za uzvrat, dobijaju kontinuiranu edukaciju u onim oblastima koje ih zanimaju. Ko želi da glumi, dobija priliku da se oproba na sceni. Koga zanima tehnika, pomaže našoj tehničkoj službi. Ko želi da piše, uvek ima s kim da prodiskutuje, dobije savet ili stručnu literaturu. Ko smisli program, imaće svu podršku u realizaciji... Ali, najvažniji deo ovog procesa, jeste činjenica da svi oni zajedno, učestvuju u svakodnevnom životu institucije. Oni su ti koji cepaju karte, rade kao razvodnici, garderoberi i redari na predstavama. To nisu teški i opterećujući poslovi, ali jesu poslovi koji ih čine nezamenjivim delom našeg tima. Zahvaljujući ovim poslićima, svi oni odlično poznaju naš repertoar, putuju sa nama na gostovanja, u svoje škole nose naše repertoarske flajere, šeruju objave Šabačkog pozorišta na društvenim mrežama, i uopšte: u svojoj generaciji, oni su nešto kao ambasadori ove ustanove. U toku rada na novim predstavama, uvek se upoznaju sa gostujućim umetnicima, a oni često – specijalno za njih, smišljaju radionice ili ih uključuju u rad na predstavama, kao asistente. Na Pozorišnom proleću i Pozorišnoj reviji, naša ekipa volontera i volonterki, potpuno je ovladala svakim segmentom produkcije pozorišnog festivala. Zapravo: mislim da smo trenutno najuigraniji festivalski tim u zemlji. Kroz ove procese, puno su napredovali, a dokaz je i činjenica da su prošlog leta, zajedno s Omladinskim pozorištem „Vožd“, na Mišaru, organizovali međunarodni pozorišni festival INTEF. Bio je to veoma uspešan, ali i po svemu jedinstven događaj. Pre svega, zato što nije često da se u nekoj ruralnoj sredini održi međunarodni teatarski festival, a zatim i zbog činjenice da je najstarija osoba u organizaciji bio Dušan Simić, mladi glumac i saradnik našeg pozorišta, koji je prošlog leta imao punih 25. Svi ostali, bili su tinejdžeri, što ne znači da se sa svakim segmentom organizacije nisu nosili maksimalno ozbiljno.
Da li je činjenica da se omladinci u Šabačkom pozorištu bave organizacionim poslovima, uticala na to da ih čak šestoro upiše produkciju?
-Donekle, sigurno jeste. Od šestoro studenata produkcije, polovinu čine članovi Omladinskog kluba. Jedan od dokumenata koje prilažu u konkursnoj dokumentaciji za prijemni je i preporuka iz pozorišta ili od nekog profesionalca, s kojim su sarađivali. Budući da sam članovima OK-a, lično pisala preporuke, bilo mi je važno da istaknem činjenicu kako je Šabac grad sa ogromnom kulturnom produkcijom, a da u njemu nema školovanih producenata. Zadovoljna sam time što su kolege sa FDU ozbiljno shvatile moju napomenu, ali sam istovremeno i krajnje iznenađena time nisu primili jedno ili dvoje, nego čak šestoro studenata iz jednog grada! To je zaista fenomen koji zaslužuje svu moguću pažnju, jer šestoro dobrih producenata, može da pomeri planinu, organizuje državu, grad ili svaki drugi posao, do koga im je stalo... Uverena sam da će, za njihovo obrazovanje, biti dobro to što su, od samog početka, ekipa i što su, kao sugrađani i kolege, upućeni jedni na druge. Tu će se desiti neka sinergija: oni će postati ozbiljan tim, a ako Šabac bude pametan da ovu šansu iskoristi, od ovih mladih ljudi, mnogo nas toga dobrog očekuje u budućnosti.

Jedan od poslednjih programa koji je u Šabačkom pozorištu organizovan, pre pandemije korona virusa, nosio je naslov „FDU revolucija“. Kakav je to projekat bio?
-Ovo je bio prvi ispitni rad Jelene Čeivanović i Milana Ljubića, sa katedre za produkciju. Program je bio zamišljen kao promocija Fakulteta dramskih umetnosti, a činile su ga izložbe, tribine, projekcije filmova i jedna studentska predstava. Jelena i Milan, kao vođe ovog projekta, u Šabac su doveli svoje kolege sa svih smerova, pa su tokom dva dana, kroz naše pozorište prodefilovali studenti režije, produkcije, glume, kamere i montaže... Posebno sam zadovoljna činjenicom da je Grad Šabac prepoznao značaj ovog projekta i da Šabačko pozorište nije jedina institucija koja im je pružila podršku. Svoja vrata otvorili su im Narodni muzej i Biblioteka šabačka, ali je podjednako važna bila i podrška Odeljenja za društvene delatnosti gradske uprave, kao i lokalnih medija, koji su događaj odlično propratili. Važno je istaći da je deo ispitnog rada, bila i obaveza studenata da svim učesnicima organizuju prevoz, smeštaj i obroke, a da su Jelena i Milan, uspeli da sve ove stavke obezbede uspomoć dobornamernih ljudi iz ovog grada: privatnika i ugostitelja. To pokazuje da najšira lokalna zajednica razume i ceni fenomen ove neobične generacije, koja je tek započela svoj put... Ovakav stav je ohrabrujući i ispravan. Šabac prikazuje u najboljem mogućem svetlu, isto onako kao što to čine i ovi mladi ljudi.