Odlazak “gromovnika” sa Cera

Živadin Kojić-Žića, priznati zaljubljenik u narodnu muziku, rođen 1939. godine u Čokešini, preminuo je, prošlog ponedeljka u rodnom selu. Od malena je voleo i živeo za narodnu pesmu. Od svoje harmonike i dobre narodne pesme, nikada se nije rastajao. Uveseljavao je ljude na različitim mestima i u različitim prilikama. Nikada nije odbijao pozive. Sam je napisao, izvodio, komponovao i svirao na harmonici, preko 100 svojih i tuđih pesama. Sve su se odnosile na očuvanje izvornog narodnog melosa, posebno u Mačvi. Tako su mnoge njegove pesme, snimljene na pločama postale zlatne i srebrne. Dokazivao je i pokazivao svoju odanost narodnoj muzici, gde god da se pojavljivao, a u tom pogledu nije pravio nikakve propuste i odustajanja.

Kultna je njegova pesma “Nek uvenu ruže što sam tebi dao”, i mnoge druge: “Moj živote šta li mi te truje”, “Volim te lepa Jano”, “Stara vodenica”, “Moj šljivik”...a ljubitelji dobre narodne muzike pamtiće ga i po čitavom serijalu pesama o Mačvi, na čelu sa onom “Mačvanke”i “Kad na Mačvu suton padne”.

Prema stihovima Đure Jakšića u pesmi “Siroče”, pevao je Žića “Zelen goru, lišće kiti”.
Poslednje godine života provodio je u rodnom selu, ali kvalitetna pesma mu je uvek bila lek za dušu i uvek joj se vraćao.
Otišao je tiho, gotovo bezčujno, “gromovnik sa Cera”, kako su ga nazvali u jednom televizijskom nastupu, ali ostale su njegove pesme da večno svedoče o neizbrisivom tragu u narodnoj muzici, koje je ostavio za sva vremena.