Korona spasila sezonu

Srbija je u velikoj meri iskoristila šansu i zbog aktuelne situacije sa koronavirusom može da se kaže da će deo turističkih delatnika zabeležiti više nego uspešnu sezonu. Ovo se naravno ne odnosi na deo turizma koji je veliki izvor prihoda i tiče se inostranih turista i poseta srpskim gradovima.
Poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića da godišnje odmore građani provedu u svojoj zemlji urodio je plodom. Ne toliko zbog samog poziva, već zbog činjenice da su granice tradicionalnih destinacija za letnji odmor građanima Srbije bile zatvorene veći deo leta. Najveći i najpoznatiji turistički centri poput Zlatibora, Kopaonika, Vrnjačke Banje, Soko Banje, Palića... bili su tokom leta dupke puni. Neki novi turistički biseri u Srbiji su otkriveni, tako da je sa tog stanovišta, sezana relativno uspešna. Ono što je u celoj priči problematično tiče se cena i usluga.
Kada nas je predsednik pozivao da letujemo u svojoj zemlji, nije nam rekao da će to da nas košta malo više nego što smo planirali da potrošimo na raznoraznim morskim destinacijama. Poznavaoci prilika kažu da su cene otišle 20 do 30 odsto u odnosu na prošlu godinu. Ni to nije veliki problem, koliko je to činjenica da naši turistički radnici i dalje nemaju potrebnu kulturu. Oni bi trebalo da znaju da je Srbija, bez obzira na sve, odavno izašla iz srednjeg veka. Smeštajni kapaciteti su siromašni i kako bi naš narod rekao - sprčkani. Šta se sve i kako iznajmljuje i nudi domaćim turistima, ne vredi ni komentarisati. Kultura ophođenja sa gostima od kojih žive je tek problematična, uz ogromnu zahvalnost i klanjanje za one koji znaju kako sa turistima. U Srbiji je i dalje nemoguće u većem broju objekata boraviti sa kućnim ljubimcima. Nedostatak kvalitetnog interneta ume da pokvari odmor, takođe. A, o tome da neko nešto sazna i vidi nešto novo, ne vredi ni trošiti reči, jer toga bukvalno da i nema.
Jedna od destinacija koje je ovog lete vredelo posetiti je Golubac i kompletno renovirana Tvrđava. Problem je, međutim, ručati u Golupcu. Postoji jedan lep restoran na obali Dunava - Zlatna ribica, ali ako želite da ručate na terasi sa predivnim pogledom na našu najveću reku i vetrenjače u susednoj Rumuniji, nećete moći. Restoran ne služi hranu na terasi!? Zašto, nije nam rečeno. U trenutku kada smo i mi hteli da ručamo na terasi, bilo je nas desetoro koji nisu uspeli u toj nameri. I ne samo da nismo ručali na terasi, već nismo uopšte ručali, jer u Sali u kojoj služe hranu nije bilo mesta. Zdrava logika govori o tome da je normalnije ručati na otvorenom, nego u Sali, kada su mnoge od mera protiv koronavirusa i dalje na snazi. Za razliku od ovog restorana, prvi sledeći na koji naletite na duvanskoj magistrali prema Donjem Milanovcu, omogućiće vam da uživate u jelima sa roštilja na obali Dunava.
Ovim putem smo stigli i do Borskog jezera. Na sreću ljudi koji vole i uživaju u čarima ovog odmarališta, ogroman deo Srbije izbegava ovu destinaciju zbog raznih predrasuda, tako da je i ove godine zabeležena mnogo manja gužva nego, npr na Zlatiboru. Borsko jezero je veštačko i napravljeno je za potrebe rudnika Bakra kojim skoro već dve godine upravlja kineska kompanija Zi Đin. Uporedo sa rudnikom, Kinezi su postali i vlasnici predivnog hotela Jezero sa četiri zvezdice koji pored sopstvene plaže raspolaže zatvorenim bazenom, saunom, slanom sobom, američkom kuglanom i, što je poseban kuriozitet - stolom za snuker.
Jezero raspolaže sa neki desetak betonskih plaža. Voda je ovog leta bila više nego čista i topla. Dve najveće plaže su bile poprilično popunjene, naročito vikendima, dok su ostale plaže, rastrkane sa obe strane jezera. Jedna od dobrih karakteristika ovog jezera je i predivno uređen kamp koji je iz godine u godinu sve puniji. U toku je proširenje kapaciteta ovog kampa koji ima dve plaže za kupanje sa tuševima.

Stopanja strepi
Jedno od hedonističkih destinacije je svakako Stopanja. Selo smešteno između Kruševca i Trstenika smatra se prestonicom pečenja. Prosto je nemoguće koliko pečenjara egzistira u ovom mestu. Ono što je najzanimljivije jeste činjenica da u svakom trenutku možete da računate na toplo praseće i jagnjeće pečenje. Prvi ražnjevi krenu sa okretanjem u tri ujutru, a poslednje do 19 sati. U toku dana, svaka pečenjara obrne između deset i 40 ražnjeva. Budućnost Stopanje je, međutim, upitna. Auto-put Karađorđe koji treba da poveže Kraljevo sa ostatkom Srbije nije predviđen da prođe pored Stopanje, pa meštani spravom strahuju da će njihova prestonica pečenja to prestati da bude. Sada su povezani sa auto-putem Beograd - Niš kod Pojata, ali se plaše da će izgradnjom novog auto-puta, Mrčajevci preuzeti njihov biznis.

Ono što je problem sa Borskim jezerom jeste to da restoran na glavnoj plaži ne radi. Zbog čega, nikome nije jasno. Ako želite nešto da pojedete na glavnoj plaži, postoji jedan roštilj objekat i to je to. Na plaži Tropikal ima sendviča i to je to. Zbog mera usled koronavirusa nije omogućeno turistima da ručaju ili večeraju u pomenutom hotelu Jezeru, izuzev ako nisu gosti hotela. Postoji jedna prodavnica u kampu i jedan kiosk sa pićima na glavnoj plaži. Pored kafića na Tropikal plaži, na glavnoj plaži radi splav gde je flaša piva 100 dinarara, a flašica koka kole od pola litara 80 dinara.
Posetili smo i Vrnjačku Banju. Ona je ovog leta bila puna gostiju svih generacija. Dosta luksuza se uselilo proteklih godina u ovaj turistički centar, pa su samim tim i cene otišle dosta visoko. Nekoliko reprezentativnih hotela sa spa centrima su dokaz tome. Ono što je i dalje povoljno, to su zdravstvene usluge koje je moguće dobiti u Banji i to vredi iskoristiti. Naravno uz konstantno konzumiranje lekovitih voda. Vrnjačka Banja je poznata po najboljoj školi za turističke radnike i to se vidi i oseti na svakom mestu. Svi su veoma ljubazni i predusetljivi da vam se ponekad učini da niste u Srbiji.
Kada ste već u Vrnjačkoj Banji, vredi posetiti neke od najvažnijih srpskih manastira koji su živi dokaz veličine i značaja našeg naroda. Žiča, Ljubostina, Studenica, sve je to moguće videti tokom boravka u Banji. Ono što je razočaravajuće svakako je činjenica da vas niko neće dočekati i reći koju reč o tim manastirima. Sa isto znanja sa kojim uđete u te manastire, iz njih ćete i izaći. Manastir Ljubostinja je zadužbina carice Milice. Ona je tu živela kao monahinja Evgenija zajedno sa svojom drugaricom Jefimijom, ženom Uglješe Mrnjavčevića i prvom srpskom pesnikinjom. Jefimija je izvezla od zlata pokrov za cara Lazara i caricu Milicu. U znak poštovanja dala je da se Jefimija sahrani uz desni zid manastira, mesto koja pripada ktitoru manastira. Iznad Jefimijinog groba, međutim, nema obeležja već stoje crkveni kalendari, ikone i posuda za prilog za izgradnju hrama Svetog Save. Sve ovo govori o tome kako smo sami nemarni prema svojoj istoriji i znamenjima.

Zlatibor hit
Krstareći društvenim mrežama ovog leta stiče se utisak da ko nije posetio Zlatibor, nije bio na odmoru. Međutim, da li je reč „odmor“ adekvatna za opis posete epicentru srpskog turizma vrlo je diskutabilno.
Naime, centar okupljanja na ovoj planini pretvoren je u behatonsko gradilište. Prilično opasna zona noću, a danju prizor koji ni ako ga zamislite po okončanju radova, ne obećava. Nekadašnje centralno jezero, poprima izgled osrednje sređenog ozidanog bazena, čestitog drveta u najnaseljenijoj zoni, gotovo da nema. Ali zato niče „šuma“ zgrada, gde će turisti uživati u pogledu na komšije iz susedne stambene jedinice. Pravi arhitektonski haos, upotpunjen je činjenicom da putokaz za pešačke staze ili bilo kakav drugi orijentir ne postoji . Za one koji su tu, pretpostavlja se da već znaju put, ili da su na planinu došli zarad bogatog noćnog života.
Kada je reč o restoranima, cene su polovično „paprene“, to nikoga ne iznenadi, ali zato ostanete zatečeni „ljubaznošću“ i „profesionalnošću“ konobara (čast izuzecima) kojima je samo da vas oslove potrebno više od deset minuta, a za dolazak porudžbine i mnogo duže.
Ono što je neverovatno i popravlja utisak je sama priroda, ona sa kojom dođete u susret ako se odmaknete nekoliko kilometara od centra. Pejzaži ostavljaju bez daha. Predeli obrasli borom, jezero, potoci...ogorman prirodni potencijal u kojem uživaju samo najuporniji, jer kao što smo već naveli, validnih putokaza nema, a ni gugl mape nisu od neke pomoći, jer vas gotovo po pravilu „bace“ na neku „kozju“ stazicu, umesto zvaničnog puta.
Slična situacija je i ukoliko odete pedesetak kilometara dalje do prirodnog rezervata Uvca, ili Zlatarskog jezera. Sama priroda će vas ostaviti bez daha, ali i cene u restoranima u kojima imate sreće da uopšte služe hranu.