Poranio je na put kojim ćemo svi

Tamo odakle je počeo svoj životni/sportski put veliki ZLATKO PORTNER našao je i svoje večno počivalište. Selo Hrtkovci imali su i imaju tu čast da velikog rukometaša i čoveka čuvaju za večnost. Bio je važan činilac da jedna, gotovo decenija, od obične postane slavna tako da je niko ne može zaseniti. Sećali su se saigrači:
„Kada je bilo teško, kada smo strahovali, Zlatko je bio taj koji je govorio „dajte meni loptu, ja ću to rešiti“ i uvek je to činio. Ostali smo u kontaktu do poslednjeg dana, bio je čovek koga nikada ne želite da izgubite, ljudska vrednost. Dopisivali smo se, čuli dan ranije, planirao je da dođe krajem meseca (Vuković); Zauvek u srcu ostaje mladić u šorcu i čuvenim patikama, skromni neizmerno važni igrač, saigrač, prijatelj, bek-golgeter, ljudina, divan suprug, otac. Otišao je na put kojim ćemo svi, samo je on otišao prerano (Vujović); Hvala ti sto si bio uz nas, bolji od najboljih, tako tih, dobar, nenametljiv a najveći, izrasto si u najlepši rukometni cvet, bio si neverovatan igrač brate moj i sve nas činio boljim. dok i mi čekomo svoj red na privremenom životnom putu čuvaćemo te od zaborava, odigrati neku utakmicu, zapevati „Ima jedan kućerak u Sremu“ i pričati o našem neponovljivom životnom putu i druženjima. Leti, leti nas dobri Zlajo, Zvrndove, santo leda sa Gomolave kako smo te voleli zvati, pozdravi nam očeve, majke, bracu i dedove, sve rukometne saborce koji će na čelu s tobom opet biti šampionski tim (Rašić) ... čitav broj ne bi bio dovoljan za sve reči prisećanja, telegrame saučešća, za žal na mnogo jezika, a uvek su sve reči ništavne i slabe naspram osećaja... Otišao je u večnost nekadašnji igrač: Sloge, Crvenke, Metaloplastike, Barselone, Venisieka, Zonfingena, Berna, reprezentacije Jugoslavije. Tamo gde vreme ne teče otišao je trostruki šampion Evrope, višestruki nacionalni prvak, osvajači Kupova u mnogo država, otišao je bronzani olimpijac, svetski šampion...

foto: lequipe.fr

Kao potpisnik ovih redova molim za izvinjenje što ću deo teksta posvetiti ličnoj uspomeni na velikog šampiona. Govorim kao neko ko je suviše mlad da bi ga se sećao iz perioda kada je bio najbolji srednji bek sveta, neko ko ga nije lično poznavao, ali i neko kome je Zlatko pokazao šta znači čovek, profesionalac, veličina u onome što razdvaja jedinstvene od ostalih.
Prvi razgovor novinski sa Zlatkom imao sam u prvim danima jednog portala koji više ne postoji, a te 2010. bio je potpuno nepoznat. Zamolio sam ga putem fejsbuka za razgovor. Ne samo da je kratko odgovorio: „Nema problema, pošljaite pitanja“, već su i ti odgovori bili temeljni, stilizovani, jednako dobri koliko i za najveće medije. Nedugo potom uputio sam poruku sa željom da napravim razgovor i sa njegovim Nikolom, onda velikim golmanskim talentom, danas jednim od najboljih golmana Evrope. Nije u tom trenutku postojala mogućnost, prošle su dve godine, priznajem, već sam i zaboravio na to, kada je stigla poruka od Gospodina Zlatka sa brojem telefona da kontaktiram Nikolu, uz izvinjenje što nije bilo moguće ranije. Tokom tog razgoovra beše jasno da je sin od oca nasledio, ne samo sportski dar, već i skromnost, poštovanje, veličinu. Nije protekao nijedan rođendan, a da u porukama nije bilo one od velikog rukometaša. Sigurno da je svako ko se poznavao sa njim doživeo isto.
Vaš i naš list bio je jedan od poslednjih, ako ne i poslednji za koji je Zlaja izdvojio vreme. Sećali smo se, pre samo mesec i koji dan Olimpijskih igara u Seulu 1988. i iako je bio na putu za Francusku, odgovorio je ponovo, u svom stilu na sva pitanja i ponovo nije propustio priliku da se izvini ako nešto nije dobro. Zaista nije bilo razloga za izvinjenje. Večna Vam slava Zlatko.