Majstor u vremenu montera

Ulica Miloša Obilića, dobro znana lokacija jedne radionice. Automobil se uparkirava pažljivo i vlasnik po izlasku iz vozila veli: „Majstore pomagaj“.
Još pre prvog sloga, pred mušteriju, u plavim radnim pantalonama sa tregerima, brišući ruke, izlazi jedna seda glava s naočarima, blago upalih obraza.

-Dobar dan, šta mogu da učinim – upita Milanko Matić, najstariji aktivni vulkanizer u gradu. Razumljivo je što ste zbunjeni, malo ko njega poznaje po imenu, ali nadimak će vam reći mnogo više, dakle, pitanje postavlja majstor Lance.
-To je nadimak još iz osnovne škole, ne sećam se ni ko je bio „kum“, ni šta je razlog. Kako bi rekli, nadimak se „primio“, meni postao drag i sada je pravo ime u dokumentima, a u svakodnevnoj komunikaciji retko se i pomene nešto osim nadimka.

Nekoliko puta dnevno, uz izmene detalja, gotovo svaki dan, razgovor s početka priče Lance vodi sa svojim mušterijama skoro tri i po decenije. Samostalni rad započeo je 1987. godine, na viši nivo je podigao 1991, međutim posle mobilizacije usledila je pauza, te je, kako sam kaže, kontinuitet započeo 1992. godine. Ipak, to je bilo samo uobličavanje ljubavi prema automobilima i motorima koja seže koliko i sećanje majstor Lancea.
-Mislim da sam imao deset ili 11 godina. Otac se mučio sa Puh automatikom (nekada vrlo popularni moped – prim. autora), nije mogao da ga pokrene, prekidao je rad i ja sam ga pitao hoće li da ga popravim. Nasmejao se i rekao da to slobodno učinim i onda je moj. Nije ni pretpostavljao da znam šta govorim. Otišao je na posao i kada se vratio, ja sam Puha vozio po ulici.
Zanat je učio sam, urođena interesovanja pretvarao je u opčinjenost detaljima funkcionisanja svakog dela automobila ili motora, a imao je i sreću da je bio prvi sused starog majstora.

-Ne bih ja mogao potpuno sam kao dete da nešto popravim, ali je pored mene bila kuća deda Gaje, starog mehaničara sa iskustvom iz Nemačke. Gledao sam kako radi, bez ustručavanja pitao sve što me je zanimalo, on strpljivo odgovarao i dok je bio tu, uvek spreman da pomogne kada god nešto nisam znao. Krao sam zanat, kako bi rekli i stalno se usavršavao, što radim i danas, to je neprekidan proces.
Kao što je interesovanje za automobile i motore bilo u njemu od kada zna za sebe, tako je i bez povoda, na raskrsnici između poziva automehaničara i vulkanizera, odabrao drugi.

-Nema neki poseban razlog. Sve me je to zanimalo i voleo sam, kako bi rekli, da „budžim“ točkove, odnosno gume. Mnogi moji poznanici su bili bliže mehanici, ja sam odabrao vulkaniziranje, iako poznajem i mehaniku, bez nje ne može.
Kao i u svakoj majstorskoj radionici vazduhom i memorijom lebde priče nakupljene tokom decenija. Priseti ih se u slobodnim trenucima, prostruje kroz sekvence. U vremenu promena, nešto mora ostati nepromenljivo, poput principa, jer u tom zanatu oni mogu sačuvati i život.

- Ukoliko nešto ne može potpuno, stoprocentno da se sanira, ja to ne želim da radim. Nemam problem da mušteriji kažem kako je nešto neisplativo raditi. Moja obaveza je da posle intervencije, neko može sesti u automobil, na motocikl i voziti sigurno, bar što se mog dela posla tiče, ne želim da razmišljam hoće li imati problem zbog nekog detalja koji sam ja propustio na točku. Guma glavu čuva.
Milanko Matić Lance koristi automobil, ali istinsku strast gaji prema motociklima koje gotovo pola veka vozi. Redovno prati moto trke, a tu opčinjenost dovotčkašima preneo je na posao i kako kaže, jedini je u regionu koji je specijalizovan za vulkaniziranje dvotočkaša.

-Značajno drugačiji posao u odnosu na četvorotočkaše, od zamene do balansiranja, jer su tek tu važni apsolutno svi detalji. Potrebno je veliko poznavanje mehanike, jer neka naizgled sitnica može da napravi ozbiljne posedice. Nisu u Beogradu, kada sam ja počinjao rad sa motociklima, imali alat kao ja, često su i Novosađani dolazili kod mene. Znam kakve se sve kobne nesreće dešavaju i najveća greška je što mnogi počinju prekasno da ih voze odmah kupuju skupe, jake mašine koje nisu kadri da kontrolišu. Poput bicikla i motocikl se uči da se vozi postepeno, korak po korak od malih nogu. Svako ume da ga pokrene, ali ne zna svako pravilno da koči.
Kroz prostranstva prošlosti i važne večne principe koji su usvajani nekada priča lako teče. Osvanulo je doba informacionih tehnologija koje su stigle i u radionice, ali njihova suština je pogrešno shvaćena.

-Tehnologija ne reševa problem, ona ubrzava proces, ali ne može bez znanja. Čovek kontroliše i savremene tehnologije, ne one njega. Ukoliko ne umete da postavite prave parametre, neće ni ishod biti dobar. Recimo, mašina za balansiranje mora da se kalibriše, ja svake godine to radim dva puta, potrebno je luftove na mašini dovesti na nulu, da bi rezultat bio tačan. Za to je potrebno vreme, iskustvo, strpljenje.
Tempo života jeste brži, međutim znanje se ne može brže usvojiti i zato obučavanje vulkanizera ne može biti adekvatno za nekoliko nedelja, iako se danas vrlo lako mnogi proglase znalcima.

-Možda ću nekome zvučati kao neka starina, ali mladi momci ne žele da nauče suštinu. Kada neko zna da zameni gumu i točak, to ne znači da je majstor. Svako može da nauči da to uradi za sedam dana, ali nije u tome suština. Majstor mora da zna koji je šraf, koji je navoj na svakom točku, da zna da očisti navoj, pripremi, koristi mašine, poznaje alat i još mnogo toga. Mašine bez znanja ne znače mnogo. Imao sam dva učenika, uvek krećemo od najosnovnijih stvari ka komplikovanijim, ali na svaki sledeći nivo smo prelazili tek kada potpuno savlada prethodni, počinjemo od dizanja automobila pa dalje...

Iako su po merilima tržišta konkurencija, praktično rivali, Lance ističe da sa većinom kolega ima izuzetnu saradnju.
-Odlično sarađujem sa Radom sa Kamička, šta god nedostaje njemu, a ja imam, tu sam, kao i obrnuto. Pošten, korektan čovek. Sarađujem odlično i sa Vladom. Poznavao sam čika Svetu Frica, nažalost napustio nas je prerano Darko Fric odličan majstor, duša od čoveka.

Zanat u opasnosti?
Iako tendencije nisu obećavajuće, niko ne očekuje da brzo izumre zanat vulkanizera.
-Za sada ne, ali sa uvećanjem proizvodnje hibridnih automobila, svi su ugroženi, jer se sa njima muče i fabrike, odnosno ovlašćeni servisi. To su komplikovani sklopovi, a opet kvarljivi, jer tu kvalitet nije podignut. Uvek kažem da lakši materijali nisu doneli lakše automobile u odnosu na stare u istoj klasi. Stariji su imali više metala, a u novim postoji po 3,4 km žice, u nekima i po pola kilometra optičkih kablova. Zamena izgleda kao sinonim popravke, ali nije – zaključuje Lance.

U vetru promena izgleda da, uveren je naš sagovornik, vreme majstora prolazi i sada je vreme montera.
-To su tendencije u industriji automobila i motora. Veliki proizvođači nemaju zaradu na samom vozilu koje stigne sa trake, njihov profit su delovi i servis. Oni imaju ovlašćene servise i samo tamo se mogu vršiti popravke, a tu rade monteri, dijagnostika se utvrđuje kompjuterski, često iz drugih centara i zaposleni samo slede detaljna uputstva, što su u suštini zamene delova, ne popravke. Ranije nikada nikome nije se kvario zamajac kao element, a onda su veliki proizvođači napravili plivajući zamajac koji mora da se menja, a to je samo primer.

Dok ga služe vid i ruke, on će raditi, sin je programer, ćerka profesor na Višoj školi, odabrali su svoj životni put. Ponosan na njih, otac nije nikada želeo da im nametne bilo šta, jer svako nametanje i moranje donosi probleme. Radi i ako se pojavi neko ko bi mogao da ga nasledi, biće odlično, ako ne, dok je njega, biće i radionice.