Oživljavanje “mačvanske neveste”

Drevni običaj, svojstven Mačvi i Pocerini-ubrađivanje neveste, koji datira s kraja 18. i održao se do kraja 19. veka, kao svojevrstan projekat, uz pomoć literature i reči iz naroda, oživeli su i približili ga široj javnosti, mladi članovi Folklornog ansambla “Đido” iz Bogatića: Sanja Dimitrijević, Anđela Jurišić, Mina Đukić i Stefan Mišković. Oni su prošle nedelje u Etno parku u Sovljaku podsetili na zaboravljenu tradiciju iz pomenutog perioda i sve to na primerima fotografski ovekovečili.

Opisujući najstariju nošnju iz osamdesetih godina 19. veka Sanja Dimitrijević, dugogodišnja članica jednog od najboljih folklornih ansambala u Srbiji, koja pored igre brine i o narodnoj nošnji koju igrači nose, kaže da je “kadivni jelek”, izrađen od pliša kadife, bogato izvezen srmom. Preko jeleka, nevesta je nosila libade, odevni predmet preuzet iz gradske nošnje. Jelek i libade su bili obično darovi budućeg svekra. Spreda se opaše “lakedov”, kecelja od belog pamučnog beza, a pozadi pregača, zvana “roklja”, crvene boje opšivena zelenom pantljikom.
Verovalo se da crvena boja roklje štiti nevestu od uroka. Oko struka nošen je pojas sa metalnim ukrasnim kopčama zvani “kanice”. Na nogama su bile crvene vunene čarape i cipele, koje dever poklanja mladi.

Drugog dana svadbe, dever ubrađuje nevestu. Oko glave joj vezuje ubradač, dugačak pamučni peškir na jednom kraju ukrašen čipkom koja pada niz leđa. Preko joj namešta maramu koja može biti raznih boja i nakit, “ukov”.
Sve ovo potvrđuje domaćica Milica Petrović iz Badovinaca, koju u selu zovu “spremačica mlada”. Moda se vraća, bar tako je u nekim mačvanskim domaćinstvima, kad prave svadbu i sve pomenuto primenjuju, drugog dana svadbenog veselja. Tad i ona “ozbiljnije” stupa na scenu i mnogi je traže oko opremanja mlade.
Osamdesetih godina 19. veka ženska nošnja se počela menjati. U tome je veliki udeo Šapca, kao i susednog Srema. Varoška nošnja prodire u selo, što se najviše primećuje na mladinoj spremi. To su, naravno mogli da priušte sebi samo najimućniji.

Izgled je, ističe članica Folklornog ansambla “Đido” vrlo orginalan:”Mlada obuče nove donje skute do sebe, zatim nove skute i “oždrelje”, od belog tankog domaćeg platna sa “šlingerajom” ili čipkom. Preko “oždrelja” veže veliku svilenu ili čipkanu maramu, ukrasi je na grudima i krajeve uvuče u skute u pojasu. Preko obuče libade sa širokim rukavima, dole bele skute duge do članaka, zatim bele čarape ispletene od tanke vune i obuje neizostavne cipele. “
Ubrađivanje mlade nije pretrpelo mnogo izmena, tvrde “protagonisti” ovog čina u zelenilu Etno parka, pod krošnjama stoletnih lipa.

-Sad ne stave onaj mnogobrojni nakit i kupovni venac, nego sa strane po ubradaču pridenu ukovice, igle kićenice i ukov na konđu. Spreda mladi opašu žutu ili ružičastu kecelju od kupovne tkanine, a pozadi joj vežu pregaču od crnog satena pri dnu vezanu crnom svilom ili srmom, obveženu crnom čipkom. Pregača je, pored ubradača i libade, glavno obeležje udate žene,”dodaje naša sagovornica.

Posle Prvog svetskog rata uočavaju se neke novine. Izmene se najviše uočavaju na prednjoj dobro nabranoj crnoj ( ili teget) kecelji od žoržeta. Oko pojasa se veže tkani pojas ručno navezen srmom sa floralnim motivima. Nevesta je nakićena sa đerdanima i “grozd” dukatima. Oglavlje je obogaćeno belim venčićem.
Na kraju, mladi entuzijasti iz “Đida”, izražavaju uverenje da će zahvaljujući ovom “predstavljanju”, svojevrsnog projekta ubrađivanje mlade mnogi, pre svih njihova generacija biti upoznata i više se zainteresovati sa kulturnom baštinom svog kraja i potrebi njenog očuvanja. Zadovoljstvo im pričinjava i to što svoju ideju mogu da podele sa drugima i nadaju se zaintrigiraju njihovu pažnju.