Upornost i posvećenost

Proteklog vikenda u SC “Horseland” u Beogradu održan je poslednji turnir sezone u preponskom jahanju. Članice tima KK “Taur” Anđelija Ćasić i Dunja Purić vratile su se u Šabac sa još dve zlatne medalje. Navedenim odličjima, broj zlata koji je tokom 2020. stigao u Šabac u ovoj disciplini prebacio je 20 i sa bronzom Ognjena Jankovića sa “Beogradskog” turnira, učinio tešku “kovid” sezonu, jednom od najuspešnijih.
Značajnije od medalja, u ovom trenutku je to da su predstavnici Kluba svojim kvalitetom, borbenošću, srčanošću i upornošću od strane stručnjaka ocenjeni kao veoma perspektivan mladi tim. Posebno su ponosni i na činjenicu da su pojedinačnim nastupima i ukupnim plasmanom, često bili ispred mnogo bogatijih i uticajnijih srpskih klubova, što je na takmičenjima osvajalo simpatije i poštovanje publike.

BRONZA SA TROFEJA BEOGRADA: Najsjajnije odličje ove sezone

Povratak bogatoj tradiciji
Najraniji poznati zapisi o ovom sportu datiraju iz 1788. godine. Od prvog pisanog traga, do zvaničnog priznanja discipline prošao je skoro vek. Prva utakmica je održana u Londonu 1876. godine.
Lokalna priča ima svoju istoriju. Šabac je u drugoj polovini dvadesetog veka bio poznat i priznat među poznavaocima preponskog jahanja na prostorima cele bivše SFRJ. Taj uspeh, entuzijazam i rad zamiru 1963. Hipodrom je iseljen sa Trkališta, tadašnji klub se gasi, a disciplina nestaje.
Više od pola veka kasnije, aktiviranjem KK “Taur” na ekonomiji Srednje poljoprivredne škole, tradicija počinje da se budi. Nastupom članova tek osnovanog Kluba na Aprilskom turniru u Beogradu 2018, nakon 55 godina, disciplina preponskog jahanja se vratila u naš grad.
Dve godine kasnije, za “Taur” vrdno trenira i nastupa devetoro takmičara. Osobenih u svom odnosu prema konjima, prema sportu koji su odabrali, ali jedinstvenih u želji da sve više napreduju i na takmičenjima, pred jačim klubovima pokažu svoj kvalitet i dokažu da se do uspeha ne stiže novcem već srcem.

Borba i odricanja
Da bi stigli do zvaničnih takmičenja i glavnih utakmica “Taurovci”, kao uostalom i svi njihovi vršnjaci posvećeni nekom sportu, moraju sate i sate da provedu na treningu. Razlika je u što ne vežbaju sami, već imaju ravnopravnog četvoronožnog partnera. Za dobar rezultat, konj i jahač moraju da se usklade. Na terenu budu jedno.
-Predutakmice su uvod. Tu su prepreke na visini od 80 centimetara. Ništa previše zahtevno kada se gleda sa strane, ali ako uzmemo u obzir to da konj sve oseti, posebno ako ti je to loš dan, greške su neminovne, a odjahati ceo parkur bez rušenja veliki uspeh- objašnjava za “Glas Podrinja” Ognjen Janković, ovogodišnji najuspešniji “Taurovac” i učenik treće godine SPŠ.

OGNjEN JANKOVIĆ

-Da bi stigli do takmičenja moramo da uložimo dosta truda. Što više treniramo, to više napredujemo. Velika su ulaganja i odricanja. Za njih sam spremna. Koliko? Pa mislim da u prilog tome govori podatak da sam se odlučila da zbog ovog sporta dođem iz Ljubovije u Šabac. Od malena volim konje. I pre sam jahala, ali me zainteresovala, konkretno, ova disciplina. Tražila sam klub koji se bavi preponskim jahanjem i stigla ovde. Uprkos brojnim odricanjima i velikom broju sati provedenom na terenu ili u hali, nisam se pokajala- ističe Jovana Arsenović, deo ekipe KK “Taur” učenica druge godine Srednje poljoprivredne škole.

Individualni napredak
Trenutak kada iz predutakmice prelaze u trku za glavnu nagradu za svakog je individualan. U odnosu na talenat i osećaj za životinju koju vodite i koja vas nosi, zavisi i vreme koje ćete uložiti da se u punoj opremi u najjačoj konkurenciji pojavite na terenu. Međutim, za svakog je početak isti. Ljubav prema konjima i želja za treningom.
-Svi dolazimo pola sata pre početka treninga. Da se presvučemo i sredimo konje. Onda dođu treneri i odredi ko kojeg konja na treningu jaše. Oni znaju kome koji konj odgovara, pa je ta odluka na njima. Kada se spremimo, osedlamo konje, izađemo u padok ili uđemo u halu, u zavisnosti od vremena. Zagrevamo se, hod, kas, galop. Nakon toga, ako je taj dan rezervisan za skakanje krećemo da skačemo, posle toga ponovo ide sređivanje konja, kopita, povratak u štalu i onda smo slobodni- opisuje Jovana dinamiku treninga i kaže da je ona sama do sada nastupala samo u predutakmicama i uglavnom ih prolazila “čisto” i dolazila do zlatne medalje.
-U našoj zemlji najozbiljnije takmičenje je Državno prvenstvo, potom Trofej Beograda i prvenstvo Vojvodine. Konje spremamo tako što radimo sa njima neko vreme, obučimo, pa prosledimo drugom takmičaru. Tako to nekako ide- dodaje Ognjen.

Strah ne sme da postoji
Za ovu disciplinu kažu da je “kombinacija hrabrosti, upravljanja i tehničkih mogućnost koja vodi konja i jahača preko deset do 13 “rušivih” prepreka, od kojih neke mogu da budu dvostruke ili trostruke kombinacije uz penale do kojih dolazi zbog rušenja ili odbijanja”. U ovoj teoriji strah je nepoželjan i kao reč, a kamo li emocija koju konj može da oseti da postoji.
-Strah se otklanja samopouzdanjem.Kad veruješ u sebe ništa nije problem. Ako znam da sam dobar budem dobar i tokom glavne utakmice. Za samopouzdanje mi dosta znači i zagrevanje pred nastup. Ako sam tad dobar i nemam nikakav problem, dobar sam. Ako postoji neko ometanje, onda je tu i razlog za razmišljanje- objašnjava Ognjen i tvrdi da “ma koliko da se spremaš, mnogo toga zavisi od samog tog dana. Da li je tvoj ili nije”.

Krajnja destinacija: beli svet
Najčešći sastojci recepta uspeha u svakoj profesiji su upornost i posvećenost. Jovana i Ognjen se slažu da je velika odgovornost i na ličnosti trenera.
-Trener o svemu odlučuje. Na nama je samo da ćutimo, slušamo i damo sve od sebe, izjavljuju ovi “Taurovci”, kojima je želja da jednog dana nastupaju za neki inostrani klub.
Naime, sport kojim su odlučili da se bave nema veliku popularnost u Srbiji, ali je u svetu izuzetno cenjen i plaćen. Zbog toga ne čudi isti odgovor takmičara da im je ideja vodilja da se u Srbiji prikažu i dokažu, a onda svoju veštinu i znanje odnesu negde u beli svet.