Tri decenije plavog srca

Sportski kolektiv je veliki, složen mehanizam gde nisu svi delovi jednako vidljivi, ali svaki ima svoju funkciju, a nedostatak remeti celinu. Administartivac Metaloplastike Aleksandar Aca Gligorić danas je poznat kao čika Aca, a kada je došao u klub, pre tačno tri decenije, bio je mladić. Trideset godina su se njegov i život Metaloplastike preplitali. Na početku je to priča sa tri Aleksandra.

-Došao sam 1990. godine na poziv Ace Trifunovića, praktično tvorca šampiona Evrope. Rukomet nisam igrao dalje od školskih takmičenja, kada je Aca Pavlović nesebično prenosio magiju igre na nas. Po dolasku u klub ondašnji predsednik mi je rekao: „Igrači i stručni štab su najvažniji, a od svih je važniji klub, svi smo tu zbog Metaloplastike, a ne ona zbog nas“.

U te tri decenije toliko toga se menjalo, države, teritorije, ekonomski, politički sistemi, načini distribucije informacija, a klub je kao i svi tražio način da se prilagodi novim uslovima. Aca je bio administrativni radnik, povremeno obavljajući i druge srodne poslove.

-Pre nego što sam se profesionalno vezao za klub, bio sam verni navijač. Rukomet je dominirao kao sport u Šapcu i od prvog dana sam osetio veličinu „Metaloplastike“. Nekima će možda zvučati kao floskula, ali ja sam zaista osetio izuzetnu čast i odgovornost kada sam zakoračio u prostorije šampiona Evrope čije ime i danas mnogo znači, a kamoli početkom 90-ih. S tribina sam posmatrao kako se gradi slava, a kao zaposleni osetio koliko je to ime postalo večna vrednost.
Najveći ispit veličine radnne zajednice, kolektiva, ogleda se, poput prijateljstva, u teškim trenucima. Bila je to 2014. godine...

-Metaloplastika je pokazala veličinu onda, kada je to bilo najpotrebnije mojoj porodici i meni. Zaplakao bih i sada od snage emocija. Morao sam na hitnu operaciju tumora na mozgu, život mi je bio ugrožen. Osetio sam veliku podršku svih. Ondašnji direktor Mile Isaković se mnogo angažovao da mi pomogne. Po izlasku iz sale i prvom oporavku, uključio sam telefon i video punu memoriju poruka igrača gde se emocija ocrtavala u svakom slovu, te poruke i danas čuvam i zauvek ću. Trebalo je vremena da se oporavim i ponovo dođem na posao. Nijednog trenutka nisu insistirali da ubrzam povratak, šta više insitirali su da potpuno ojačam i tek onda dođem na svoje radno mesto. Povremeno i sada mi zdravlje „naredi“ da moram na bolovanje i uvek je tu koleginica Gordana Čolić da me zameni iako ima i sama mnogo obaveza, kao i sadašnji direktor Slaviša Stojinović koji o meni brinu kao o nekom najrođenijem i uvek su tu. Klub mi je pomogao da pobedim u borbi za život, pomaže mi sada da čuvam zdravlje i to nema cenu.
Voli da na utakmicama bude na istom mestu, oseća uzbuđenje i nervozu pred važne duele, a u „plavom“ srcu radosti i tuge zbog rezultata traju dugo.

-Možda je stresno za nekoga, ali uzbuđenje utakmica i radosti zbog Metaloplastike meni su više nego drage i kada bi sve mogao ponovo, opet bih bio deo najvećeg kluba u Srbiji. Još je klub iznad pojedinca i dok Metaloplastika treba mene, ja sam tu. Možda rad u istom kolektivu zaposlene čini kolegama, ali kada ste deo nečeg grandioznog kao što je ovaj klub, onda brzo pređete nivo poslovnih saradnika i postanete iskreni prijatelji.
Osim lične životne borbe, tu tešku 2014. naš sagovornik pamti i po evropskom uspehu kluba.

-Izborili smo finale Čelendž kupa, spremali se za prvi meč protiv „Savehofa“ u Šapcu, pripremili sve, karte su „planule“ i onda je stigla odluka da taj meč neće biti odigran, ne da je odložen, već da ga neće biti. Uveren sam da bi osvojili pehar da je odigran duel i kod nas, a ne samo u Švedskoj. Ipak, jednako snažno, ali sa druge strane osećanja pamtim veliko finale Kupa i pobedu protiv Vojvodine.
Za kraj razgovora Aca Gligorić je ostavio poruku za sve kojima ove boje nešto znače.

-Privilegija je osetiti istinsku veličinu jednog kluba i to bih poželeo svakome. Rezultati su nekada bolji, nekada gori, to se menja, biće još pehara, radosti, razočarenja, međutim gde god bila na tabelama, Metaloplastika će večno biti velika i slavna.