Odabrali smo da ostanemo deca

Umetničko veće Šabačkog pozorišta donelo je odluku da godišnju nagradu „Boris Kovač“ za izuzetan doprinos sezoni 2019/2020 dodeli Strahinji Baroviću, koji se, kako ističu, svakom novom ulogom sve više dokazuje. Priznanje za mladog glumca jedan je od povoda za razgovor o dramskoj umetnosti, izazovima glumačkog poziva i večnim vrednostima života.

Mnogi se kroz različite školske skečeve, na neki način, oprobaju u glumi. Kada si ti shvatio da bi gluma mogla postati tvoj život?
Kao dete sam igrao dečje predstave, ali tokom odrastanja više sam iskazivao sklonosti ka sportu, nego glumi. S početkom rada „Veselog majmunčeta“ razvijala se i moja ljubav prema ovom pozivu. U „osetljivijim“ godinama sam se oprobao na sceni i želja se probudila.

U svakom procesu sebe stavljamo na probu. Gradimo iznova, susrećemo se sa novim likovima, unutrašnjim bićima koje treba da razumemo, prihvatimo i neke loše navike pretvorimo u dobre

Kada odlučiš da se posvetiš poslu kao i roditelji, uvek se postavlja pitanje reakcije najbližih, jer poznaju taj svet.
Glumci daju previše energije na svakoj probi, a nekad se to ne vrednuje dovoljno. Tata je naglašavao koliko je ovo stresan posao, a kada sam insistirao da želim biti deo pozorišnog sveta, savetovao je da budem reditelj. Majka je takođe bila protiv mog izbora. Ne sumnjam da su saveti bili najdobronamerniji, ali sam ipak poslušao sebe. S obzirom da mi je otac glumac, sa jedne strane je lako gledati taj model ponašanja i učiti. Ipak, sa druge strane to je i velika obaveza. Poteći iz glumačke porodice zna da bude teret. Sve se gleda kroz tu prizmu. Ono što je dobro, ili loše dolazi uz komentar „tata ti je glumac“.

„Veselo majmunče“ je praktično probudilo u tebi glumački zanos koji te je definitivno usmerio ka ovoj profesiji. Danas si neko ko u ovoj Nezavisnoj dramskoj asocijaciji sa nekim novim mališanima gradi nove priče.

U februaru „Veselo majmunče“ slavi dve decenije postojanja i kontinuiteta. Šarac, Ljubiša i ja radimo sa decom. Kada sam prvi put postao deo tima otkrio sam svet za koji mislim da ne postoji u gradu, a verujem i šire. Kreirao sam male likove i oni su mi davali krila, osećaj da stvaram, da sam deo pozorišta. Majmunče je važno, ne samo za nas, već i za decu koja su bila deo te priče. Ako su brojke važne, treba istaći da je tokom godina bilo više od 600 dece, što nije zanemarljiv podatak. Sala Pozorišta prima 314 gledalaca, i to su dve pune sale publike koja voli teatar. Mislim da je to najveća vrednost Veselog majmunčeta, kao i sva deca. Ona koja su svoj životni put pronašla u teatru, ili postali najvernija publika. Majmunče je postalo školica gde se trudimo da ih usmerimo kako bi na pravi način kanalisali svoju energiju.

U suštini glumačkog posla je da se proživi mnogo života, postane lik koji tumači. Koliko je to teško?

Radujem se različitim ulogama, drugačijim karakterima koje treba da prenesem gledaocima. Reditelji me nisu stavili u određen kalup, te ni uloge koje igram nisu šablonske. Možda to znači da sam vešt da prikažem širok dijapazon likova na sceni. Bilo da je moderno, klasično, ili postmoderno pozorište u tom procesu od nekoliko meseci nešto u glumcu se promeni.

Koji zadatak postavljaš pred sebe kada započne priprema nove uloge i šta je najveći izazov tokom procesa?

Za mene najveći izazov je prevazilaženje mana, možda nekih loših strana koje posedujem. U svakom procesu sebe stavljamo na probu. Gradimo iznova, susrećemo se sa novim likovima, unutrašnjim bićima koje treba da razumemo, prihvatimo i neke loše navike pretvorimo u dobre. Suština je ostati svoj, a opet dati nešto novo publici. Smatram da nikada nije dobro reći: „To volim, ili, to baš ne volim“. Glumci treba da stvaraju svoj svet i da to prikažu na sceni. Čitav život učimo, a odabrali smo da budemo deca.

Godina 2020. na globalnom nivou ostaće upamćena po pandemiji sa kojom se svet još uvek i ne baš uspešno bori. Ceh su platili i glumci koji su nekoliko meseci bili osuđeni da ne rade ono što im je profesija.

Uželeo sam pozorišta. Isključio sam se od nepotrebnih informacija i vreme iskoristio da budem sa porodicom, zaštitim ih od dezinformacija. Trudili smo se da vreme na najbolji način iskoristimo. Radili smo onlajn, a Šabačko pozorište je proizvelo značajne sadržaje, a to su predstave za decu. Posle zabrane okupljanja vratili smo se u teatar. Shvatio sam koliko sam se uželeo scene i čini mi se da uloge koje igramo imaju mnogo veću težinu, jer nose utisak poslednjih za neki naredni period. Zatvaranje izaziva tužan osećaj kod glumaca, ne vidim razlog da ne radimo, ako mere mogu da se ispoštuju. Odgovorni smo, štitimo sebe i druge, ali želimo da zaštitimo svoje pravo na rad. Želja za radom je neizmerna i treba je održati.

U tebi ostaje sećanje i na nagradu „Boris Kovač“, priznanje u gradu gde pozorište ima dugu tradiciju.

Šabac ima dobru pozorišnu publiku i neguje tu tradiciju. Dobro je što imamo i povratnu informaciju. Prilaze u javnosti, pitaju kada su predstave, iskažu kritiku. Trudim se da iz svake naučim nešto, to je dragoceno. Sviđa mi se ta sloboda Šapčana i činjenica da pozorište doživljavaju na pravi način. Nagrada Boris Kovač je divno priznanje koje dodeljuju kolege iz Pozorišta. To je na neki način i obaveza.

Možeš li sa ove vremenske distance sebe zamisliti u nekoj drugoj životnoj, profesionalnoj ulozi?

Ne mislim da bih bio nesrećan da sam odabrao neki drugi put, verujem da bih se pronašao i u drugom pozivu, ali trajno sam zaljubljen u glumu, posvećen potpuno. Ipak, na privatnom polju ova godina je bila posebna, postao sam otac i taj osećaj i utisak ništa ne može da nadjača.