PAMTE GA KAO LEPOG, STASITOG, CRNOMANjASTOG MLADIĆA
Nikola Čupić zaveštao dukate Srbiji
Komunisti ugasili najmlađu zadužbinu
Zlatno doba zadužbinarstva u Srbiji, srednji vek, kraj 19 i početak 20, zamenio Drugi svetski rat, kada su tadašnje vlasti rukovođene ideologijom mržnje prema privatnoj imovini raznim propisima uništile zadužbine i obesmislili zadužbinarstvo, kaže mačvanin doktor Ratomir Popović, zaposlen u beogradskom Istorijskom institutu
Skoro zaboravljeni zadužbinar, Šapčanin Nikola Čupić, artiljerijski kapetan umro je mlad (rođen 1834, a umro 1870). Zaveštao je testamentom svoju zaostavštinu Kneževini Srbiji sa izričitom željom da se upotrebi za štampanje knjiga i nagrađivanje pisaca, jer kako je govorio prosveta jednog naroda može biti jaka isto kao bojni mač. Posle izmirenja svih dugova, novoosnovana Čupićeva zadužbina raspolagala je kapitalom od 6.000 cesarskih dukata. Za 65 godina svog postojanja izdala je 33 knjige i 50 godišnjaka. Ipak nakon Drugog svetskog rata prestala je s radom, a kapitalu se gubi svaki trag.
-Poznato je da posleratne vlasti ( Posle Drugog svetskog rata) nisu bile naklonjene privatnoj svojini, prvenstveno iz ideoloških razloga. Tako prestaje „zlatno doba“ zadužbinarstva, karakteristično za srednji vek, kraj 19 i početak 20, kaže Mačvanin doktor Ratomir J. Popović, zaposlen u beogradskom Istorijskom institutu.
On dodaje da današnje zadužbinarstvo kod Srba još nije definisano. Istina država podržava osnivanje zadužbina, što je regulisano i aktuelnim Zakonom o zadužbinama i fondacijama, koji se primenjuje od 2011, godine.
-Međutim kako vidim, osnovni problem je taj što smo mi (država i društvo) još u tranziciji. Na primer imovina nekadašnjih zadužbinara još nije vraćena i pitanje je kada će se to desiti, jer se radi o ogromnoj imovini za koju država nema sredstva za restitucuju, pa u dogledno vreme ne možemo računati na obnavljanje nekih zadužbina.
Što se tiče novih zadužbina sadašnja klasa bogataša u Srbiji, svedoci smo toga nije spremna da ih osniva, te zadužbine imaju skučene ciljeve i uvijene su u marketinšku oblandu, naglašava Popović.
Vraćajući se na početak ove priče, treba reći da je Nikola Čupić bio unuk poznatog junaka Zmaja od Noćaja i najmlađi srpski zadužbinar. Rođen je kao Kurtović ali na sugestiju kneza Aleksandra Karađorđevića uzima dedino prezime Čupić, budući da mu je majka Vasilija bila ćerka Stojana Čupića. Mnogo je mrzeo turke i želeo da im se osveti. Vojska i vojni poziv, bili su mu osnovna životna preokupacija, a u službi kneza Mihaila proizveden je u čin kapetana prve klase.
Pamte ga kao lepog, stasitog, crnomanjastog mladića, pasioniranog šahistu i odgajivača trkačkih konja.
Politika ga nije zanimala, a u poslednjem pismu pred smrt prijatelju, između ostalog kaže: „Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema, da se kući vratim, ah srpsko srce srpska zemljo!
Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem, dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, zašta se uvek spremah, ostaviću svo svoje imanje na prosvetne celji, tek na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da pognjavi turke i osveti Kosovo“.
Nikola Čupić je danas zaboravljen u svom gradu. Jedna kratka ulica na Zvezdari u Beogradu nosi njegovo ime.
-Poznato je da posleratne vlasti ( Posle Drugog svetskog rata) nisu bile naklonjene privatnoj svojini, prvenstveno iz ideoloških razloga. Tako prestaje „zlatno doba“ zadužbinarstva, karakteristično za srednji vek, kraj 19 i početak 20, kaže Mačvanin doktor Ratomir J. Popović, zaposlen u beogradskom Istorijskom institutu.
On dodaje da današnje zadužbinarstvo kod Srba još nije definisano. Istina država podržava osnivanje zadužbina, što je regulisano i aktuelnim Zakonom o zadužbinama i fondacijama, koji se primenjuje od 2011, godine.
-Međutim kako vidim, osnovni problem je taj što smo mi (država i društvo) još u tranziciji. Na primer imovina nekadašnjih zadužbinara još nije vraćena i pitanje je kada će se to desiti, jer se radi o ogromnoj imovini za koju država nema sredstva za restitucuju, pa u dogledno vreme ne možemo računati na obnavljanje nekih zadužbina.
Što se tiče novih zadužbina sadašnja klasa bogataša u Srbiji, svedoci smo toga nije spremna da ih osniva, te zadužbine imaju skučene ciljeve i uvijene su u marketinšku oblandu, naglašava Popović.
Vraćajući se na početak ove priče, treba reći da je Nikola Čupić bio unuk poznatog junaka Zmaja od Noćaja i najmlađi srpski zadužbinar. Rođen je kao Kurtović ali na sugestiju kneza Aleksandra Karađorđevića uzima dedino prezime Čupić, budući da mu je majka Vasilija bila ćerka Stojana Čupića. Mnogo je mrzeo turke i želeo da im se osveti. Vojska i vojni poziv, bili su mu osnovna životna preokupacija, a u službi kneza Mihaila proizveden je u čin kapetana prve klase.
Pamte ga kao lepog, stasitog, crnomanjastog mladića, pasioniranog šahistu i odgajivača trkačkih konja.
Politika ga nije zanimala, a u poslednjem pismu pred smrt prijatelju, između ostalog kaže: „Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema, da se kući vratim, ah srpsko srce srpska zemljo!
Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem, dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, zašta se uvek spremah, ostaviću svo svoje imanje na prosvetne celji, tek na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da pognjavi turke i osveti Kosovo“.
Nikola Čupić je danas zaboravljen u svom gradu. Jedna kratka ulica na Zvezdari u Beogradu nosi njegovo ime.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
