ŽIVOT U UNIFORMI

Uniforma. Puška. Služenje državi. Ciljevi koji vode mlade ka ispunjenju svog sna – da budu deo Vojske Srbije.
Kada pitate dete šta želi da bude kada poraste, pored odgovora doktor, pilot, policajac, neretko možete čuti i – vojnik. Iako, tokom odrastanja mnoga deca zanemare svoje snove smatrajući ih nedostižnim, postoje i oni koji ostvare svoju želju i – postanu vojnici.

Darko Živković ima 22 godine i rođen je u okolini Ljiga, kaže da je oduvek znao šta želi da postane i ka kom cilju korača.

-Moj ujak je radio u vojnoj policiji. Po uzoru na njega, od malena sam želeo da odslužim vojni rok, a nakon toga se zaposlim u Vojsci Srbije. Oduvek sam želeo da budem vojnik, tu sam se pronašao, kaže Darko.
Mesec ipo dana je služio vojni rok u Valjevu, nakon toga mesec ipo dana je bio u Požarevcu posle čega je ostao još mesec dana u istom mestu na obuci za komandira odeljenja desetara. Vodio je novu generaciju vojnika u Valjevu, pa se ponovo vratio u Požarevac gde je bio komandir odeljenja u inžinjeriji. Trenutno radi kao vojnik u Šabačkoj kasarni „Cerski junaci“.

foto: ministarstvo odbrane rs

Njegov kolega, takođe zaposlen u ovoj kasarni, Miloš Kostić ima 21 godinu i rođen je u Šapcu. Prvi deo je služio u Valjevu, gde je završio osnovnu pešadijsku obuku. Drugi deo vojnog roka je proveo u Gornjem Milanovcu, kao služba telekomunikacija i nakon toga tri meseca asistirao u jedinici na Topčideru. Oduvek je sebe zamišljao kao vojnika, u uniformi. Imao je neizmernu podršku porodice i prijatelja.

Obojici je cilj da u budućnosti završe kurs i postanu podoficiri.

Svakodnevno slušamo priče o životu vojnika, stvaramo slike i gradimo mišljenja o tom zanimanju. Kako Darko kaže, u vojsci ga je dočekalo sve kako je i očekivao:

-U neku ruku sam bio upućen u to kako izgleda služenje vojnog roka. Bilo je stvari koje su me iznenadile, a to su međuljudski odnosi. Ljudi kada odu na služenje, promene se, slušaju i ugledaju se na autoritet, očvrsnu i brže sazre, mada neki posmatraju ostale i kao takmace i konkurenciju. Ali tamo se uvek steknu prijateljstva za ceo život- objašnjava Darko i ističe da je najbitinije biti društveno koristan.

Miloš kaže da željno očekuje nove sadržaje obučavanja i dodaje da je spreman da odgovori spremno na sve buduće izazove teške obuke u pontonirskom bataljonu. Kada su odnosi između ljudi u pitanju, kaže da se odnosi između odeljenja i između manjih grupa u kolektivu grade postepeno i uvek na principima subordinacije i jednostarešinstva. Kostić ističe da se u vojsci upoznaju ljudi iz različitih mesta i drugačijeg razmišljanja. „Bilo je i lepih prijateljstava ali i teških trenutaka, sve je to sastavni deo služenja.“.

Vojnički dani
O svojim vojničkim danima, zadovoljni i ponosni što su deo Vojske Srbije, mladi vojnici Miloš i Darko govorili su sa punim zanosom i elanom, istovremeno poručujući mladim ljudima da je bitno da budu društveno odgovorni i korisni. „Na svakom mladiću i devojci je obaveza da pronađu način da se oduže društvu i svojoj otadžbini.“ Miloš i Darko su odlučili da dug državi oduže služenjem vojnog roka, ali su otišli i korak dalje i odlučili se za vojničke karijere, te danas rade u sistemu odbrane kao profesionalni vojnici. „Pozivamo mlade, poučeni našim primerom, da krenu stopama jednog od najsvetijih zanimanju u našoj zemlji.“

Složili su se da ostaju navike nakon služenja. „Kada ustaneš ujutru, organizovan si od početka dana“.
Darko ističe da bi svima preporučio da odsluže vojni rok, pogotovo muškarcima „Tokom služenja vojnog roka se stiče radna navika i disciplina. Jača i telo i duh. Da bi jačali društvo u kome živimo, smatram da je itekako potrebno da muškarci očvrsnu“, dodajući tome da se ni jednog trenutka nije dvoumio ili pomislio da je pogrešio u izboru poziva, da nije za njega ili da treba da odustane.

Miloš dodaje, koliko god da je teško prvih dana, nikada ne treba odustati. „Znam koliko je meni bilo teško na početku. Bilo je ljudi koji su izgledali kao da su rođeni za to, a ipak su odustali. Kada god mi je bilo teško rekao bih sebi – sledeći dan će biti lakši“ i ističe da je to jedno prelepo životno iskustvo koje bi svako trebao da doživi „tu se stekne dosta znanja i prijateljstava, a to je neprocenjivo“.

foto: ministarstvo odbrane rs

Dan tokom služenja
Miloš i Darko su nam opisali kako izgleda jedan običan dan vojnika na služenju vojnog roka.
-Ustajanje je u 06.00 časova. Naravno, ti ustaješ ranije da bi stigao da namestiš krevet, obriješ se, opereš zube, središ se. Nakon toga je izuzimanje opreme i ličnog naoružanja iz oružana. Sledi postrojavanje na pisti, postavljanje opreme na nju, odlazak na doručak. Onda se vraćaš na pistu, stavljaš opremu i naoružanje na sebe. Tada počinje jutarnja smotra, podizanje zastave, starešine pregledaju da li si, kako mi to kažemo, „uvojničen“ odnosno da li je sve na tebi namešteno, zategnuto, sređeno. Kada se smotra završi podele se zadaci i kreće obuka i ono što je predviđeno za taj dan. Dan se završava u 22.00 časa. Tada se gase svetla- objašnjavaju.

„Vikendom smo izlazili u grad. Ali s obzirom da nas je bilo mnogo, bilo je određeno kojim vikendom koja grupa ide u grad. Takođe je vikendom i odlazak kući. Dogovarali smo se ko će kada izlaziti u grad“ i ističu da se najrigoroznije kažnjavalo konzumiranje alkohola i bilo kakvi kontakti sa ženskim vojnicima.

Živković smatra da je odlazak na služenje i dobar test prijateljstva „Vojska me je udaljila od lažnih prijatelja. Oni koji su bili pravi ostali su tu, ostali smo u kontaktu iako sam bio odsutan i udaljen.“

Vojska za vreme kovida
Kažu da je posao u neku ruku postao teži i odgovorniji. S obzirom da njihova jedinica nije striktno borbena i da deo zadataka realizuju pružanjem pomoći civilnom stanovništvu i obavljanjem „logističkih poslova“, tako da se razlikuje od onih stalnih aktivnosti na odsluženju vojnog roka. Ipak, kažu da im je uzbudljivo jer rade nešto novo, nešto što nisu do sada radili. Iskusili su nove stvari tokom vanrednog stanja. Pridržavajući se svih preporuka i mera na suzbijanju epidemije koronavirusa, drže propisanu fizičku distancu i svakodnevno nose maske. Vršili su obezbeđivanje migrantskih centara za vreme vanrednog stanja i Opšte bolnicu u Šapcu. Kažu da određeni strah i odgovornost postoji ali da je to njihov posao i da su se trudili da budu na visini zadatka.