Knjiga je sažetak dugogodišnjeg praktičnog iskustva autora, koje je potpomognuto teorijskim saznanjima psihologije, pedagogije, filozofije, religije, sociologije, psihijatrije i drugih srodnih naučnih disciplina. Napisana je sa željom da drugima pomogne da razumeju bivstvovanje čoveka i njegovog odnosa prema sebi i drugima u realnom svetu koji obiluje kontradiktornostima, izvrnutim sistemima vrednosti pri čemu se ne retko forsiraju stvari suprotne zdravom razumu
Živimo u vremenu krize porodice koja trpi velike i brze promene, na koje često ne mogu da se prilagode pre svega roditelji u međusobnom odnosu, ali i u odnosu prema deci. Mnogi roditelji su zbunjeni, često uplašeni, deca sve više nestrpljiva i agresivna. Nedostaje razgovor da bi razumeli jedni druge i da bi deca mogla da prihvate vaspitne poruke roditelja.
Svedoci smo česte nemoći roditelja u plasiranju vaspitnih zahteva. Oni to u početku ne priznaju već istrajavaju u svojim zahtevima kroz uporno ponavljanje, viku, galamu, uslovljavanje, ucenu ili batinama.
Deca ih ignorišu ili se otvoreno suprotstavljaju i u tom istrajavanju popuštaju u školi, što onda roditelje dovodi u situaciju da se međusobno raspravljaju i priznaju svoju nemoć. To ih najčešće natera da potraže pomoć. Neki roditelji idu linijom manjeg otpora te prezaštićuju decu koju gaje kao prinčeve ili princeze. Takva deca se kasnije ne snalaze u društvu koje se ubrzano menja i nameće različite sisteme vrednosti, vaspitne stilove ili generalni pogled na svet koji se u mnogome razlikuje od roditeljskih. Deca ostaju zbunjena, uplašena ili se linijom manjeg otpora priklanjaju onim vrednostima koje imaju prizvuk neobaveznosti, lakog života i permanentne zabave. Česte su pojave i nedoslednost roditelja u ophođenju prema deci. Kada su raspoloženi oni deci kažu: ‘’Ljubavi moja, volim te najviše na svetu’’, a malo kasnije se izviču na decu npr.: „Pa zar ti nisam stotinu puta ponovio...“ Deca su pri tome zbunjena, aktiviraju ljutnju ili bes i nesporazum je na pomolu. Pored nerazumevanja na saznajnom nivou još opasnije je ono što se događa u emocionalnoj sferi gde roditelji misle da su deca nevaspitana i neposlušna (pri tome često ne vide svoj udeo u tome) a deca opet da ih roditelji ne vole ili manje vole od druge dece, koja pak često uče na greškama „kritikovanih“ i skoro nikada ne ponavljaju iste greške. Oni se ne retko šlihtaju svojim roditeljima na račun tzv, neposlušnog i time ostvaruju neku korist ili prednost. Na žalost to roditelji često ne prepoznaju, već poredeći decu oni se i nesvesno svrstavaju na stranu poslušnog, što kritikovano dete doživljava kao još veći gubitak i ne retko razvija bes prema roditeljima a prema bratu/sestri razvija mržnju koja ponekada ostaje čitav život.
Panovićeva knjiga je idealna kombinacija praktičarskih svakodnevnih iskustava i onih koja nam donosi teorija, kao idealno i srednje rešenje – bez previše savetovanja i davanja primera i uputstava ili pukog teoretisanja
Knjiga je sažetak dugogodišnjeg praktičnog iskustva autora, koje je potpomognuto teorijskim saznanjima psihologije, pedagogije, filozofije, religije, sociologije, psihijatrije i drugih srodnih naučnih disciplina. Napisana je sa željom da drugima pomogne da razumeju bivstvovanje čoveka i njegovog odnosa prema sebi i drugima u realnom svetu koji obiluje kontradiktornostima, izvrnutim sistemima vrednosti pri čemu se ne retko forsiraju stvari suprotne zdravom razumu. Ovde su i roditelji zbunjeni, uplašeni i često reaguju popuštanjem tzv zdravorazumskom u njima sa često ponavljanom rečenicom da ne žele da im dete štrči ili da se loše oseća tj. da ne bude odbačeno. Tako se u mnogome prave „kopi pejst “ generacije na štetu autentičnih ličnosti (mobilni telefoni, tetovaže, pocepane pantalone, noćni život, lenjost...)
Knjiga nema pretenzije da daje apsolutne odgovore na postavljana pitanja već nudi neke puteve ka njihovom rešavanju rešavanju istih, rekao nam je autor knjige Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije i naš sugrađanin.
Veoma vešto kroz formu pitanja i odgovora, u ovoj knjizi je napravljena korelacija između tradicionalnih porodičnih vrednosti u našoj kulturi i savremenih prilika koje otežavaju roditeljstvo danas. Uputstva iz dugogodišnje psihološke prakse koja su potkrepljena teorijskim saznanjima i njihova primena, mogu čitaocima olakšati ulogu roditelja ali i uputiti mlađe generacije o tome kako se nekada u Srbiji živelo, sistemu vrednosti koji je postojao, bračno-porodičnim odnosima, (ne)prilikama i poteškoćama tzv. zamkama roditeljstva ...
Autor u ovoj knjizi poziva sve da decu uče dobroti, lepoti, verovanjima i našim običajima, jer je to jedini put kojim se deca mogu usmeriti ka pravim vrednostima našeg društva, koje su nažalost danas gotovo zaboravljene.
Panovićeva knjiga je idealna kombinacija praktičarskih svakodnevnih iskustava i onih koja nam donosi teorija, kao idealno i srednje rešenje – bez previše savetovanja i davanja primera i uputstava ili pukog teoretisanja.
Čitajući ovu knjigu, možemo spoznati načine odnosno metode za samospoznaju i preispitivanje, šta je to dobro što činimo odnosno šta je loše u našem (ne)činjenju, a uz praktična uputstva autora za korigovanje određenog ponašanja, možemo menjati naš odnos prema drugima i prema nama samima u pravcu rasta, razvoja, boljeg, pozitivnijeg ...
U ovoj knjizi su i citati najvećih srpskih umova Ive Andrića, Meše Selimovića, Vuka Karadžića i drugih koji se uz napomene autora osvrću i čitaoce navode da upoređujemo sopstvenu kulturnu baštinu sa drugim civilizacijama ili sopstvenu u drugim epohama, opominju nas, da uvek razmišljamo gde smo to mi danas i na kom smo nivou kulturnog razvitka, da li smo napredovali u odnosu na primitivne civilizacije ili pak stagniramo u pojedinim sferama. Ovo delo je originalno, zanimljivo, primenljivo a kritički osvrt upućuje čitaoca da i sam bude objektivan i prema sebi i prema drugima. Zaista sve preporuke za čitanje ove knjige koja sadrži bajkovite, lirične, romantične, objektivne, stručne i pozitivne misli i poruke, rekla nam je recenzent Biljana Drobnjak, master pedagog, pedagoški savetnik.
