Nasilje nad ženama nije prihvatljivo
Tiče nas se
-Gde si krenula? Misliš da možeš da me ostaviš kada se tebi sviđa i da to bude ok, a mene ko… Pored svega što sam uradio za tebe. Lepo su ljudi govorili da imaš previše slobode i da sam budala koja to toleriše…
-Već smo razgovarali o tome. Ovo ne ide…(već osećam da će svaka reč biti suvišna, da nema vremena da se povučem, nestanem i znam šta sledi)
-Rekao sam nećeš izaći iz stana dok se ne predomisliš. Daj torbu. Gde ti je telefon? Ključevi. Sedam dana ćemo ostati ovde dok se ne uzrazumiš. Gledaj kada ti govorim. E, sada ćeš da me slušaš…Zašto nikada ne možeš da budeš normalna kao sve druge devojke…
I tako sve počinje, ali se ne završava…
-Već smo razgovarali o tome. Ovo ne ide…(već osećam da će svaka reč biti suvišna, da nema vremena da se povučem, nestanem i znam šta sledi)
-Rekao sam nećeš izaći iz stana dok se ne predomisliš. Daj torbu. Gde ti je telefon? Ključevi. Sedam dana ćemo ostati ovde dok se ne uzrazumiš. Gledaj kada ti govorim. E, sada ćeš da me slušaš…Zašto nikada ne možeš da budeš normalna kao sve druge devojke…
I tako sve počinje, ali se ne završava…
Ovo je možda moja priča, možda je tvoja, možda naša, možda njega, ničija i svačija, potpuno fiktivna, ali ujedno i stvarna. Kako znam?…Ne znam, pokušavam da zaboravim.
Strah... Neverica… Sramota… Kako se ovo meni dogodilo? Kako nisam videla kuda sve to ide? Kako da objasnim ljudima? Da, ljudima? Šta će reći? Sigruno nešto poput: “Znali smo da nije za tebe, ali nismo želeli da se mešamo, nije naša stvar, ne tiče nas se.” Sa druge strane oni koji me ne poznaju, ili su uvereni da savršeno rešavaju zaplete, rasplete krimi romana, ali pre svega su životni psiholozi će biti na tragu, “Aha, ima tu nečega. Ne bi bez razloga…Sigurno je bio isprovociran…”
Svi će imati neku kristalno jasno, maglovito, ili crno-belu sliku vašeg života, a vama je strah dominantno osećanje. Strah od neizvesnosti, da li je neko kadar da učini nešto, ili je to samo da bi imao kontrolu i moć nad vama.
“Nasilje u porodici je ozbiljan problem koji nesrazmerno više pogađa žene i devojčice, i da u Srbiji, u proseku, svakih 7 do 10 dana jedna žena bude ubijena u kontekstu nasilja u porodici.
Strepnja za sopstvenu i bezbednost dece, ekonomska zavisnost od partnera, strah od osude društva, samo su neki od razloga što žene ne govore o nasilju i ostaju u odnosu u kome su mu izložene. U trenutnoj situaciji globalne zdravstvene krize, mere za sprečavanje širenja epidemije Kovid-19 mogu predstavljati dodatnu prepreku da žene nasilje prijave i potraže odgovarajuću pomoć.
Tretiranje nasilja kao privatnog problema, odnosno nemešanje, nasilnici mogu da shvate kao potvrdu da imaju pravo da ga čine. Zato je za žrtve važno da znaju da u njihovoj blizini postoji neko kome mogu da se obrate za pomoć i podršku, kao i da se nasilnicima pošalje poruka da je njihovo ponašanje neprihvatljivo. Nasilje u porodici ne utiče samo na neposredne žrtve, već i na njihovu decu, širu porodicu, i na celu zajednicu - tiče se svih nas.”, istaknuto je na sajtu UNDP Srbija.
Brojke su neumoljive, ali kada ih sagledate za vas one nemaju lice, identitet, samo su neko obeležje na papiru, ekranu telefona, računara. Ne doživljavate ih kao nešto stvarno, prisutno, tu do vas. U susednoj sobi, stanu, kući do vaše. Da li ste sigurni da vaša majka, sestra, drugarica nije doživela neki oblik nasilja? Gde ste bili tada? Ne, ne osuđujem vas, strah parališe, ali se i prevazilazi. Možda je neka sećanja lakše zaključati u kutiju, ali i Pandorinu je neko otvorio. Na zatvarajte oči, ne tražite izgovore, tiče nas se. Prijavite nasilje. Zbog sebe, zbog mene, zbog svih devojka, žena koje se stide, plaše, ne mogu da prijave nasilnika, jer misle da ne postoji rešenje, da tako mora, da su zalužile, da nikom nije stalo, da će biti gore. Nasilje nije privatna stvar, čak i kada klaendarski prođu dani u kojima se govori o nasilju nad ženama. Kada istekne 16 dana aktivizma i mediji utihnu, ono ostaje, tu, prisutno i ne nestaje. Mi ćemo vas na to u narednim brojevima podsećati.
Svako ko sumnja da se nasilje dešava može to da prijavi policiji, anonimnim i besplatnim pozivom na broj 192 ili 0800 100 600, dok je za informacije i podršku, svakog radnog dana od 10 do 20 sati, dostupan SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007.
Strah... Neverica… Sramota… Kako se ovo meni dogodilo? Kako nisam videla kuda sve to ide? Kako da objasnim ljudima? Da, ljudima? Šta će reći? Sigruno nešto poput: “Znali smo da nije za tebe, ali nismo želeli da se mešamo, nije naša stvar, ne tiče nas se.” Sa druge strane oni koji me ne poznaju, ili su uvereni da savršeno rešavaju zaplete, rasplete krimi romana, ali pre svega su životni psiholozi će biti na tragu, “Aha, ima tu nečega. Ne bi bez razloga…Sigurno je bio isprovociran…”
Svi će imati neku kristalno jasno, maglovito, ili crno-belu sliku vašeg života, a vama je strah dominantno osećanje. Strah od neizvesnosti, da li je neko kadar da učini nešto, ili je to samo da bi imao kontrolu i moć nad vama.
“Nasilje u porodici je ozbiljan problem koji nesrazmerno više pogađa žene i devojčice, i da u Srbiji, u proseku, svakih 7 do 10 dana jedna žena bude ubijena u kontekstu nasilja u porodici.
Strepnja za sopstvenu i bezbednost dece, ekonomska zavisnost od partnera, strah od osude društva, samo su neki od razloga što žene ne govore o nasilju i ostaju u odnosu u kome su mu izložene. U trenutnoj situaciji globalne zdravstvene krize, mere za sprečavanje širenja epidemije Kovid-19 mogu predstavljati dodatnu prepreku da žene nasilje prijave i potraže odgovarajuću pomoć.
Tretiranje nasilja kao privatnog problema, odnosno nemešanje, nasilnici mogu da shvate kao potvrdu da imaju pravo da ga čine. Zato je za žrtve važno da znaju da u njihovoj blizini postoji neko kome mogu da se obrate za pomoć i podršku, kao i da se nasilnicima pošalje poruka da je njihovo ponašanje neprihvatljivo. Nasilje u porodici ne utiče samo na neposredne žrtve, već i na njihovu decu, širu porodicu, i na celu zajednicu - tiče se svih nas.”, istaknuto je na sajtu UNDP Srbija.
Brojke su neumoljive, ali kada ih sagledate za vas one nemaju lice, identitet, samo su neko obeležje na papiru, ekranu telefona, računara. Ne doživljavate ih kao nešto stvarno, prisutno, tu do vas. U susednoj sobi, stanu, kući do vaše. Da li ste sigurni da vaša majka, sestra, drugarica nije doživela neki oblik nasilja? Gde ste bili tada? Ne, ne osuđujem vas, strah parališe, ali se i prevazilazi. Možda je neka sećanja lakše zaključati u kutiju, ali i Pandorinu je neko otvorio. Na zatvarajte oči, ne tražite izgovore, tiče nas se. Prijavite nasilje. Zbog sebe, zbog mene, zbog svih devojka, žena koje se stide, plaše, ne mogu da prijave nasilnika, jer misle da ne postoji rešenje, da tako mora, da su zalužile, da nikom nije stalo, da će biti gore. Nasilje nije privatna stvar, čak i kada klaendarski prođu dani u kojima se govori o nasilju nad ženama. Kada istekne 16 dana aktivizma i mediji utihnu, ono ostaje, tu, prisutno i ne nestaje. Mi ćemo vas na to u narednim brojevima podsećati.
Svako ko sumnja da se nasilje dešava može to da prijavi policiji, anonimnim i besplatnim pozivom na broj 192 ili 0800 100 600, dok je za informacije i podršku, svakog radnog dana od 10 do 20 sati, dostupan SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007.
M. Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
