Nasilje ostavlja (ne)vidljive modrice na duši

Nasilje nad ženama je ispoljavanje istorijski nejednakih odnosa društvene moći između muškaraca i žena koji su doveli do diskriminacije i dominacije nad ženama od strane muškaraca i do sprečavanja potpunog napretka žena. Nasilje nad ženama je jedan od osnovnih društvenih mehanizama kojima se žene prisiljavaju da budu u podređenoj poziciji u odnosu na muškarce. Nasilje nad ženama je prepreka u postizanju jednakosti, razvitka i mira. (Definicija nasilja nad ženama po dokumentima Ujedinjenih nacija)

Često vas podsetimo da su definicije i statistika samo otisak na papiru, bez imena i lične konekcije. Nasilje nije imaginarna, daleka stvar koja se događa “tamo nekom, ne nama”, i ne našim bližnjima. Ono je vrlo lično i sveprisutno, od virtuelnog sveta do susednih vrata, ili naših vrata. Nekad je lako uočljivo i imenovano, a često uvijeno u šareni omot “ljubavi”, autoriteta, brige i pravednosti.

katarina jovanović

U fokus smo stavili nasilje nad ženama, ali oba pola su izložena. Da li su muškarci podjednako uplašeni, postiđeni kada dožive nasilje?
Glupo je meriti, ali možda i više. Mi smo i dalje patrijahalno društvo, naše dečake vaspitavamo da budu muškarčine - hrabri, snažni, čvrsti... I dalje čujem „Ma šta cmizdriš kao neka devojčica?!“... Dečak, mladić, muškarac koji trpi nasilje praktično treba da prizna da „nije dovoljno muškarac“. To je ogroman pritisak.

“Nasilnici nemaju na čelu etiketu na kojoj piše „nasilnik“, niti onima koji trpe nasilje na čelu piše „žrtva“. Žrtve su preplavljene strahom, osećanjem bespomoćnosti i (iracionalne) krivice, nasilje doživljavaju kao sopstvenu sramotu i ćute, modrice na koži kriju odećom i šminkom, a modrice na duši se ionako ne vide golim okom,” ističe za Glas Podrinja Katarina Jovanović, psiholog, porodični savetnik, master NLP.

Trauma menja ljude. To menjanje - razbijanje i ponovno spajanje razbijenih delova traje i traje i, da vam kažem, mnogo boli. Ne, ne treba da pitamo zašto. Treba da pitamo - postoji li način da ti pomognem, šta želiš da uradim za tebe?

Nasilje nad devojkama/ženama česta je tema u medijima u poslednje vreme. Da li to ukazuje da ga ima više, ili je reč samo o periodu u kome se nešto uvek prisutno više potencira?
Nasilja je od uvek bilo, a plašim se - i biće. Statistika je nesigurna rabota, posebno ako uzmete u obzir od kada se brojke računaju... Svakako su se promenili mediji: ima ih više, brži su, jedna informacija začas obiđe zemaljsku kuglu, a kamoli ovu našu Srbijicu. I moral je promenljiva kategorija: danas važe drugačija pravila prihvatljivog ponašanja nego pre 10, 20, 30 godina. I zakoni su se promenili - nije prošlo mnogo vremena od tada, ali ljudi brzo zaboravljaju. Nešto što je pre samo 30 godina bilo prihvatljivo i tolerisalo se, danas je prepoznato ne samo kao neprihvatljivo, nego kao ozbiljno krivično delo.

Možda i najčešća konstatacija dela javnosti o žrtvi nasilja (ili je bolje reći osobi koja je doživela nasilje) zašto je ćutala u periodu između čina nasilja i trenutka kada je odlučila da o tome govori. Šta je uzrok tome, i da li uopšte treba postaviti takvo pitanje nekom ko je doživeo traumu?

Mislim da uopšte nismo svesni koliko pitanje zašto ume da bude agresivno. Zašto si ovo ovako, zašto nisi ono onako... Ljudi moji, pa mi kad smo besni pošizimo kad nas neko pita - što si besna? Čak i u najbanalnijim životnim situacijama ovo pitanje kod bilo koje osobe okida osećanje krivice, jer nas baca u prošlost i jer bezobrazno podrazumeva da je naše ponašanje 100% racionalno i da se sve može objasniti. Trauma menja ljude. To menjanje - razbijanje i ponovno spajanje razbijenih delova traje i traje i, da vam kažem, mnogo boli. Ne, ne treba da pitamo zašto. Treba da pitamo - postoji li način da ti pomognem, šta želiš da uradim za tebe?

Neretko žene, one koje nisu neposredne žrtve, traže opravdanje za počinioca, odnosno nasilnika i veoma su „glasne“ u svojim komentarima i odbranama.

I žene su sposobne za nasilje. Neke od tih glasnogovornica možda i same vrše nasilje, ali to u anonimnosti sajberspejsa ne možemo znati. Odgovor možemo tražiti i na drugoj strani. Ima jedan psihološki pojam, „identifikacija sa agresorom“ - zatvorenici koje čuvari zatvora promovišu u svoje „saradnike“ ponašaju se prema drugim zatvorenicima gore i surovije nego sami čuvari. Žene koje brane nasilnike nad drugim ženama od osećanja ugroženosti nesvesno se štite tako što biraju poziciju koja je bezbednija - budu „na strani“ nasilnika, identifikuju se sa njim. Ne bih se iznenadila da upravo žene koje se tako ponašaju zapravo i same trpe nasilje u ovom ili onom obliku.

Kolektivna odgovornost postoji samo kao zbir ličnih odgovornosti. Da bismo se menjali na društvenom nivou potrebno je mnogo rada na individualnom planu

Društvene mreže su odavno najzastupljeniji medij komunikacije i upravo na njima je prisutan najviši stepen agresije. Gde možemo tražiti uzrok akumulirane agresije i mržnje sveprisutne na socijalnim mrežama?

Uopšte nisam sigurna koliko je tu reč o akumuliranoj agresiji, a koliko o nečem drugom. Ovi današnji klinci ukrali su od Engleza izraz za osobu koja traži pažnju po svaku cenu - attention whore. Neću prevoditi ovaj izraz ne samo zato što ste fina novina, nego i zato što je u našem jeziku ova reč ženskog roda, a verujte mi na reč, i muškarci i žene bez razlike danas će uraditi i reći svašta za 100 lajkova, šerova i retvitova. E sad, društvene mreže žive od nas, mi smo proizvod koji one prodaju, a da bi nas što skuplje prodale, podstiču nas da budemo što aktivniji. A da bismo bili aktivni i popularni, treba da budemo upadljivi. Najlakši način da budeš upadljiv je da agresivno provociraš. Ljudima je glavni specijalitet da sopstveno mišljenje predstave kao neporecivu činjenicu. Jedinu realnu korist od svih tih ružnih reči imaju vlasnici društvenih mreža.

Fokus mnogih kampanja u borbi protiv nasilja nad ženama je ukazivanje javnosti da ti slučajevi nisu nešto što je pitanje pojedinca, porodice u kome se ono događa, već širi problem. Slogani poput „Nisi sama. Tiče nas se“ su, na prvi pogled dobro prihvaćeni, ali kada se dogodi konkretna situacija, reakcije su drugačije. Zbog čega, ako ne svi, onda većina onih koji ne doživljavaju/nisu doživeli nasilje, okreće glavu od drugih osoba čije je iskustvo suprotno?

Možda ćete se iznenaditi, ali ljudski rod baš i nije tako altruističan kako nekad deluje; istraživanja iz socijalne psihologije to su pokazala još davnih 60-tih i 70-tih godina prošlog veka. Znate, mi volimo da sudimo drugima, volimo da iznosimo svoja mišljenja, ali kad dođe do konkretnog delovanja onda ne volimo da se „petljamo u tuđa posla“. Onda prorade klišei - nije moje da se mešam, svaka priča ima dve strane, ni jedno dobro delo ne prođe nekažnjeno, bla-bla. Zapravo se plašimo, a svašta ćemo reći kako bismo racionalizovali svoje nečinjenje. Volimo da mislimo da bismo mi u nekoj sličnoj situaciji bili pametniji i da bismo se bolje snašli. Tako se tešimo.

Koliko su mlade devojke svesne šta je sve nasilje? Mnogi pod pojmom podrazumevaju isključivo fizički oblik, zanemarujući povišen ton, neprimeren rečnik, dodir, kao jedan od oblika nedozvoljenog ponašanja?

Ne dovoljno. Znate, sad kad bismo ih onako školski preslišavali, većina njih bi ispravno objasnila definiciju i fizičkog i verbalnog i seksualnog nasilja. Međutim, iste te cure reći će da im je prihvatljivo da „poslušaju momka“ i ne izađu u grad sa drugaricama ili ne nose omiljenu haljinu jer je prekratka i jer „on to traži jer je voli“. Iste te devojčice neće ni trepnuti na neku mizoginu glupost koju izvali profesor „jer je on takav“. Verujte, shvatiće to olako i neće ni pomenuti roditeljima.

Postoji li problem društva, baš u konekciji sa prethodnim pitanjem. Postoji li opasnost za, pre svega mlade devojke, da neke manifestacije nasilja, koje i one osećaju kao takve, društvo posmatra drugačije i da se zbog straha od reakcije okoline, nerazumevanja ljudi, često i najbližih povinuju većini i tako „osude“ sebe na ćutanje?
Osećanje krivice je moćan ućutkivač, a žrtve nasilja često krive sebe. Ili veruju da su nečim to isprovocirale, nečim „zaslužile“ (mrzim tu reč!) ili veruju da su same to trebale da spreče. Nerviraju me i rečenice koje počinju sa „mi kao društvo...“. Kolektivna odgovornost postoji samo kao zbir ličnih odgovornosti. Da bismo se menjali na društvenom nivou potrebno je mnogo rada na individualnom planu. Za mlade ljude „društvo“ su ljudi oko njih. Roditelji, familija, profesori, prijatelji. Ne znamo kome će se od nas obratiti za pomoć. Prva osoba kojoj se obrate je kao služba hitne medicinske pomoći: od njene reakcije zavisi šta će biti dalje, a ne od društva u celini. Jasno mi je zašto žrtve ćute. Oni kojima se žrtve obrate za pomoć ne smeju da ćute.

Kada se sazna da je žena doživela nasilje jednom, ili se ono ponavlja određen vremenski period, često budu iznenađeni i najbliži, porodica, krug prijatelja. Da li najbliži zaista ne vide da je kraj njih neko ko se suočava sa problemom ili ne žele da vide, tražeći drugo opravdanje?
Moguće je gledati i ne videti. Nasilnici nemaju na čelu etiketu na kojoj piše „nasilnik“, niti onima koji trpe nasilje na čelu piše „žrtva“. Žrtve su preplavljene strahom, osećanjem bespomoćnosti i (iracionalne) krivice, nasilje doživljavaju kao sopstvenu sramotu i ćute, modrice na koži kriju odećom i šminkom, a modrice na duši se ionako ne vide golim okom. Ljudi emocionalno i ponašajno ne reaguju na ono što se dešava, nego na značenje koje su dali onome što se dešava. Kakvo ćemo značenje pripisati onome što smo videli zavisi od mnogo čega - našeg sistema vrednosti, vaspitanja, iskustva... Obučeni profesionalac može da poveže različite signale koje zapazi i da posumnja da se nešto dešava, laik baš i ne. Ljudi ne razumeju komplikovanu dinamiku između nasilnika i žrtve i zato čak i kad nešto posumnjaju, odagnaju svoje sumnje i kažu „ma nee, šta mi pada na pamet, znala bih, rekla bi ona meni...“.

Stiče se utisak kako smo društvo krajnosti, a uvek je najbolja sredina. Konkretan slučaj nasilja u okviru Škole glume „Stvar srca“ otvorio je jedno važno pitanje gde se roditelji suočavaju sa izazovom poverenja po pitanju određenih škola kojih ima u celoj Srbiji. Vaš savet, gde pronaći sredinu između ekstrema po kome su sve ustanove iste i u svakoj postoji nasilje, te stoga nema potrebe da se bilo šta pohađa i drugog krajnjeg slučaja u kome je sve to izmišljeno zbog nekakve zavere, rušenja ugleda poznate ličnosti i sl.

Ja sam SFRJ dete. Ne pada mi na pamet da idealizujem prošlost, ali činjenica je da smo se svi mi igrali sami napolju bez prisustva odraslih, a da su se praktično sve vannastavne aktivnosti organizovale - u školi. Ne kažem da je „bilo bolje“, ali realno, roditeljima je bilo lakše: ako nešto zabrljamo, učitelji izribaju njih na roditeljskom, onda oni izribaju nas kod kuće i to je to. Oni ne dovode u pitanje autoritet učitelja (čak ni kada nas vuku za zulufe i gađaju kredom), deca ne dovode u pitanje autoritet učitelja i roditelja, kraj priče. U ondašnjem vaspitnom modelu decu su vaspitavali da budu poslušna. Mi sada hoćemo da nam deca budu srećna. Ja se zalažem da vaspitavamo odgovornu, a ne poslušnu decu, a da li će biti srećna zavisi od njih, a ne od nas. Poslušna deca na kraju slušaju svaki autoritet, kakav god da je, pa će slušati i nasilnika. Što se raznih „školica“ tiče, naravno da nisu sve iste, kao što nisu ista sva deca ni svi roditelji. Šta mogu drugo da kažem nego - tri puta merite, jednom secite. Proverite, proverite, proverite - ako ništa drugo, iskoristite društvene mreže u dobre svrhe. Razgovarajte sa detetom kad se vrati iz „školice“. Nemojte biti bolji i pametniji treneri od trenera ni bolji i pametniji učitelji od učiteljice, ali nemojte dozvoliti da vas vraćaju sa stepenica.

Zbog čega se neretko kao argument za neprimereno ponašanje prema ženama navode emancipacija i feministički pokreti, odnosno da svojim angažovanjem na različitim poljima „ne poštuju autoritete“ i da imaju previše „slobode“? Ko je zapravo arbitar koji treba/može i sme da odlučuje o količini nečije/naše slobode?
Nama niko nije udelio prava, stičemo ih svojim rođenjem. Nije važno kog smo pola i kog smo roda, koje boje, prava smo stekli rođenjem, a zagarantovana su nam Ustavom, najvišim zakonodavnim aktom jedne države, a onda i nekim drugim zakonima. Samozvanim arbitrima predlažem da pročitaju i poštuju Ustav i zakone.