ŽIVANA VOJINOVIĆ: ŠKOLA U UZVEĆU I PISMENOST UZVEĆANA
Duše i sećanja
“Autorka je uložila ogroman trud i rad na prikupljanju izvorne arhivske građe u Arhivu Srbije, Arhivu Jugoslavije u Beogradu te u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Šapcu. Beležila je izjave bivših nastavnika i učenika uzvećke škole, dolazila do rukopisa koji se čuvaju u porodičnim ostavštinama, u isto vreme koristila je brojne objavljene izvore, štampu, istoriografsku i pedagošku literaturu”
Nedavno je iz štampe izašla nova knjiga Živane Vojinović iz Uzveća u Mačvi, “Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana”. Autorka se školovala u ovom selu, Šapcu i Beogradu. Diplomirala je žurnalistiku na beogradskom Fakultetu političkih nauka, a novinarstvom se profesionalno bavi od 1983. godine.
Doktor Radomir J. Popović iz Istorijskog instituta u Beogradu u svojoj recenziji za Živaninu novu knjigu piše između ostalog da je njen napor i zalaganje na stvaranju knjige utoliko važniji imajući u vidu da su školske arhive mahom oskudne, nebrižljivo čuvane, da je arhivska građa rasuta po brojnim arhivama i u okviru arhiva.
Autorka je uložila ogroman trud i rad na prikupljanju izvorne arhivske građe u Arhivu Srbije, Arhivu Jugoslavije u Beogradu te u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Šapcu. Beležila je izjave bivših nastavnika i učenika uzvećke škole, dolazila do rukopisa koji se čuvaju u porodičnim ostavštinama, u isto vreme koristila je brojne objavljene izvore, štampu, istoriografsku i pedagošku literaturu”, piše Popović. Na osnovu toga on zaključuje da rukopis ima elemente savesno pisanog letopisa pošto je informativan i sadržajan.
Slično o knjizi Živane Vojinović razmišlja i Popovićev stariji kolega, magistar Slavko Bogojević, arhivski savetnik u penziji, koji pored ostalog u svojoj recenziji primećuje da je “Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana”, slika 30 učitelja koji su tokom 153 godine pridržavali drhtavu dečju ruku pri povlačenju kose tanke i ispisivanju prvog slova, i 37 učiteljica koje su brisale krupnu dečju suzu poteklu zbog ocene ili razbijenog kolena, beleži Bogojević. Njegova je ocena da je knjiga nastala iz “duša i sećanja savremenika”, odnosno i pre svega iz duše i sećanja autorke na svoje prve školske dane, svoju školu i svoje Uzveće iz koga se preselila u Šabac, kad je imala 10 godina.
Živana Vojinović je dugo radila u “Glasu Podrinja”. Objavila je do sada više drugih knjiga. Autor je i scenarija dokumentarno-igranog filma “Šabački Jevreji (2011) i vodiča “Zatočenici sećanja: jevrejske senke nad Šapcem (Narodni muzej Šabac 2019).
Na međunarodnom konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije rukopis “Avramova deca”, nagrađen je prvom nagradom “Ženi Lebl”(2012). A 2018. godine dobila je Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, za ukupan rad i doprinos kulturi.
Doktor Radomir J. Popović iz Istorijskog instituta u Beogradu u svojoj recenziji za Živaninu novu knjigu piše između ostalog da je njen napor i zalaganje na stvaranju knjige utoliko važniji imajući u vidu da su školske arhive mahom oskudne, nebrižljivo čuvane, da je arhivska građa rasuta po brojnim arhivama i u okviru arhiva.
Javna zahvalnost potomcima
- Zašto sam napisala knjigu Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana? Odgovor je jednostavan: zato što sam želela da se odužim svome rodnom selu i Mačvi, svojoj prvoj školi, svojim roditeljima i svim svojim precima. Tri godine posvetila sam istraživanju i pisanju, uložila mnogo rada, vremena i ličnog novca, ali, sva moja saznanja pretočena u rukopis Škola u Uzveću i posmenost Uzvećana ostali bi u mojoj zaostavštini da štampanje knjige nije finansirao moj rođak Živorad Žića S. Vojinović. Na tome sam mu izuzetno zahvalna, tim pre što je Uzveće na taj način dobilo prvu knjigu o sebi, svoj književni prvanac, a naši preci su izvučeni iz mraka zaborava tako da mi - kao potomci - možemo javno da im zahvalimo što su se u nepismenoj Srbiji borili za pismenost i pre 153 godine izborili za otvaranje škole u Uzveću. I Žića i ja, ponosni smo što je u tom važnom poslu - kako sačuvani dokumenti svedoče - jedan Vojinović imao veoma baš važnu ulogu.
Knjiga o školi u Uzveću suočava nas i sa prošlošću i sa sadašnjošću, ali je namenjena budućnosti i mladim generacijama (ne samo Uzvećana) pa se nadam da će dugo živeti.
Autorka je uložila ogroman trud i rad na prikupljanju izvorne arhivske građe u Arhivu Srbije, Arhivu Jugoslavije u Beogradu te u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Šapcu. Beležila je izjave bivših nastavnika i učenika uzvećke škole, dolazila do rukopisa koji se čuvaju u porodičnim ostavštinama, u isto vreme koristila je brojne objavljene izvore, štampu, istoriografsku i pedagošku literaturu”, piše Popović. Na osnovu toga on zaključuje da rukopis ima elemente savesno pisanog letopisa pošto je informativan i sadržajan.
Slično o knjizi Živane Vojinović razmišlja i Popovićev stariji kolega, magistar Slavko Bogojević, arhivski savetnik u penziji, koji pored ostalog u svojoj recenziji primećuje da je “Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana”, slika 30 učitelja koji su tokom 153 godine pridržavali drhtavu dečju ruku pri povlačenju kose tanke i ispisivanju prvog slova, i 37 učiteljica koje su brisale krupnu dečju suzu poteklu zbog ocene ili razbijenog kolena, beleži Bogojević. Njegova je ocena da je knjiga nastala iz “duša i sećanja savremenika”, odnosno i pre svega iz duše i sećanja autorke na svoje prve školske dane, svoju školu i svoje Uzveće iz koga se preselila u Šabac, kad je imala 10 godina.
Živana Vojinović je dugo radila u “Glasu Podrinja”. Objavila je do sada više drugih knjiga. Autor je i scenarija dokumentarno-igranog filma “Šabački Jevreji (2011) i vodiča “Zatočenici sećanja: jevrejske senke nad Šapcem (Narodni muzej Šabac 2019).
Na međunarodnom konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije rukopis “Avramova deca”, nagrađen je prvom nagradom “Ženi Lebl”(2012). A 2018. godine dobila je Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, za ukupan rad i doprinos kulturi.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
11. april 2024.
