Borba je jedina opcija

Život nekad sa sobom nosi zaplete čudnije od filmskih i stvara realne heroje. Kada neko gleda smrt u oči tako često, jedino što može je da se bori.

Naš sagovornik Predrag Slijepčević, 56-ogodišnji Beograđanin, leukemiju je pobedio četiri puta. Tokom bolesti imao je sedam ili osam komplikacija od kojih je siguran ishod bio smrt. Doživeo je i infarkt između dve bolesti. Preživeo je sve. Danas pomaže drugima da žive.

-Nije to hrabrost, nego očaj. Znao sam da sam već umro i odlučio sam da se borim, priča Predrag za “Glas Podrinja”.

Od prošle godine i građani Šapca mogu da pomognu obolelima od leukemije tako što svake srede u Kulturnom centru mogu dati uzorak krv i ući u bazu potencijalnnih donora matičnih ćelija.

Živ sam, jer se nisam predao
Peđa se prvi put se sa akutnom mijeloblastnom leukemijom susreo 2008. godine. Bila je već u poodmakloj fazi, a od tada se vraćala svakih godinu dana. Ne postoji dokumentovan slučaj u svetu da je neko ovu dijagnozu pobedio četiri puta.

-Već u prvoj leukemiji sam doneo odluku zbog koje sam danas živ, a to je da se neću predati. Duboko verujem da je to suština – dok se ne predam leukemiji, ona me ne može ubiti, a pokušavala je, na različite načine. Lakše je odustati, navodi Predrag.

Tokom lečenja je primao različite terapije i različito reagovao na njih. Posle prve je bio u komi oko mesec dana, a prvi je pacijent u Srbiji koji je primao čist citozar. Sve vreme je verovao svojim doktorima.

-Znali su da ću umreti, a lečili su me kao da ću preživeti. Nisu odustali nijednog momenta. Preživeo sam sedam ili osam teških komplikacije koje se ne preživljavaju, a lekari su ipak uspevali da me izvuku.

Šabac za primer
Peđa je Beograđanin kog u Šabac dovodi zajednička izvojevana pobeda nad istim neprijateljem sa Vesnom Tomić. Prošle godine smo pisali o Vesninoj borbi protiv leukemije, a ona se bori i dalje, ali za druge. Šabac je prvi grad posle Beograda u kom je moguće dati uzorak za matične ćelije. Akcija je pokrenuta pre godinu dana i samo za prva dva meseca od ukupnog broja svih novoregistrovanih potencijalni donora 70 odsto je iz Šapca.
-Svake srede u Kulturnom centru građani koji žele da budu donori trombocita mogu da pregledaju vene, što je prvi uslov. Za davanje ipak moraju u Beograd. Takođe, svi građani, bez obzira da li žele da budu donori ili ne, mogu besplatno da utvrde koja su krvna grupa, ukoliko to ne znaju. Za matične ćelije je dovoljno dati jednu epruveti u Kulturnom centru. Time se ulazi u bazu potencijalnih donora. Podudarnost sa primaocem mora da bude potpuna i jako je mala mogućnost da dođe do toga. Međutim, kada bismo imali bazu od 100.000 potencijalnih donora godišnje bi mogle da se obave dve do tri transplantadicije. Baza sada ima oko 8.900 potencijalnih donora, a od 2005. godine u Srbiji su urađene samo četiri transplantacije. Treba napomenuti i to da za svakog postoji srodni donor u krugu od 100 kilometara, samo ga treba naći. Obolelom to znači život, a za donora je potpuno bezopasno, navodi Vesna Tomić.

Kad doktori ne znaju šta dalje
Čist citozar se više ne daje pacijentima, jer mali procenat preživi ovu terapiju. Predrag kaže da jednu trećinu pacijenata ubije sama terapija, jedna trećina preživi, dok se jedna trećina nikada ne vrati po drugu dozu, birajući da odustanu od lečenja.

-Na konzilijumu nisu znali kako da me leče dalje. Mlada doktorka Mira Mitrović bila je tada na specijalizaciji i pronašla je na internetu tu terapiju koja se povremeno daje u Americi. Poređenja radi, za celo odeljenje sa 50-60 ljudi trebuje se mesečno 34 do 36 grama citozara, ja sam sam primao 60 grama. Dok je trajalo dejstvo terapije 15-ak dana bio sam kao u magli, u oblaku, svega svestan, a opet mi ništa nije jasno.

Prvih godinu dana je kritično, a Peđi se leukemija vratila u 52 nedelji. Kada je to shvatio – onesvestio se. Ipak, pobedio je i tada i još dva puta. Sada o svojoj bolesti priča kroz anegdote. Kaže, da ne može da gleda na to sa dozom humora ne bi preživeo.

Posle svega prošao je kroz terapiju održavanja. Male doze citozara (0,09 grama) koje se daju u stomak, a posle kojih je 15 dana bio u krevetu “sa svojim lavorom”. Život mu je u tom periodu prestavljao period primanja terapija i period priprema za njih.

Danas podrška drugim obolelim
Danas kroz udruženje “Leuka” svojim primerom i iskustvom pomaže drugima obolelim od leukemije, ali i od drugih malignih bolesti, kao potpredsednik Foruma pacijenata. Kaže da reč “mora” ne upotrebljava često, ali da zbog svega što je prošao, drugi koji se nađu u sličnoj situaciji MORAJU da ga poslušaju ako žele da žive.

-Prvo što mora da se uradi je da MORA da se prihvati bolest, a zatim MORA da se bori. Obično svi odemo kod lekara i tražimo da nas on izleči. To može da funkcioniše sa upalom pluća, ali ne i sa leukemijom. Kada su mi lekari rekli dijagnozu rekli su da je 50 odsto njihovo, a 50 odsto moje. Ko se ne bude borio i slušao lekare, neće preživeti. Ko preuzme odgovornost za sebe ima dobre šanse, kaže Peđa.

Zahvalnost lekarima
-Moje dve doktorke kojima beskrajno verujem i koje jedine na svetu slušam su dr Nada Suvajdžić i dr Ana Vidović. Doktorka Nada je uvek za borbu i za jače terapije, a doktorka Ana gleda da pacijent preživi, pa onda gleda da li je ubijena leukemija. Ani sam rekao da ću de se borim, jer znam da sam već umro. Kada je prošla i moja četvrta leukemija doktori nisu znali šta dalje, jer nisu imali na osnovu čega da stvore mišljenje. Za takve odluke treba biti veliki lekar, iscelitelj. Doktorka Ana je sama donela odluku. Došla je sa mnom do litice i skočila – išli smo na terapiju održavanja, koja će me ili ubiti ili ću preživeti. Preuzela je rizik i bila je spremna da živi sa svojom odlukom. Ja sam se borio za sebe, ali se i ona borila za mene, priča Predrag.

Živim leukemiju
Za sebe kaže da živi leukemiju i da čovek može na sve da se prilagodi. Kao potvrdu tome navodi da su mu posle prvih terapija otpale sve dlake sa tela, sem obrva i trepavica, a tokom terapija u četvrtoj leukemiji redovno se brijao i šišao.

-Moje telo se naviklo. Za mene je to postalo kao antibiotici za druge ljude. Naviknu se i um i telo. Tu sposobnost ljudskog mozga ima svako, samo je neko koristi, neko ne.

Donori šansa za život
Pored moralne podrške, “Leuka” ima nemerljiv značaj u pomoći pacijentima kod terapija. Koordiniraju između davalaca trombocita i pacijenata, dele apele i traže davaoce.
Trombociti su neophodni u terapiji lečenja pacijenata obolelih od leukemije. Mogu se dati samo u Beogradu, a uslovi koje davaoci moraju da ispunjavaju su dosta strogi. Nekada je za nedeljnu dozu trombocita jednog pacijenta potrebno da se prijavi i više od 100 potencijalnih davalaca, kako bi bili odabrani pravi.

Druga šansa za pacijente je transplantacija matičnih ćelija. Da bi neko bio donor dovoljno je da nema kancer, neku autoimunu bolest, dijabetes ili da nije imao infarkt.