Odnela ih elektronika

Život prohujao kao letnja oluja, a Veselin Birovljević (80), ugledni domaćin iz Badovinaca, živo pripoveda kako je pedesetih godina prošlog veka „pekao“ posao skeledžije i vodeničara na Drini.Ova plahovita reka često mu je zamenjivala more, a rodni kraj i omiljenu reku, retko je napustao, osim po „pozivu otadžbine“. Tako je kao rezervni vojni oficir, dva meseca proveo na vojnoj vežbi koja je održana na homoljskim planinama. Svoju zaradu tada je uložio u „red“ na Alimpića vodenici, gde su još bili: Dragoslav Mašić, Ostoja Aćimović i Mladen Birovljević.

- I moj otac Tihomir radio je na vodenici. Tako je i mene naučio. Drina je moje more, a siguran sam i mnogih Badovinčana. Kraj ove reke sam odrastao. Pamtim mnoge dobre i loše trenutke, kao skeledžija i vodeničar. Prvo smo imali vodenicu koja se zvala Bosanka. Kasnije sam se uvrstio u“ red“ mnogo veće Alimpića vodenice. U jednom periodu na Drini, bilo ih je u neposrednoj blizini 11. Građene su na mestu protoka velike vode i uvek je tu postojao rizik da se ne otkači, „pobegne“ ali i ošteti druge, što se ne retko i dešavalo. U svakom slučaju bila je „hraniteljka porodice“ u teškim vremenima, kaže Birovljević.

Ulica koje više nema
Po broju vodenica u neposrednom nizu, ovaj kraj nazvali su „Ulica vodeničara“. Nije to bila greška. Dugačak red vodenica podsećao je na red kuća u nekoj mačvanskoj ulici.
Nažalost, o tome danas svedoče samo požutele fotografije, stihovi pesnika i po gde koji stari vodeničar. Ovde je bila Mićina, tamo dole Badžina, još više uzvodno Lilova, dalje Ostojina, Jakovljeva, Delića, Tovilovića... Ko će ih sve nabrojati, a ne osta nijedna. Badovinčani setno govore i podsećaju da bi jedna stara vodenica danas mogla biti prava atrakcija.

S druge strane novo vreme, najezda elektrike, doprinelo je da vodenice na Drini isčeznu.

Stariji pamte da su prve u ovom kraju bile klodare, pokrivene šindrom (tanka grmova daska). One su se sastojale iz velikog i malog tumbasa. To su debeli izdubljeni ćutci, kao čamac koji su činili temelj vodenice. Između njih je bilo vodeničko kolo, a specijalno kamenje je služilo za meljavu. Poznat je bio trstenički i teočki kamen, za ovu namenu.

Vodenice su obično nosile imana po majstoru koji ih je napravio, a delile su se na redove, zbog toga što je njihova izgradnja bila skupa, a i za opsluživanje je trebalo bar tri čoveka

„ Evo kuma samleće bez ujma“
Vodenice su obično nosile imana po majstoru koji ih je napravio, a delile su se na redove, zbog toga što je njihova izgradnja bila skupa, a i za opsluživanje je trebalo bar tri čoveka. Za mnoge Mačvane tog doba vodenica je bila veliki izazov. Neki su prodavali deo imanja da bi je sagradili. Jedan dobar vodeničar za nedelju dana mogao je da zaradi oko 100 kilograma brašna. Za meljavu pšenice ušur je bio tri do pet odsto, a za kukuruz osam odsto. Najteže je bilo samleti šišarke, čiji prah se koristio za štavljenje koža, ali to je bio i najunosniji posao. I ako je na Drini bilo dosta vodenica u sezoni se na meljavu čekalo u dugim redovima. Kao i svuda bilo je protekcije i nadmudrivanja. Otuda i osta ona uzrečica:“Evo kuma, samleće bez ujma“.

Pod teretom vremena i elektrike „pala“ je i Alimpića vodenica, poslednja u priobalnom delu Badovinaca na Drini, koja je poslužila reditelju Stoletu Jankoviću prilikom snimanja filma „Partizani“.

Po broju vodenica u neposrednom nizu, ovaj kraj nazvali su „Ulica vodeničara“. Nije to bila greška. Dugačak red vodenica podsećao je na red kuća u nekoj mačvanskoj ulici

Tako je novo vreme potislo stare vodenice, ali ne sećanja i želje ljudi. Stariji pripovedaju kako su pojedine majke vodile svoju decu, koja nisu htela dugo da progovore, da se napiju vode sa vodeničkog kola. I danas se u ovom kraju za one koji puno pričaju, kaže čeketaju, kao da su se napili vode sa vodeničkog kola.

Mnogi Mačvani žale što bar jedna vodenica ne osta. Žali sigurvić, ugledni domaćin iz Badovinaca, s početka naše priče, koji je već, kaže „zašao u godine“. Ako ni zbog čega drugog, ovdašnji žitelji žale zbog obeležja vremena koje je po pisanju priznatoh mačvanskog novinara Stevana Stanića iz Tabanovića, rađalo legende. Vodenice su bile deo tog vremena.