MAČVANSKE ŠKOLE DOŽIVELE DUBOKU STAROST
Pismenost slavi jubileje
Sve mačvanske osnovne škole starije od jednog veka. Čuvaju priče stotine generacija. Danas na udaru “bele kuge”, sa sve manje đaka
Kuće pismenosti po Mačvi, preživele su dinastije, političke ujdurme i ekonomske krize, ratove i stradanja, a danas u većini slučajeva renovirane, delimično digitalizovane u svakom slučaju stare više od jednog veka, postaju sve praznije zbog “bele kuge”. Škole žele prvake, a njih je sve manje.
Iznikle, najčešće u manastirima, dugo su “tinjale” u tursko doba, kradom “opismenjavajući” mlade, da bi se po kidanju viševekovnih stega osmanlijske carevine, “rasplamsale”. Naravno, tome je najviše doprinelo povećanje broja stanovnika u Kneževini Srbiji i intenzivnije interesovanje države za škole, njihov opstanak i razvoj.
Istorija beleži da je od sredine 19 veka rastao broj učenika. Istražujući ovu temu u svojoj knjizi “Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana”, autorka, novinarka Živana Vojinović, poziva se na svedočenje Milana Đ. Milićevića koji piše da su do sredine 19 veka u današnjoj Mačvi škole bile u: Ševaricama je otvorena 1828. godine, Bogatiću 1836. Štitaru i Glušcima 1840, a Badovinčani su 1844. u svom selu počeli da uče čitanje, pisanje i računanje.
U šestoj deceniji 19 veka školu dobija Zasavica, sedmoj Dublje, Radenković, Mačvanski Pričinović i Uzveće.
Sledi vrtoglavi rast školstva i povećanje broja škola i đaka. Precizniji analitičari beleže da je u jednom momentu broj škola prevazišao broj crkava. To se u Mačvi posebno osetilo u seoskim sredinama. U pojedinim odeljenjima bilo je po 40 učenika. Svedoče o tom vremenu i uslovima u kojima su se školovali neki maturanti, koji su kasnije stekli diplome visokih škola, a radni vek proveli na različitim mestima i dužnostima. Danas, kao penzioneri rado se sećaju đačkih dana.
Nažalost, trendovi u korist popunjenosti škola, čije zgrade su u većini slučajeva renovirane, a nastava digitalizovana, su se promenili. Sve bliži su zločesti komentari da će škole “poželeti prvaka, ali prvaka neće biti”. Često slušamo opaske seoskih sveštenika da godišnje tri puta više imaju opela, nego krštenja. Dece je, žale se oni sve manje, a to se naravno odražava na broj đaka prvaka u školama. Ovdašnji direktori osnovnih škola u prvi plan ističu činjenicu da svake godine upisuju po jedno odeljenje prvaka manje.
“Bela kuga” je zakucala na vrata svih, pa i škola u Mačvi. Tako se postavilo i pitanje ekonomske opravdanosti postojanja ovih zgrada, renoviranih u koje se i dodatno ulaže.
Konačno, hroničari sela primećuju da su pomenute obrazovne institucije starije od jednog veka. Mnoge obeležavaju jubileje ili se bliže “okruglim” godišnjicama.
S druge strane reforma i u ovoj oblasti rada ostaje imperativ vremena.
Iznikle, najčešće u manastirima, dugo su “tinjale” u tursko doba, kradom “opismenjavajući” mlade, da bi se po kidanju viševekovnih stega osmanlijske carevine, “rasplamsale”. Naravno, tome je najviše doprinelo povećanje broja stanovnika u Kneževini Srbiji i intenzivnije interesovanje države za škole, njihov opstanak i razvoj.
Istorija beleži da je od sredine 19 veka rastao broj učenika. Istražujući ovu temu u svojoj knjizi “Škola u Uzveću i pismenost Uzvećana”, autorka, novinarka Živana Vojinović, poziva se na svedočenje Milana Đ. Milićevića koji piše da su do sredine 19 veka u današnjoj Mačvi škole bile u: Ševaricama je otvorena 1828. godine, Bogatiću 1836. Štitaru i Glušcima 1840, a Badovinčani su 1844. u svom selu počeli da uče čitanje, pisanje i računanje.
U šestoj deceniji 19 veka školu dobija Zasavica, sedmoj Dublje, Radenković, Mačvanski Pričinović i Uzveće.
Sledi vrtoglavi rast školstva i povećanje broja škola i đaka. Precizniji analitičari beleže da je u jednom momentu broj škola prevazišao broj crkava. To se u Mačvi posebno osetilo u seoskim sredinama. U pojedinim odeljenjima bilo je po 40 učenika. Svedoče o tom vremenu i uslovima u kojima su se školovali neki maturanti, koji su kasnije stekli diplome visokih škola, a radni vek proveli na različitim mestima i dužnostima. Danas, kao penzioneri rado se sećaju đačkih dana.
Nažalost, trendovi u korist popunjenosti škola, čije zgrade su u većini slučajeva renovirane, a nastava digitalizovana, su se promenili. Sve bliži su zločesti komentari da će škole “poželeti prvaka, ali prvaka neće biti”. Često slušamo opaske seoskih sveštenika da godišnje tri puta više imaju opela, nego krštenja. Dece je, žale se oni sve manje, a to se naravno odražava na broj đaka prvaka u školama. Ovdašnji direktori osnovnih škola u prvi plan ističu činjenicu da svake godine upisuju po jedno odeljenje prvaka manje.
“Bela kuga” je zakucala na vrata svih, pa i škola u Mačvi. Tako se postavilo i pitanje ekonomske opravdanosti postojanja ovih zgrada, renoviranih u koje se i dodatno ulaže.
Konačno, hroničari sela primećuju da su pomenute obrazovne institucije starije od jednog veka. Mnoge obeležavaju jubileje ili se bliže “okruglim” godišnjicama.
S druge strane reforma i u ovoj oblasti rada ostaje imperativ vremena.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
