ŠABAČKE PRIČE - SLAVICA JOVANOVIĆ
ŠAPČANKA U ŠKOLSKIM ČITANKAMA
O Šapcu i Šapčanima, njegovim ulicama i institucijama, prošlosti i sadašnjosti, kafanama i boemima, korzou i igrankama, Dudari i Savi, fudbalu i rukometu... pričaju ljudi koji su deo svoje duše ugradili u mozaik kaldrme ove varoši (22)
Jedan mališan iz familije joj se požalio kako je svima u razredu pričao da je ona pisala baš tu čitanku iz koje uče, i oni mu nisu verovali. Dečja posla. Ali ni mnogi među starijim učenim ljudima u ovoj varoši ne znaju da je njihova sugrađanka Slavica Jovanović, uz to što je doktorirala srpski jezik i književnost, bila profesor koji se bavio i stvaranjem udžbenika pa i čitanki iz kojih su mnoge generacije naučile prve korake pismenosti. Danas penzionerku, neumornu u svestranom stvaralaštvu, Slavicu Jovanović, pamte mnoge generacije učitelja koji su se iz Šapca otisnuli na razne strane sveta da prosvećuju mlade. A ona, svoj radni vek posvetila je mladima, njihovom prosvećivanju i oblikovanju mladih u ljude čije će se reči i slova pamtiti.
Rođena je 1950. godine u Šapcu, živela nekoliko godina u Vladimircima i Loznici i učila tada jednu od najuglednijih gimnazija, šabačku koja je, kako reče bila “opasna“.
- Pripadala sam onoj generaciji koja je zatekla one stare profesore kao što su bili “Profa“, pa Marija Kojić, Pavle Josić i drugi koji su važili za stroge profesore i u nastavi ali i u opštem ponašanju, ne samo školske uniforme već devojke nisu smele da nose nikakvo prstenje, nisu smele ni da se šminkaju... sve se moralo poštovati - seća se Slavica gimnazijskih dana.
U tu školu tada je bilo teško ući a još teže je završiti. Njoj sve to nije predstavljalo opterećenje, bila je dobar učenik i završila sa uspehom i znanjem koji joj je obezbedilo dalje školovanje. Upisala je Filološki fakultet, srpski jezik i književnost, iako se posle druge godine studija udala završila je pre roka i ušla u prosvetne vode. Doduše prvo opredeljenje i mladalačka ljubav je bila da upiše filmsku režiju, nekim slučajem nije prošla na prijemnom i stavila tačku na film i kameru s kojom se ranije družila i više je u ruke nije uzimala.
Rođena je 1950. godine u Šapcu, živela nekoliko godina u Vladimircima i Loznici i učila tada jednu od najuglednijih gimnazija, šabačku koja je, kako reče bila “opasna“.
- Pripadala sam onoj generaciji koja je zatekla one stare profesore kao što su bili “Profa“, pa Marija Kojić, Pavle Josić i drugi koji su važili za stroge profesore i u nastavi ali i u opštem ponašanju, ne samo školske uniforme već devojke nisu smele da nose nikakvo prstenje, nisu smele ni da se šminkaju... sve se moralo poštovati - seća se Slavica gimnazijskih dana.
U tu školu tada je bilo teško ući a još teže je završiti. Njoj sve to nije predstavljalo opterećenje, bila je dobar učenik i završila sa uspehom i znanjem koji joj je obezbedilo dalje školovanje. Upisala je Filološki fakultet, srpski jezik i književnost, iako se posle druge godine studija udala završila je pre roka i ušla u prosvetne vode. Doduše prvo opredeljenje i mladalačka ljubav je bila da upiše filmsku režiju, nekim slučajem nije prošla na prijemnom i stavila tačku na film i kameru s kojom se ranije družila i više je u ruke nije uzimala.
Najnoviji broj
18. april 2024.
