Adut za zlato iz senke

Prethodnog petka oprostili smo se od našeg velikog rukometaša, rukometnog trenera i prijatelja našeg lista Petra Pere Fajfrića. Često je govorio za naš list, neskriveno delio razmišljanja, sećanja i uvek se rado odazivao našem pozivu. Ostajemo večno zahvalni čika Peri na svim godinama izvanredne saradnje i u njegovu čast ponovo objavljujemo poslednji razgovor koji je Glas Podrinja vodio sa njim. Moja malenkost se zajedno sa gospodinom Fajfrićem, na početku serijala sećanja šabačkih olimpijaca na Igre gde su branili boje naše države, prisetila Olimpijskih igara u Minhenu, takmičenja gde je teroristički napad sve rezultate pomerio u drugi plan, ali veliki uspeh rukometaša ostao je da živi u uspomeni svih koji vole ovu igru, a uloga Pere Fajfrića je iskazana brojkama, uspehom i pomalo filmskim razvojem događaja. Neka je slava i hvala čika Peri od svih članova redakcije „Glasa Podrinja“.

Čovek koji je unapredio šabački rukomet
Fajfrić je rođen 1942. godine u Berkasovu kod Šida. Kada je imao 14 godina doselio se u Šabac gde je pohađao Poljoprivrednu školu, a potom je studije nastavio u Zemunu, na Poljoprivrednom fakultetu gde je stekao zvanje inženjera agronomije. Još u Šapcu je igrao rukomet za svoju školu, a klupsku karijeru započinje u Mladosti iz Zemuna, nastavlja u Crvenoj Zvezdi, a potom u Crvenki gde osvaja titulu šampiona Jugoslavije. Reprezentativac je od 1964. godine.
Rukomet je pronosio i pronosi slavu našeg grada. Klub je osnovan 1958. godine, kao sekcija DTV „Partizan“, međutim veliki korak napred na putu večne slave, ovaj sport u našem gradu napravio je dolaskom Petra Fajfrića. On je došao u Metaloplastiku, ali se, u grad koji je već osećao kao svoj, vratio i više ga nije napuštao. Te 1973. godine došao je u redove ondašnjeg drugoligaša olimpijski šampion, osvajač dve medalje na Svetskim prvenstvima, učesnik polufinala Kupa evropskih šampiona. Nesumnjivo bio je najveće rukometno ime do tog trenutka u gradi na Savi. Pojavom i radom je podstakao veliki broj mladih da se oprobaju u rukometu i pozor javnosti skrenuo kao lepom sportu.
Već u prvoj sezoni Metaloplastika se plasirala u Prvu saveznu ligu, odakle nikada nije ispadala. Posle igračkih dana, bio je trener u Metaloplastici, a veliki udeo ostavio je u Medicinaru. Jedan je od ključnih ljudi u „oživljavanju“ kluba 2011. godine, a kao član Upravnog odbora bio je deo rukovodstva koje je donelo prvu titulu seniorskog šampiona ženskog rukometa u Šabac. Ostao je uz dva šabačka kluba do poslednjih dana života, redovan na tribinama, spreman da i sa te pozicije posavetuje, pomogne.

Petar Fajfrić je već bio iskusan rukometaš, bronzani sa Svetskog kupa 1970, nije bio na prvobitnom spisku selektora Snoja i trenera Štencija. Sa ekipom Crvenke čiji je bio član, otputovao je u Bukurešt na pripreme. Jugoslovenski klub je bio oslabljen u susedstvu za dva reprezentativca, a očekivao ga je meč sa reprezentacijom Bukurešta koja je bila, u stvari, reprezentacija Rumunije, svetski šampion, u „uvežbavanju“ za Minhen. Crvenčani su pobedili 11:10, a baš do Vlade Štencija su stigle impresije sa utakmice.

foto: mp wordpress

-Bila je to senzacija. Od 11 golova, postigao sam pet i iznudio tri sedmerca, bio igrač utakmice, a uz to sam odlično čuvao Gruju, jednog od najboljih rukometaša sveta u tom trenutku. Pozvan sam da se pridružim pripremama. Na Trofeju Jugoslavije, gde su igrali i Rumuni, nisam dobijao priliku. Zabrinuo sam se, ali mi je Vlada predočio da sam tajni adut i da ne žele da znaju Rumuni kako ću biti u timu – priseća se početka 70-ih Petar Fajfrić, kasnije rukometaš i trener Metaloplastike.
Rukomet se u Minhenu vratio u olimpijski program prvi put posle Berlina 1936. Plavi su bili jedni od favorita i neskriveni cilj beše medalja, po mogućstvu zlatna. Najpre su savladani Japanci, potom Amerikanci i Mađari, domaća Nemačka i odlučivao je o finalisti meč sa Rumunijom.

- Znali smo kako protiv njih, iako su to uvek bili teški mečevi. Pobedili smo jedan razlike. Čehoslovačka je iznenadila plasmanom u finale, ali u tom duelu smo dominirali i zaslužili zlato. Sovjeti i dve Nemačke su imale solidne ekipe, ali slabije od naše. Medalja je mnogo značila i bila veliki vetar u leđa našem rukometu.

foto: rts sajt

Zlato još sija u sećanju, ali ko je bio u Minhenu tog poznog leta ne može nikada pobeći od terorističkog akta i otmice izraelskih sportista. Dramu koju je režirala organiozacija „Crni septembar“ članovi naše ekspedicije gledali su uživo.

-Bili smo u paviljonu sa Amerikancima, a gledali smo pravo na deo gde su bili Izraelci, između je samo čistina. Video sam ujutru na balkonu jednog od pripadnika otmičara kako stoji sa oružjem, tek posle smo saznali o čemu se radi. To su Igre gde je postojala latentna opasnost za mnoge, tako i nas. Upozoreni smo pred put da postoje pretnje od emigracije. Putovala su sa nama i dva člana državne bezbednosti, upozoreni smo da se krećemo samo u grupi, srećom nije bilo problema.

Ipak, Šabac je posredno impresionirao stotine učesnika Igara još u SR Nemačkoj.

-Naše preduzeće „Obnova“ je pravilo opremu za sve olimpijce Jugoslavije. Imali smo fantastične kožne jakne boje tamnog zlata. Prilazili su i pipali, uvek govoreći „leather?” (eng. Koža), pitali su se da li je koža ili skaj, ja nisam znao engleski, te sam se uvek osećao zbunjen.
Raspored mečeva nije bio mnogo zgusnut, te su sportisti mogli da prate i druge sportove, imali su legitimaciju koja im je otvarala vrata borilišta.

-U blizini je bio turnir u hokeju na travi, a mene je privlačila atletika, redovno sam gledao kada je bilo slobodnog vremena. Sećam se Aki Bue, na 400 metara s preponama, atletičar iz male afričke zemlje, Ugande, koji je pobedio sve, srčano smo navijali za njega. Želeo sam da gledam i boks, ali je borilište bilo suviše daleko od olimpijskog sela.