ISTORIČAR NEBOJŠA CVEJIĆ IZ BIBLIOTEKE ŠABAČKE
Nužna promocija kulture sećanja
- Kroz manifestacije u slavu i čast srpskih pobeda, ponovo se među narod vratila uspomena na herojsku epopeju od pre jednog veka. Takav impuls doveo je do nove reakcije, te se aktivno i javno počelo govoriti o odbrani zemlje tokom NATO agresije. Oživeli su junaci sa Košara i Paštrika, hrabri piloti, čudesni raketaši sa svojim nevidljivim trofejom, kaže naš sagovornik
Bibliotekar Matične službe, Biblioteke šabačke Nebojša Cvejić, rođen u Šapcu 1970. godine je osnovnu školu i gimnaziju završio u rodnom gradu. Diplomirao je na katedri za istoriju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Bavi se unosom publikacija u registar stare i retke knjige i s tim u vezi je autor četiri projekta. i koautor seminara na istu temu 2017. godine. Bio je odgovorni urednik časopisa za kulturu i umetnost “Kod 21”, a član je redakcije časopisa “Čitanka Mišarskog boja”. Objavio je veliki broj radova u monografskim i serijskim publikacijama iz bibliotečko-informacione delatnosti i istorije, a kao učesnik više seminara, radionica i stručnih skupova značajno doprineo negovanju ukupne kulture sećanja, posebno na događaje iz novije političke istorije, kakvo je bilo bombardovanje SRJ 24. marta 1999. godine, što je i bio povod za ovaj razgovor.
Otuda i prvo pitanje o pogledima iz perspektive istoričara novije generacije na pomenuti događaj.
- Oružani sukob vođen 1999. godine predstavlja treći, poslednji čin ratne drame koja je potresala prostor na kome je naseljen srpski narod. SR Jugoslavija, ostatak SFRJ koja se raspala tokom prethodna dva sukoba (Hrvatska 1991-1995) i BiH (1992-1995), našla se na udaru Zapadne vojne alijanse.
Napadi koje su kosovski Albanci vršili tokom 1996. i 1997. prerasli su u oružanu pobunu 1998. godine. U to vreme je OVK, koja je i izvodila ove napade, smatrana od strane zapadnih sila za terorističku organizaciju (Specijalni predstavnik Robert Gelbart izjavio je 1998. da je “OVK bez ikakve sumnje teroristička organizacija”). Vrlo brzo, takav stav je promenjen.
U toku te 1998. godine, teroristička OVK uspela je da ovlada sa oko 40 odsto prostora Kosova i Metohije. Blokirali su putne pravce, naseljena mesta, vršili otmice i oružane napade na policiju, te na pojedina manja naselja. Policija, a potom i vojska odgovorili su na ove atake. Na insistiranje Zapada i pod pretnjama vojnom intervencijom, zbog (kako su govorili) prekomerne upotrebe sile, postignut je sporazum o rešavanju krize (sporazum Milošević-Holbruk od 13. oktobra 1998). Uvedene su nove međunarodne sankcije, a policija i vojska morale su da povuku deo svojih snaga. Na KiM je upućeno 1300 posmatrača OEBS-a. NATO je dobio ovlašćenje da iz vazduha nadzire vojne aktivnosti na KiM, dok je međunarodna zajednica preko OEBS-a i NATO-a dobila ovlašćenje da nadgleda situaciju u pokrajini.
Rat bez odobrenja Saveta bezbednosti
OVK je nakon povlačenja vojnih i policijskih snaga pojačala svoja dejstva. Pomoć u ljudstvu i oružju stizala je preko granice ka Albaniji, a među pripadnicima ove organizacije našli su se i mudžahedini.
NATO, koji je podržavao naoružane Albance, rasporedio je svoje vazdušne trupe oko SRJ, dok su u Jadran uplovili nosači aviona i podmornice.
Nakon okršaja u Račku, u kome su, prema izveštaju misije OEBS-a stradali civili (januar 1999) i nakon neuspešnih pregovora u Rambujeu (februar 1999), pokrenuta je vazdušna kampanja nazvana Operation Allied Forces (Savezničke snage ili Saveznička sila) ili Operation Noble Anvil (Plemeniti nakovanj, kako je bila poznata u SAD).
Rat je, po rečima zapadnih zvaničnika, pokrenut kako bi se sprečilo etničko čišćenje Albanaca od strane srpskih snaga bezbednosti. Bez odobrenja Saveta bezbednosti, napadi su krenuli 24. marta 1999. godine. Nakon 78 dana vazdušnih napada i potpisivanja Kumanovskog sporazuma (jun 1999) došlo je do prekida ratnih operacija. Razolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, odobreno je međunarodno vojno i civilno prisustvo i uspostavljanje Privremene administrativne misija OUN na Kosovu (UNMIK). Takođe, priznaje se pun suverenitet i teritorijalni integritet. I pored toga, kosovski Albanci proglašavaju nezavisnost 2008. godine.
Atak na SRJ izvršilo je 19 država članica NATO uz podršku nama susednih zemalja koje su pružile podršku ustupanjem vazdušnog prostora. Tako je napravljen grub presedan jer je, bez odobrenja SB UN, napadnuta suverena država, koja, pritom, nije oružjem ugrožavala niti jednu članicu zapadnog vojnog saveza. Načinjena je velika materijalna šteta, uništeni su brojni civilni ciljevi (bolnice, fabrike, mostovi, pruge, predajnici), a stradao je i veliki broj civila.
Agresija na SRJ odnela je između 1200 i 4000 civila (najčešće se pominje broj od 2500 žrtava). Prema HRW (Human Righst Watch) poginulo je između 489 i 528 civila. Od posledica bombardovanja teže i lakše je povređeno oko 6000 civila, među kojima i 2700 dece. Tokom rata poginulo je i 1008 pripadnika Vojske i policije. Zavanični podaci beleže i oko 4000 pripadnika OVK.
Pričinjena materijalna šteta procenjena je na 100 mlrd dolara (podaci Savezne vlade), odnosno 30 mlrd (prema podacima eksperata iz G-17). Bombardovanje je vršeno kasetnim i bombama sa osiromašenim uranijumom, što je prouzrokovalo veliki porast broja obolelih od malignih bolesti.
Prostor Kosova i Metohije tokom ratnih operacija (prema UNHCR i HRW), napustilo je oko 800.000 hiljada Albanaca, koji se nakon toga vraćaju svojim kućama. Povlačenje Vojske uslovilo je i egzodus oko 200.000 Srba i nealbanskog stanovništva iz južne srpske pokrajine. Prema podacima UNHCR i Komesarijata za izbeglice, do 2000. godine raseljeno je 187.129 lica.
Tadašnji stav Zapada o preventivnim udarima na SRJ radi sprečavanja talasa zločina nad kosovskim Albancima, aktuelan je i danas. Naravno, sećanje na ta dešavanja, u njihovom javnom mnjenju skoro da i ne postoji. Nakon intervencije na SRJ, usledile su neke nove misije, i to u različitim delovima sveta. Pažnja javnosti tako je usmeravana na ta žarišta, iako je, recimo, broj letova i količina bačenih bombi mnogo manja nego tokom rata 1999.
Na drugoj strani, negativan publicitet koji, od prethodna dva rata, nosi srpska strana, uslovio je i neprijateljski stav prema njoj. Po pitanju propagande, Srbija je izgubila taj rat i pre početka samih sukoba 1991. godine. Odbojan odnos, delimično ublažen, prisutan je i dan danas.
Tek poneki, pojedinačni slučajevi govorili su u prilog srpskoj strani (npr. bivši vojnici iz sastava NATO trupa).
Najveći deo domaćih istoričara i domaće javnosti smatra da je rat 1999. godine bio odbrambeni rat, u cilju očuvanja slobode, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta zemlje.
Nevladin sektor (NVO) i manji deo istoričara (i intelektualaca), stava je da je srpska strana kriva za ratove na prostoru bivše države. Tako, opravdanim smatraju i NATO agresiju tokom 1999. godine, te da se Srbi moraju kazniti za izazivanje i vođenje oružanih dejstava tokom ratova za jugoslovensko nasleđe.
Činjenice postoje. To je i neka vrsta argumenta. Čini se i danas nedovoljna za globalno sudsko rešenje.
SRJ je 24. aprila 1999. godine podnela tužbu protiv osam zemalja NATO zbog genocida i nelegalne upotrebe sile tokom bombardovanja 1999. godine. Tek nakon 5 godina (april 2004), Međunarodni sud pravde u Hagu započeo je petodnevnu procesnu raspravu o toj tužbi.
Sud se potom oglasio nenadležnim za tužbu, te postupak po tužbi SRJ automatski skida sa spiska predmeta koji se vode pred sudom. U presudi je zaključeno da SRJ u trenutku podnošenja tužbe 24. aprila 1999. nije bila članica UN, Konvencije o genocidu, niti statuta Međunarodnog suda pravde, što su nužni uslovi za nadležnost suda.
Da se ne zaboravi
Tokom 2018. godine najavljivane su tužbe srpskih građana obolelih od karcinoma protiv zemalja članica NATO, koje su bombardovale Srbiju osiromašenim uranijumom. Tek u januaru 2021. godine, materijalizovala se ova inicijativa podnošenjem tužbe Višem sudu u Beogradu. Tužbu je, u ime oficira, vojnika, policajaca i ratnih rezervista obolelih od kancera, podnela Advokatska kancelarija “Aleksić” iz Niša zajedno sa italijanski advokatom Angelom Fiore Tartaljom, koji je, u istim predmetima u Italiji uspeo da dobije 181 pravnosnažnu presudu u korist svojih klijenata, italijanskih vojnika koji su bili raspoređeni u mirovnoj misiji na KiM.
Da li će i kakvim slovima 24. mart 1999.godine biti upisan u svetsku istoriju?
Svetska istorija beleži NATO intervenciju kao jednu od brojnih intervencija Alijanse širom sveta. Evidentiran je broj poletanja, utrošenog ratnog materijala, uz prikriven broj žrtava i gubitaka.
Misija koju su preduzeli uspešno je okončana suzbijanjem srpskih vojnih i policijskih snaga sa prostora Kosova i Metohije, a sve u cilju očuvanja mira i stabilnosti u svetu.
Postoji li u Srbiji dovoljno razvijena kultura sećanja?
Nakon perioda od 40 godina, sećanja na pojedince i događaje počinju da blede. Posle 80 godina ona se gube, jer nema živih svedoka, niti žive reči o tome. Negovanje kulture sećanja podrazumeva permanentno podsećanje na date ličnosti i događanja kroz pisanu i usmenu reč, spomenike, komemorativne skupove i dr.
Kulura pamćenja u Srba ponovo je oživela kroz obeležavanje 100 godina od početka Velikog rata. Realna opasnost da se Srbija proglasi za glavnog izazivača rata, te da se Nemačka oslobodi odgovornosti za isti, prenula je domaću javnost iz dugogodišnje letargije.
Kroz manifestacije u slavu i čast srpskih pobeda, ponovo se među narod vratila uspomena na herojsku epopeju od pre jednog veka. Takav impuls doveo je do nove reakcije, te se aktivno i javno počelo govoriti o odbrani zemlje tokom NATO agresije. Oživeli su junaci sa Košara i Paštrika, hrabri piloti, čudesni raketaši sa svojim nevidljivim trofejom...
Mlađe generacije rođene u Srbiji i gajene i vaspitavane u tom duhu, ne baštine sećanje na SFRJ i ratove za njeno nasleđe. Njima je Kosovo sveta zemlja, a odbrana otadžbine sveta dužnost.
Promena u načinu poimanja naše istorije, a koja je prisutna poslednjih godina, govori u prilog afirmisanja i promocije kulture sećanja. Oni koji dolaze za nama, itekako poseduju svest o našoj junačkoj tradiciji, o čojstvu i junaštvu naših predaka i sunarodnika i čuvara naših svetinja.
Bavi se unosom publikacija u registar stare i retke knjige i s tim u vezi je autor četiri projekta. i koautor seminara na istu temu 2017. godine. Bio je odgovorni urednik časopisa za kulturu i umetnost “Kod 21”, a član je redakcije časopisa “Čitanka Mišarskog boja”. Objavio je veliki broj radova u monografskim i serijskim publikacijama iz bibliotečko-informacione delatnosti i istorije, a kao učesnik više seminara, radionica i stručnih skupova značajno doprineo negovanju ukupne kulture sećanja, posebno na događaje iz novije političke istorije, kakvo je bilo bombardovanje SRJ 24. marta 1999. godine, što je i bio povod za ovaj razgovor.
Otuda i prvo pitanje o pogledima iz perspektive istoričara novije generacije na pomenuti događaj.
- Oružani sukob vođen 1999. godine predstavlja treći, poslednji čin ratne drame koja je potresala prostor na kome je naseljen srpski narod. SR Jugoslavija, ostatak SFRJ koja se raspala tokom prethodna dva sukoba (Hrvatska 1991-1995) i BiH (1992-1995), našla se na udaru Zapadne vojne alijanse.
Napadi koje su kosovski Albanci vršili tokom 1996. i 1997. prerasli su u oružanu pobunu 1998. godine. U to vreme je OVK, koja je i izvodila ove napade, smatrana od strane zapadnih sila za terorističku organizaciju (Specijalni predstavnik Robert Gelbart izjavio je 1998. da je “OVK bez ikakve sumnje teroristička organizacija”). Vrlo brzo, takav stav je promenjen.
U toku te 1998. godine, teroristička OVK uspela je da ovlada sa oko 40 odsto prostora Kosova i Metohije. Blokirali su putne pravce, naseljena mesta, vršili otmice i oružane napade na policiju, te na pojedina manja naselja. Policija, a potom i vojska odgovorili su na ove atake. Na insistiranje Zapada i pod pretnjama vojnom intervencijom, zbog (kako su govorili) prekomerne upotrebe sile, postignut je sporazum o rešavanju krize (sporazum Milošević-Holbruk od 13. oktobra 1998). Uvedene su nove međunarodne sankcije, a policija i vojska morale su da povuku deo svojih snaga. Na KiM je upućeno 1300 posmatrača OEBS-a. NATO je dobio ovlašćenje da iz vazduha nadzire vojne aktivnosti na KiM, dok je međunarodna zajednica preko OEBS-a i NATO-a dobila ovlašćenje da nadgleda situaciju u pokrajini.
Rat bez odobrenja Saveta bezbednosti
OVK je nakon povlačenja vojnih i policijskih snaga pojačala svoja dejstva. Pomoć u ljudstvu i oružju stizala je preko granice ka Albaniji, a među pripadnicima ove organizacije našli su se i mudžahedini.
NATO, koji je podržavao naoružane Albance, rasporedio je svoje vazdušne trupe oko SRJ, dok su u Jadran uplovili nosači aviona i podmornice.
Nakon okršaja u Račku, u kome su, prema izveštaju misije OEBS-a stradali civili (januar 1999) i nakon neuspešnih pregovora u Rambujeu (februar 1999), pokrenuta je vazdušna kampanja nazvana Operation Allied Forces (Savezničke snage ili Saveznička sila) ili Operation Noble Anvil (Plemeniti nakovanj, kako je bila poznata u SAD).
Rat je, po rečima zapadnih zvaničnika, pokrenut kako bi se sprečilo etničko čišćenje Albanaca od strane srpskih snaga bezbednosti. Bez odobrenja Saveta bezbednosti, napadi su krenuli 24. marta 1999. godine. Nakon 78 dana vazdušnih napada i potpisivanja Kumanovskog sporazuma (jun 1999) došlo je do prekida ratnih operacija. Razolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, odobreno je međunarodno vojno i civilno prisustvo i uspostavljanje Privremene administrativne misija OUN na Kosovu (UNMIK). Takođe, priznaje se pun suverenitet i teritorijalni integritet. I pored toga, kosovski Albanci proglašavaju nezavisnost 2008. godine.
Atak na SRJ izvršilo je 19 država članica NATO uz podršku nama susednih zemalja koje su pružile podršku ustupanjem vazdušnog prostora. Tako je napravljen grub presedan jer je, bez odobrenja SB UN, napadnuta suverena država, koja, pritom, nije oružjem ugrožavala niti jednu članicu zapadnog vojnog saveza. Načinjena je velika materijalna šteta, uništeni su brojni civilni ciljevi (bolnice, fabrike, mostovi, pruge, predajnici), a stradao je i veliki broj civila.
Agresija na SRJ odnela je između 1200 i 4000 civila (najčešće se pominje broj od 2500 žrtava). Prema HRW (Human Righst Watch) poginulo je između 489 i 528 civila. Od posledica bombardovanja teže i lakše je povređeno oko 6000 civila, među kojima i 2700 dece. Tokom rata poginulo je i 1008 pripadnika Vojske i policije. Zavanični podaci beleže i oko 4000 pripadnika OVK.
Pričinjena materijalna šteta procenjena je na 100 mlrd dolara (podaci Savezne vlade), odnosno 30 mlrd (prema podacima eksperata iz G-17). Bombardovanje je vršeno kasetnim i bombama sa osiromašenim uranijumom, što je prouzrokovalo veliki porast broja obolelih od malignih bolesti.
Prostor Kosova i Metohije tokom ratnih operacija (prema UNHCR i HRW), napustilo je oko 800.000 hiljada Albanaca, koji se nakon toga vraćaju svojim kućama. Povlačenje Vojske uslovilo je i egzodus oko 200.000 Srba i nealbanskog stanovništva iz južne srpske pokrajine. Prema podacima UNHCR i Komesarijata za izbeglice, do 2000. godine raseljeno je 187.129 lica.
Tadašnji stav Zapada o preventivnim udarima na SRJ radi sprečavanja talasa zločina nad kosovskim Albancima, aktuelan je i danas. Naravno, sećanje na ta dešavanja, u njihovom javnom mnjenju skoro da i ne postoji. Nakon intervencije na SRJ, usledile su neke nove misije, i to u različitim delovima sveta. Pažnja javnosti tako je usmeravana na ta žarišta, iako je, recimo, broj letova i količina bačenih bombi mnogo manja nego tokom rata 1999.
Na drugoj strani, negativan publicitet koji, od prethodna dva rata, nosi srpska strana, uslovio je i neprijateljski stav prema njoj. Po pitanju propagande, Srbija je izgubila taj rat i pre početka samih sukoba 1991. godine. Odbojan odnos, delimično ublažen, prisutan je i dan danas.
Tek poneki, pojedinačni slučajevi govorili su u prilog srpskoj strani (npr. bivši vojnici iz sastava NATO trupa).
Najveći deo domaćih istoričara i domaće javnosti smatra da je rat 1999. godine bio odbrambeni rat, u cilju očuvanja slobode, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta zemlje.
Nevladin sektor (NVO) i manji deo istoričara (i intelektualaca), stava je da je srpska strana kriva za ratove na prostoru bivše države. Tako, opravdanim smatraju i NATO agresiju tokom 1999. godine, te da se Srbi moraju kazniti za izazivanje i vođenje oružanih dejstava tokom ratova za jugoslovensko nasleđe.
Činjenice postoje. To je i neka vrsta argumenta. Čini se i danas nedovoljna za globalno sudsko rešenje.
SRJ je 24. aprila 1999. godine podnela tužbu protiv osam zemalja NATO zbog genocida i nelegalne upotrebe sile tokom bombardovanja 1999. godine. Tek nakon 5 godina (april 2004), Međunarodni sud pravde u Hagu započeo je petodnevnu procesnu raspravu o toj tužbi.
Sud se potom oglasio nenadležnim za tužbu, te postupak po tužbi SRJ automatski skida sa spiska predmeta koji se vode pred sudom. U presudi je zaključeno da SRJ u trenutku podnošenja tužbe 24. aprila 1999. nije bila članica UN, Konvencije o genocidu, niti statuta Međunarodnog suda pravde, što su nužni uslovi za nadležnost suda.
Da se ne zaboravi
Tokom 2018. godine najavljivane su tužbe srpskih građana obolelih od karcinoma protiv zemalja članica NATO, koje su bombardovale Srbiju osiromašenim uranijumom. Tek u januaru 2021. godine, materijalizovala se ova inicijativa podnošenjem tužbe Višem sudu u Beogradu. Tužbu je, u ime oficira, vojnika, policajaca i ratnih rezervista obolelih od kancera, podnela Advokatska kancelarija “Aleksić” iz Niša zajedno sa italijanski advokatom Angelom Fiore Tartaljom, koji je, u istim predmetima u Italiji uspeo da dobije 181 pravnosnažnu presudu u korist svojih klijenata, italijanskih vojnika koji su bili raspoređeni u mirovnoj misiji na KiM.
Da li će i kakvim slovima 24. mart 1999.godine biti upisan u svetsku istoriju?
Svetska istorija beleži NATO intervenciju kao jednu od brojnih intervencija Alijanse širom sveta. Evidentiran je broj poletanja, utrošenog ratnog materijala, uz prikriven broj žrtava i gubitaka.
Misija koju su preduzeli uspešno je okončana suzbijanjem srpskih vojnih i policijskih snaga sa prostora Kosova i Metohije, a sve u cilju očuvanja mira i stabilnosti u svetu.
Postoji li u Srbiji dovoljno razvijena kultura sećanja?
Nakon perioda od 40 godina, sećanja na pojedince i događaje počinju da blede. Posle 80 godina ona se gube, jer nema živih svedoka, niti žive reči o tome. Negovanje kulture sećanja podrazumeva permanentno podsećanje na date ličnosti i događanja kroz pisanu i usmenu reč, spomenike, komemorativne skupove i dr.
Kulura pamćenja u Srba ponovo je oživela kroz obeležavanje 100 godina od početka Velikog rata. Realna opasnost da se Srbija proglasi za glavnog izazivača rata, te da se Nemačka oslobodi odgovornosti za isti, prenula je domaću javnost iz dugogodišnje letargije.
Kroz manifestacije u slavu i čast srpskih pobeda, ponovo se među narod vratila uspomena na herojsku epopeju od pre jednog veka. Takav impuls doveo je do nove reakcije, te se aktivno i javno počelo govoriti o odbrani zemlje tokom NATO agresije. Oživeli su junaci sa Košara i Paštrika, hrabri piloti, čudesni raketaši sa svojim nevidljivim trofejom...
Mlađe generacije rođene u Srbiji i gajene i vaspitavane u tom duhu, ne baštine sećanje na SFRJ i ratove za njeno nasleđe. Njima je Kosovo sveta zemlja, a odbrana otadžbine sveta dužnost.
Promena u načinu poimanja naše istorije, a koja je prisutna poslednjih godina, govori u prilog afirmisanja i promocije kulture sećanja. Oni koji dolaze za nama, itekako poseduju svest o našoj junačkoj tradiciji, o čojstvu i junaštvu naših predaka i sunarodnika i čuvara naših svetinja.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
11. april 2024.
