Pronađi se

Ovo je priča o Sari. Otkrivajući njen put, nađoh se u nedoumici čije su zapravo te staze - zapisala je kao malu napomenu na početku svoj književnog prvenca Marija Krstić Pajić. Nedavno je iz štampe izašla njena knjiga „Pronađi se“ i kako autorka navodi reč je o „nebičnoj zbirci proze, ili ipak poezije“ i intimnim zapisima. Na inicijativu najbližih odvažila se da unutrašnji svet emocija prenese na belinu papira i „omeđi“ koricama knjige. „Pronađi“ se nosi pitanja samoanalize, preispitivanja u vrtlogu nemira osećanja i života. Emocije kroz stvaralaštvo donose katarzu i ispunjenje naizgled neuhvatljivih snova bića.

Sve dok hodamo tuđim utabanim stazama nećemo otkriti svoje. Udobnije i prijatnije jeste za tabane, ali tragovi u toj masi se brzo zagube, pregaze... Pronađi svoje...

Knjiga „Pronađi se“ predstavlja Vaš književni prvenac. Kada se javila ljubav prema pisanoj reči?
Od najranijih dana zapravo, tada toga nisam ni bila svesna. Još kao devojčica sam pisala priče, tada smo svi, bar mnogi od nas, vodili dnevnik ili spomenar, tako i ja, ali na malo drugačiji način. Nesvesno sam pisala o svom detinjstvu stvarajući jedno prozno delo kroz lik devojčice, tačnije mene, koja pripoveda doživljaje. U pubertetskim danima sam počela pisati i poeziju shvativši da izvorni oblik jake, čiste emocije samo putem stiha mogu sačuvati i preneti na papir. A ujedno sam bila svesna da se mnogo sigurnije i lagodnije osećam tokom pisane korespondencije i interakcije sa okolinom.
Naslov je indikativan, da li ste se ovom knjigom pronašli ili putovanje u spoznaju još traje?
Putovanje svakako traje. Čini se da je krajnji cilj pronalaženje i istraživanje sebe. Bez obzira bila na istom putu ili ne, događaji, ljudi, interakcije indikuju neke promene. Koliko god mislili da smo odredili svoj pravac, nismo predvideli vetrove života koji diktiraju smer našeg putovanja.

Specifičnost dela je da objedinjuje segmente proze i poezije. Kako je nastala koncepcija koja objedinjuje dva književna oblika?
Kako su pesme nastajale tokom mojih različitih životnih razdoblja tako se i u mnogo čemu razlikuju po stilu pisanja, rimi, motivu... a ja sam želela da ih objedinim u jednu zbirku i falila mi je spona koja bi ih držala u koheziji. Upravo prozni deo to predstavlja. Priča o devojci Sari podeljena u tri poglavlja prati zapravo pesme nastale u određenom periodu života. Kako je Sara sazrevala i stasavala tako se i poezija modifikovala.
Nedavno ste predstavili knjigu u Kulturnom centru, što je bio susret sa javnošću. Imate li povratne informacije, kako je čitalačka publika prihvatila Vaš rad?
Mnogi su bili iznenađeni jer nisu ni znali da pišem, verujem prijatno iznenađeni. Povratne informacije su dobre, ali impresije drugih, da ne bih interpretirala, najbolje je čuti od njih.
Koliko protagonistkinja u knjizi nosi autorski pečat, a koliko je imaginarni lik?
I imaginaciju kada kreiramo bojimo je nekim ličnim pečatom. Tako da, ima u velikoj meri mene, jer je to prvenstveno zbirka mojih osećaja, zapažanja, razmišljanja... Kada sam pisala nisam ni planirala niti razmišljala da će možda jednog dana biti podeljeno sa drugima.

Planirate li nove književne poduhvate?
Verujem da će ih još biti i proze i poezije. Kao što rekoh, ni ovo nije ciljano i planirano pisano. Ja svakako pišem, jer je to deo mog izraza, trenutno pišem prozu.
Postoje li posebno inspirativni trenuci u svakodnevici koji nakon misaonog procesa dobiju finalni oblik u vidu pesme, priče?
Svi oni trenuci koji izazovu emotivne reakcije su inspirativni. Ne bih mogla izdvojiti posebne jer su varijabilni, nekada me neki momenti, ljudi, uopšte dešavanja u datom momentu podstaknu na pisanje, a nekada inspiracija proizilazi iz mog unutrašnjeg sveta.