“Kao da nam ih neko otima, mi ih ne damo, ali kao da postoji nešto jače od nas. Koliko god se trudili dešava se da trpi privatni život. Akumulira se nervoza, tuga, stres i to mora negde da probije. Iako se kraj ne nazire i na izmaku smo snaga oporavljeni pacijenti nas podsećaju za šta se borimo” priča Sandra Pavlović, sestra koja poslednjih godinu dana radi u respiratornoj jedinici
Respiratorna jedinica Opšte bolnice „Dr Laza K. Lazarević“ je mesto gde se vodi svakodnevna borba između života i smrti. Tim lekara, sestara i instrumentarki danonoćno se bori za svakog pacijenta. Svakodnevno suočavanje sa smrću ne dozvoljava im da posao ostave u Bolnici. Lica pacijenata neretko ih prate kući.
Sandra Pavlović jedna je od sestara koje rade u Respitratornoj jedinici. Već 20 godina radi u Službi anestezije, a od kada se udala u Staru Pazovu svakog dana na posao putuje oko sat vremena u jednom pravcu. Od marta prošle godine radi u Respiratornoj jedinici. -Nije svaki dan isti. Neke smene su lakše od drugih, tada bude smeha, šale, a neko od pacijenata zna i da zapeva. Sa druge strane, imamo i one koje nam prođu u suzama, u kojima nam umre po nekoliko pacijenata. To se psihički teško podnosi. Koliko god dugo radili ovaj posao na to ne možemo da oguglamo, kaže Sandra.
Uigran tim -Svi mi u respiratornoj jedinici su jednu uigranu mašineriju, a predvode ih fenomenalni lekari. Jako sam ponosna što sam deo tog tima. Odlično su se uklopile i instrumentarke, a sa nama su tu od početka koleginice iz operacionog bloka i sa hirurgije i rade sve u korak sa nama i bez njih bi posao bio znatno teži. Naša glavna sestra je od početka uz nas, ispunjava svaki zahtev i maksimalno nam izlazi u susret, podržava nas i razume u svemu. Sve to važi i za načelnicu. Samo na ovaj način možemo pružiti sve od sebe i omogućiti pacijentima najbolje moguće uslove i negu, jer mi smo tu zbog njih, ističe Sandra.
Kontaktiraju i sa porodicama koje zovu da se raspitaju za svoje najmilije. Lako je kada imaju da im saopšte lepe vesti, ali treba znati šta reći kada je izvesno da će ishod biti najgori. Jedna od najvećih nepoznanica virusa i više od godinu dana kasnije je što se ne zna kod kog pacijenta, niti zašto naglo nastupa pogoršanje. Opravak ide dobro i pacijent ipak umre. -Dešava se da ih izgubimo za par minuta. Pored svih nas, opreme, lekova... Kao da nam ih neko otima, ma ih ne damo, ali kao da postoji nešto jače od nas. Najgore je gledati ih u oči i videti da život ističe iz njih. Oni se u jednom trenutku predaju i mi smo nemoćni. Borimo se, ulažemo poslednji atom snage, ali nema rezultata. Ti pogledi su strašni, jezivi. Njihov strah je razarajući. Nekada ih gledam kako plave pred mojim očima, jer su na samo nekoliko sekundi odvojeni od kiseonika i maske kako bi uzeli par kapi vode ili progutali zalogaj hrane. Oni ne jedu mnogo, nemaju snage, a i strah je mnog jači od gladi. Te scene je teško zaboraviti, priča naša sagovornica. Nakon ovakvih događaja neizostavno se javljaju pitanja: kako, zašto, da li je još nešto moglo biti učinjeno. Lica pacijenata iskrsavaju u neočekivanim momentima. Sve to ostavlja traga i na svakodnevni život van Bolnice.
-Koliko god se trudili dešava se da trpi privatni život. Akumulira se nervoza, tuga, stres i to mora negde da probije. Razmišljam i kod kuće šta se tamo dešava, kako su, hoću li ih sve zateći sutradan. Vežem se za pacijenta, on bude dobro. Dođem na posao vidim da ga nema i budem srećna jer mislim da je otpušten, onda mi kažu da je umro. To se ne prežali lako. Neke od njih pominjemo i posle mnogo meseci, kaže Sandra. Komentari da korona ne postoji, kao i oni da sestre u respiratornoj jedinici rade „samo“ četiri sata imaju efekat šamara. Naša sagovornica kaže da bi radije kopala 12 sati nego radila „samo“ četiri sata u smeni u kojoj pacijenti umru. Ono što daje vetar u leđa svakako su pacijenti koji se oporave. Oni daju snagu da se ide dalje. -Njihovi osmesi nemaju cenu. Naš posao ovih godinu dana je stalno vaganje između smrti i oporavka pacijenata. Iako se kraj ne nazire i na izmaku smo snaga oporavljeni pacijenti nas podsećaju za šta se borimo. Tu smo zbog njih. Kada teško dišu mi moramo da im pomognemo kod svakog udaha. Hrabrimo ih kada gube nadu, da moraju da se bore, da ih neko čeka kući, ističe Sandra Pavlović.
