U PRIPREMI DRUGO IZDANjE KNjIGE O PATRIJARHU PAVLU „EVO ČOVEKA“ DR LjUBOMIRA RANKOVIĆA
Čovek ređi od genija
Svojom svetošću svetleo je u tami i izazovima prelaska u novi milenijum. Služio je Bogu i rodu. Živeo je Hristom. „Smanjivao se pred svojim Gospodom i bližnjima do atoma, a duhom rastao do „mere rasta visine Hristove“. Najmanji rastom video se sa najveće daljine, shodno jevanđelskoj reči: „Ne može se sakriti grad kad na gori stoji“. Doslovno je živeo kako je Gospod rekao: “Koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi: I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga.“
U novembru prošle godine, u izdanju Glasa Crkve i Kompanije Novosti, izašla je knjiga „Evo čoveka“ protođakona dr Ljubomira Rankovića. Ovo moderno žitije Svetog Patrijarha Pavla razgrabljeno je za petnaestak dana u kompletnom tiražu od 7.000 primeraka. U pripremi je drugo izdanje.
- U našem vremenu prepunom kontroverzi jedino Patrijarh Pavle nije bio sporan. Kao takav stoji pred licem svoje epohe kao grad na gori, vidljiv odasvuda. Privlačila me je njegova neobična ličnost puna samo njemu specifične harizme. Po prirodi stvari, suprotnosti se privlače. Drugačiji u svemu, progovorio sam. Osetio sam potrebu da pišem o njemu kao čoveku, motivisan njegovom životnom lozinkom „Budimo ljudi!“, kaže dr Ranković koji je pisao o brojnim gorostasima pravoslavlja.
Pavla Čoveka Božjeg sam narod je prepoznao kao „sveca koji hoda“. I to narod nesklon slozi, naprotiv, onaj koji pravi večne podele i gloži se oko sitnica. Prvi među jednakima dao je primer svima kako treba živeti. Viđali su ga u gradskom prevozu, kako hoda ulicama Beograda, zastajući pored knjižara, ili u šetnji Kalemegdanom gde je brao koprivu. Njegova skromnost je nadrazumna nama zemnima, iako smo svi pozvani na svetost.
- Narodni genije prvi ga je uočio i od njega stvorio svoj uzor i ideal. U prvom redu, pravoslavni narod. Čak su i ateisti prisiljeni da sa puno obzira i takta o njemu govore i pišu, osim onih blaziranih i vulgarnih. Njegova posebnost svakog prisiljava na oprez. On je jednostavno Patrijarh Pavle. Ta činjenica obavezuje. Na prvi pogled sve njegovo bilo je toliko obično i blisko, naizgled lako i ostvarljivo, a istovremeno nedostižno i neponovljivo za mnoge od nas – ljude ovoga sveta i veka. Njegova neobična običnost jeste moj presudni izazov za pisanje, a biće za mnoge i mnoge koje dodirne snaga njegove harizme i čudesna svetlost i svetost njegovog života.
KAKO JE PATRIJARH PAVLE DOČEKIVAO NOVU GODINU
„Viđan je na ulazu u zgradu Skupštine, Vlade, Predsedništva i Belog dvora, sa belom patrijaraškom panom na glavi, a u noćnim satima viđali su ga i sa sirotinjom i beskućnicima. I kao episkop i patrijarh sam sebi je šio, krpio, prao i čistio odeću i obuću. Mnogo je radio, a malo se odmarao. Spavao je vrlo malo, tri-četiri sata po ponoći, na tvrdoj i neudobnoj postelji. Kasno je legao a rano ustajao na molitvu i poslušanje. Sam sebi je pripremao hranu od raznog bilja, povrća i voća. Odrekao se plate patrijarha, a živeo od skromne penzije koju je delio sa sirotima. Odbijao je svaku raskoš i udobnost. Patrijaršijski dvor bio je njegov manastir. Jedne novogodišnje noći, dok je Beograd bleštao od prazničnih ukrasa i rasvete, dok je nebo gorelo od vatrometa, a zidovi grada podrhtavali od glasne muzike i pesme, upravnik patrijaršijskog dvora smotrio je Patrijarha Pavla kako uz prozor svoje monaške kelije, prema uličnom svetlu, čita molitve i psalme...”.
Ranković donosi savremenu biografiju o životnom i duhovnom putu najvoljenijeg srpskog patrijarha, koga je upoznao kao đak Bogoslovije u Krki i pored koga je, u neretkim susretima sa njim, imao priliku da uzrasta. Opisao je život Gojka Stojčevića od njegovog rođenja 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, u Slavoniji. „Najveći beskućnik novije srpske povesti odrastao je bez roditelja“, piše protođakon, u detinjstvu i mladosti potucao se od nemila do nedraga, „živeći više nebom nego hlebom“. Sa namerom da bude lekar i duše i tela, studirao je dva fakulteta, teološki i medicinski. Na sreću srpskog naroda, završio je Bogosloviju, a zamonašio u tridesetim godinama. Od oktobra 1957. do decembra 1990. godine kao vladika raško – prizrenski živeo je sa svojim narodom, sastradavajući sa njim, ulivajući mu veru u nevremenu. Na tron Svetog Save, kao 44. prvojerarh, došao je izborom u devetom krugu glasanja na vanrednom Saboru održanom 1. decembra 1990. Tako je postao duhovni vođa srpskog naroda, tada prokaženom i oklevetanom od strane svetskih moćnika, u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije. Upokojio se 15. novembra 2009. u Beogradu. Pamtimo kako ga je, kao nikoga nikada, ispratilo stotine hiljada vernika u špaliru dugom nekoliko desetina kilometara do manastira Rakovica.
Svojom svetošću svetleo je u tami i izazovima prelaska u novi milenijum. Služio je Bogu i rodu. Živeo je Hristom. „Smanjivao se pred svojim Gospodom i bližnjima do atoma, a duhom rastao do „mere rasta visine Hristove“. Najmanji rastom video se sa najveće daljine, shodno jevanđelskoj reči: „Ne može se sakriti grad kad na gori stoji“. Doslovno je živeo kako je Gospod rekao: “Koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi: I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga.“
SLOBODNE AKTIVNOSTI VLADIKE PAVLA
Protođakon Ranković imao je priliku da kao đakon tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića bliže upozna tada vladiku raško-prizrenskog Pavla, dok su obojica boravila u manastiru Blagoveštenje u Ovčaru. U istom periodu, u manastirsku banju stigao je i vladika raško-prizrenski Pavle.
- Dolazio je, redovnom autobuskom linijom, bez pratnje. Sam je nosio svoj koferčić sa neophodnom garderobom i stvarima. Za mene su to bili blagosloveni dani. Posebnu harizmu njegovom liku davala je činjenica da dolazi sa mučeničkog Kosova i Metohije. Posle ručka, vladika Jovan bi se odmarao u svojoj sobi. Za vladiku Pavla tada su počinjale „slobodne aktivnosti“. Bio je stalno u pokretu i u nekom poslu, koji bi sam smislio. Izneo bi staru kožnu torbicu sa alatom i majstorisao. Popravljao bi brave, šarke, fasunge od sijalica, električne prekidače, frižidere i šporete, pričvršćivao držače oluka i rasklimatane nogare od stolova i stolica. Džepnim nožićem i makazama orezivao bi ruže, podsecao neplodne grančice na voću. Dobrovoljno sam se pridruživao i bio pomoćnik i šegrt u poslu. Uz posao su tekli duhovni razgovori. Pomenuh mu jedanput mišljenje pojedinih svetih otaca o apokatastazi (oproštaju grehova svima), i rekoh da jedan od svetih otaca kaže da ipak o tim „ponorima Božjeg milosrđa ne treba govoriti pred gomilom“. Šeretski uzvrati: „A u šta vi, oče đakone, sebe ubrajate?“ Rekoh: „U gomilu koja ima sreću da o ovome razgovara sa svetim čovekom“. Postidi se i pocrveni. Saže glavu i više za sebe reče: „Kakav sveti čovek... Daleko sam ja od toga. Niko nije svet, osim jednoga Boga“.
- Ovo je epoha nezapamćenog ljudoloma i nečoveštva u istoriji. Čovek je ređi od genija. U mojoj knjizi, Čovek je najuzvišeniji etički ideal i obrazac, koji se u ovom palom svetu dostiže i ostvaruje kroz veliki podvig, samoodricanje, služenje i žrtvu. Razduhovljeni i razmaženi savremeni čovek, naviknut na komfor i komoditet, hedonizam i blagovanje, nije spreman na odricanje. Živi i pluta na površini života. Njegovo duhovno, moralno i mentalno stanje danas je „bljutava apokaliptička popara“, kako bi rekao Dostojevski. Patrijarh Pavle po svemu je antipod svome vremenu i svojim savremenicima. Čitavog života, asketskim životom, do krvi i znoja, odgonetao je tajnu Čoveka.
Stil dr Rankovića, jednog od najvećih erudita Srpske pravoslavne crkve, jasan je i precizan, prilagoćen našem vremenu i čitaocu, kao i ličnosti o kojoj piše, posebnoj ličnosti koja je postala nacionalni mit, o kojoj se, jedanaest godina posle upokojenja, prepičavaju priče i anegdote. I danas živi među nama, kao uzor i obrazac istinskog življenja, kao inspiracija.
- Napisano je dosta knjiga o Patrijarhu Pavlu. Pisaće se još. Ovo je moj Patrijarh Pavle.
- U našem vremenu prepunom kontroverzi jedino Patrijarh Pavle nije bio sporan. Kao takav stoji pred licem svoje epohe kao grad na gori, vidljiv odasvuda. Privlačila me je njegova neobična ličnost puna samo njemu specifične harizme. Po prirodi stvari, suprotnosti se privlače. Drugačiji u svemu, progovorio sam. Osetio sam potrebu da pišem o njemu kao čoveku, motivisan njegovom životnom lozinkom „Budimo ljudi!“, kaže dr Ranković koji je pisao o brojnim gorostasima pravoslavlja.
Pavla Čoveka Božjeg sam narod je prepoznao kao „sveca koji hoda“. I to narod nesklon slozi, naprotiv, onaj koji pravi večne podele i gloži se oko sitnica. Prvi među jednakima dao je primer svima kako treba živeti. Viđali su ga u gradskom prevozu, kako hoda ulicama Beograda, zastajući pored knjižara, ili u šetnji Kalemegdanom gde je brao koprivu. Njegova skromnost je nadrazumna nama zemnima, iako smo svi pozvani na svetost.
„Berđajev je rekao: General, ministar, episkop... su simboli. Svetitelj je sama stvarnost. Sveti Patrijarh Pavle postao je naša večna stvarnost.“
- Narodni genije prvi ga je uočio i od njega stvorio svoj uzor i ideal. U prvom redu, pravoslavni narod. Čak su i ateisti prisiljeni da sa puno obzira i takta o njemu govore i pišu, osim onih blaziranih i vulgarnih. Njegova posebnost svakog prisiljava na oprez. On je jednostavno Patrijarh Pavle. Ta činjenica obavezuje. Na prvi pogled sve njegovo bilo je toliko obično i blisko, naizgled lako i ostvarljivo, a istovremeno nedostižno i neponovljivo za mnoge od nas – ljude ovoga sveta i veka. Njegova neobična običnost jeste moj presudni izazov za pisanje, a biće za mnoge i mnoge koje dodirne snaga njegove harizme i čudesna svetlost i svetost njegovog života.
„Viđan je na ulazu u zgradu Skupštine, Vlade, Predsedništva i Belog dvora, sa belom patrijaraškom panom na glavi, a u noćnim satima viđali su ga i sa sirotinjom i beskućnicima. I kao episkop i patrijarh sam sebi je šio, krpio, prao i čistio odeću i obuću. Mnogo je radio, a malo se odmarao. Spavao je vrlo malo, tri-četiri sata po ponoći, na tvrdoj i neudobnoj postelji. Kasno je legao a rano ustajao na molitvu i poslušanje. Sam sebi je pripremao hranu od raznog bilja, povrća i voća. Odrekao se plate patrijarha, a živeo od skromne penzije koju je delio sa sirotima. Odbijao je svaku raskoš i udobnost. Patrijaršijski dvor bio je njegov manastir. Jedne novogodišnje noći, dok je Beograd bleštao od prazničnih ukrasa i rasvete, dok je nebo gorelo od vatrometa, a zidovi grada podrhtavali od glasne muzike i pesme, upravnik patrijaršijskog dvora smotrio je Patrijarha Pavla kako uz prozor svoje monaške kelije, prema uličnom svetlu, čita molitve i psalme...”.
Ranković donosi savremenu biografiju o životnom i duhovnom putu najvoljenijeg srpskog patrijarha, koga je upoznao kao đak Bogoslovije u Krki i pored koga je, u neretkim susretima sa njim, imao priliku da uzrasta. Opisao je život Gojka Stojčevića od njegovog rođenja 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, u Slavoniji. „Najveći beskućnik novije srpske povesti odrastao je bez roditelja“, piše protođakon, u detinjstvu i mladosti potucao se od nemila do nedraga, „živeći više nebom nego hlebom“. Sa namerom da bude lekar i duše i tela, studirao je dva fakulteta, teološki i medicinski. Na sreću srpskog naroda, završio je Bogosloviju, a zamonašio u tridesetim godinama. Od oktobra 1957. do decembra 1990. godine kao vladika raško – prizrenski živeo je sa svojim narodom, sastradavajući sa njim, ulivajući mu veru u nevremenu. Na tron Svetog Save, kao 44. prvojerarh, došao je izborom u devetom krugu glasanja na vanrednom Saboru održanom 1. decembra 1990. Tako je postao duhovni vođa srpskog naroda, tada prokaženom i oklevetanom od strane svetskih moćnika, u jednom od najtežih perioda savremene srpske istorije. Upokojio se 15. novembra 2009. u Beogradu. Pamtimo kako ga je, kao nikoga nikada, ispratilo stotine hiljada vernika u špaliru dugom nekoliko desetina kilometara do manastira Rakovica.
„Takvog čoveka nikada u životu nisam sreo. Na neki čudan način bio mi je očaravajuće blizak i istovremeno zastrašujuće dalek. Ova knjiga je i moje raspeće na velikom krstu pomenutih krajnosti.“
Svojom svetošću svetleo je u tami i izazovima prelaska u novi milenijum. Služio je Bogu i rodu. Živeo je Hristom. „Smanjivao se pred svojim Gospodom i bližnjima do atoma, a duhom rastao do „mere rasta visine Hristove“. Najmanji rastom video se sa najveće daljine, shodno jevanđelskoj reči: „Ne može se sakriti grad kad na gori stoji“. Doslovno je živeo kako je Gospod rekao: “Koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi: I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga.“
Protođakon Ranković imao je priliku da kao đakon tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića bliže upozna tada vladiku raško-prizrenskog Pavla, dok su obojica boravila u manastiru Blagoveštenje u Ovčaru. U istom periodu, u manastirsku banju stigao je i vladika raško-prizrenski Pavle.
- Dolazio je, redovnom autobuskom linijom, bez pratnje. Sam je nosio svoj koferčić sa neophodnom garderobom i stvarima. Za mene su to bili blagosloveni dani. Posebnu harizmu njegovom liku davala je činjenica da dolazi sa mučeničkog Kosova i Metohije. Posle ručka, vladika Jovan bi se odmarao u svojoj sobi. Za vladiku Pavla tada su počinjale „slobodne aktivnosti“. Bio je stalno u pokretu i u nekom poslu, koji bi sam smislio. Izneo bi staru kožnu torbicu sa alatom i majstorisao. Popravljao bi brave, šarke, fasunge od sijalica, električne prekidače, frižidere i šporete, pričvršćivao držače oluka i rasklimatane nogare od stolova i stolica. Džepnim nožićem i makazama orezivao bi ruže, podsecao neplodne grančice na voću. Dobrovoljno sam se pridruživao i bio pomoćnik i šegrt u poslu. Uz posao su tekli duhovni razgovori. Pomenuh mu jedanput mišljenje pojedinih svetih otaca o apokatastazi (oproštaju grehova svima), i rekoh da jedan od svetih otaca kaže da ipak o tim „ponorima Božjeg milosrđa ne treba govoriti pred gomilom“. Šeretski uzvrati: „A u šta vi, oče đakone, sebe ubrajate?“ Rekoh: „U gomilu koja ima sreću da o ovome razgovara sa svetim čovekom“. Postidi se i pocrveni. Saže glavu i više za sebe reče: „Kakav sveti čovek... Daleko sam ja od toga. Niko nije svet, osim jednoga Boga“.
- Ovo je epoha nezapamćenog ljudoloma i nečoveštva u istoriji. Čovek je ređi od genija. U mojoj knjizi, Čovek je najuzvišeniji etički ideal i obrazac, koji se u ovom palom svetu dostiže i ostvaruje kroz veliki podvig, samoodricanje, služenje i žrtvu. Razduhovljeni i razmaženi savremeni čovek, naviknut na komfor i komoditet, hedonizam i blagovanje, nije spreman na odricanje. Živi i pluta na površini života. Njegovo duhovno, moralno i mentalno stanje danas je „bljutava apokaliptička popara“, kako bi rekao Dostojevski. Patrijarh Pavle po svemu je antipod svome vremenu i svojim savremenicima. Čitavog života, asketskim životom, do krvi i znoja, odgonetao je tajnu Čoveka.
Stil dr Rankovića, jednog od najvećih erudita Srpske pravoslavne crkve, jasan je i precizan, prilagoćen našem vremenu i čitaocu, kao i ličnosti o kojoj piše, posebnoj ličnosti koja je postala nacionalni mit, o kojoj se, jedanaest godina posle upokojenja, prepičavaju priče i anegdote. I danas živi među nama, kao uzor i obrazac istinskog življenja, kao inspiracija.
- Napisano je dosta knjiga o Patrijarhu Pavlu. Pisaće se još. Ovo je moj Patrijarh Pavle.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
