Pobeda nad sudbinom – Milorad Antonić (10)
Ne volim „Ne mogu“
„Nikada nisam voleo rečenicu „Ne mogu“, ona najčešće nije realan prikaz, već samo pokazatelj nedostatka želje i volje. Od kada znam za sebe nisam sebe smatrao hendikepiranim i manje vrednim od drugih“
Nauka je moćna, ali ne i svemoćna, kadra je da pronikne u mnoge tajne univerzuma, ali neka pitanja, još uvek su van njenog domašaja. U višečlanoj porodici Antonić iz Petkovice, u razmaku od četiri godine, rođeni su sestra i brat od videćih roditelja, praktično slepa, vidni procenat tek dva ili tri procenta. Adekvatnog medicinskog objašnjenja ne beše, čak ni u poznatom porodičnom stablu Antonića nema nekoga ko je slep, no od kada počinje sećanje današnjeg predsednik Saveza slepih i slabovidih Milorada Antonića, počinje i njegovo prihvatanje nepromenljivosti takovog stanja.
-Vid nisam imao, saznavao sam sluhom, dodirom i mozgom, nisam dozvoljavao da žalim sebe, da se potcenjujem ili precenjujem, shvatao sam da mogu mnogo toga, na malo teži možda način, ali mogu. Prva četiri razreda osnovne škole završio sam u rodnom selu, a druga četiri u Ribarima. Nije to lak period, jer sam išao u redovnu školu, gde nije bilo ni vremena, a verovatno ni želje profesora da se posveti posebna pažnja. Izlazili su mi u susret da uvek sedim u prvoj klupi, poneko mi je dozvoljavao da priđem do table kako bih sa tih dva, tri procenta vida nešto uočio – priseća se Milorad na poečtku svoje priče o borbi i pobedi nad invaliditetom.
Ostaje mu žal što nije mogao da učestvuje u časovima Fizičkog vaspitanja. Želeo je, ali su nastavnici, verovatno u strahu od povrede, insistirali da ne učestvuje već miruje po strani.
-Dečje su to godine, bilo je pogrdnih nadimaka, „ćoro“ i sličnih, ali ni onda nisam želeo da jadikujem, tražim neku zaštitu, uzvraćao sam i ja nadimcima za druge, oduvek sam borac, te nisam posustajao ni u tim danima.
Danas u Srbiji postoji Škola za slepe i slabovide u Zemunu, dok je u velikoj državi srednja škola postojala u Osijeku. Porodica je odlučila da Milorada uputi tamo. Po ubrzanom programu je stekao kvalifikaciju telefoniste, naučivši brajevo pismo i stičući novo iskustvo kroz nastavu i život u internatu. Život je obogatio na mnogo načina.
Od 1987. godine stupio je u radni odnos u fabrici nameštaja „Jela“, gde je radio u centrali. Dve decenije je proveo na tom radnom mestu i potom, 2007. otišao u invalidsku penziju.
-Trudio sam se da budem deo kolektiva i moja sreća je da sam imao sjajne kolege. Družili smo se i van posla, nisam propušta slavlja, druga veselja, bili smo jedni za druge tu da podelimo tugu, izlazili smo neobavezno, ne osećam da je bilo šta nedostajalo. Na radnom mestu sam se trudio da budem disciplinovan, u dosijeu nije ostalo ništa negativno.
Osim diplome, iz Osijeka je doneo nešto još lepše i vrednije. Srce koje je ispunjeno ljubavlju i jednim imenom, osvojeno i pokoreno. Život ume biti čudo, nekada donekle vrati za trud i borbu.
-Tamo sam upoznao moju suprugu, ona je iz Preševa. Venčali smo se 1986. godine, dobili dva sina, imamo trenutno pet unučadi i Bogu hvala svima je vid potpun. Isti slučaj je i kod moje sestre.
Odlaskom u penziju aktivno se uključio u rad Saveza. Najpre je bio potrpedsednik i član Upravnog odbora, a od avgusta, posle smrti dosadašnjeg prdsednika Luke Mladenovića, postao i prvi čovek Organizacije. Osnovao je Sportski klub slepih i slabovidih „Čivija“ sa više sekcija. Nekada je aktivno kuglao, ali posle srčanog udara odlučio se za mirnije aktivnosti poput pikada i šaha.
-Osećam se kao neko ko je pobedio invaliditet, uz pomoć porodice i prijatelja. Imam ispunjen, srećan život u kome mi ne nedostaje bilo šta. Vremena se menjaju, ljudima sa oštećenim vidom i slepima mnogo toga je dostupno, mnogo toga mogu, sport, čitanje, nauka, umetnost, uz govorne softvere rad na računaru, dopisivanja telefonom, garantujem da mogu gotovo sve, jedino su neophodni želja, volja i strpljenje. Život je čudo – zaključio je Milorad Antonić.
Trudio sam se da budem deo kolektiva i moja sreća je da sam imao sjajne kolege. Družili smo se i van posla, nisam propušta slavlja, druga veselja, bili smo jedni za druge tu da podelimo tugu, izlazili smo neobavezno, ne osećam da je bilo šta nedostajalo
-Vid nisam imao, saznavao sam sluhom, dodirom i mozgom, nisam dozvoljavao da žalim sebe, da se potcenjujem ili precenjujem, shvatao sam da mogu mnogo toga, na malo teži možda način, ali mogu. Prva četiri razreda osnovne škole završio sam u rodnom selu, a druga četiri u Ribarima. Nije to lak period, jer sam išao u redovnu školu, gde nije bilo ni vremena, a verovatno ni želje profesora da se posveti posebna pažnja. Izlazili su mi u susret da uvek sedim u prvoj klupi, poneko mi je dozvoljavao da priđem do table kako bih sa tih dva, tri procenta vida nešto uočio – priseća se Milorad na poečtku svoje priče o borbi i pobedi nad invaliditetom.
Ostaje mu žal što nije mogao da učestvuje u časovima Fizičkog vaspitanja. Želeo je, ali su nastavnici, verovatno u strahu od povrede, insistirali da ne učestvuje već miruje po strani.
-Dečje su to godine, bilo je pogrdnih nadimaka, „ćoro“ i sličnih, ali ni onda nisam želeo da jadikujem, tražim neku zaštitu, uzvraćao sam i ja nadimcima za druge, oduvek sam borac, te nisam posustajao ni u tim danima.
Danas u Srbiji postoji Škola za slepe i slabovide u Zemunu, dok je u velikoj državi srednja škola postojala u Osijeku. Porodica je odlučila da Milorada uputi tamo. Po ubrzanom programu je stekao kvalifikaciju telefoniste, naučivši brajevo pismo i stičući novo iskustvo kroz nastavu i život u internatu. Život je obogatio na mnogo načina.
Od 1987. godine stupio je u radni odnos u fabrici nameštaja „Jela“, gde je radio u centrali. Dve decenije je proveo na tom radnom mestu i potom, 2007. otišao u invalidsku penziju.
-Trudio sam se da budem deo kolektiva i moja sreća je da sam imao sjajne kolege. Družili smo se i van posla, nisam propušta slavlja, druga veselja, bili smo jedni za druge tu da podelimo tugu, izlazili smo neobavezno, ne osećam da je bilo šta nedostajalo. Na radnom mestu sam se trudio da budem disciplinovan, u dosijeu nije ostalo ništa negativno.
Imam ispunjen, srećan život u kome mi ne nedostaje bilo šta. Vremena se menjaju, ljudima sa oštećenim vidom i slepima mnogo toga je dostupno, mnogo toga mogu, sport, čitanje, nauka, umetnost, uz govorne softvere rad na računaru, dopisivanja telefonom, garantujem da mogu gotovo sve, jedino su neophodni želja, volja i strpljenje
Osim diplome, iz Osijeka je doneo nešto još lepše i vrednije. Srce koje je ispunjeno ljubavlju i jednim imenom, osvojeno i pokoreno. Život ume biti čudo, nekada donekle vrati za trud i borbu.
-Tamo sam upoznao moju suprugu, ona je iz Preševa. Venčali smo se 1986. godine, dobili dva sina, imamo trenutno pet unučadi i Bogu hvala svima je vid potpun. Isti slučaj je i kod moje sestre.
Odlaskom u penziju aktivno se uključio u rad Saveza. Najpre je bio potrpedsednik i član Upravnog odbora, a od avgusta, posle smrti dosadašnjeg prdsednika Luke Mladenovića, postao i prvi čovek Organizacije. Osnovao je Sportski klub slepih i slabovidih „Čivija“ sa više sekcija. Nekada je aktivno kuglao, ali posle srčanog udara odlučio se za mirnije aktivnosti poput pikada i šaha.
-Osećam se kao neko ko je pobedio invaliditet, uz pomoć porodice i prijatelja. Imam ispunjen, srećan život u kome mi ne nedostaje bilo šta. Vremena se menjaju, ljudima sa oštećenim vidom i slepima mnogo toga je dostupno, mnogo toga mogu, sport, čitanje, nauka, umetnost, uz govorne softvere rad na računaru, dopisivanja telefonom, garantujem da mogu gotovo sve, jedino su neophodni želja, volja i strpljenje. Život je čudo – zaključio je Milorad Antonić.
D. Blagojević
Najnoviji broj
25. april 2024.
