ZADOVOLjSTVO KOJE TRAJE DUŽE OD ČETIRI DECENIJE

Srednja škola u Koceljevi proslavila je nedavno 41.rođendan. Epidemija koronavirusa sprečila je prošlogodišnje obeležavanje značajnog jubileja, četiri decenije postojanja ove ustanove, ali je pre nekoliko dana iz štampe izašla monografija koja u slici i reči svedoči o njenoj istoriji.
O početku ovog nivoa obrazovanja i četrdesetjednogodišnjem radu u ustanovi svedoče i oni koji su u njoj od samog osnivanja, poput profesorke Vesne Kovačević. Kada je stala za katedru bila je samo osam godina starija od prve generacije koceljevačkih srednjoškolaca, što je za nju predstavljalo veliki izazov. Deca se, kaže, nisu promenila, jer deca su deca. Možda su ranije generacije bile ambicioznije, ali je i tada, kao i danas, bilo dobrih i loših đaka. Menjaju se odrasli, zaposleni, profesori.
–Da bi dao sebe moraš da imaš prave granice. Čini mi se da smo u tim početnim godinama nekako strogi prema sebi. Dok i đaci ne nauče a mi ne ovladamo svojim poslom. Tek kad smo majstori svog zanata onda se promenimo. Nije to preko noći, već ide korak po korak, ali dođe trenutak kada ti posao izazove zadovoljstvo. Na početku je to priča o strogim pravilima kojih moraš da se pridržavaš da ne bi “skliznuo“. Kada se ovlada veštinama dolazi do opuštenijeg odnosa- smatra profesorka.
Posao joj predstavlja zadovoljstvo već 41. godinu. Ponosna je na koceljevačku Srednju školu koja joj je “drugi dom”. Imala je prilike da menja radna mesta, ali to nikada nije učinila jer, tvrdi, nema novca niti karijere kojom može da se nadomesti sreća kada radiš ono u čemu uživaš.
–U redu je da deca upisuju fakultete koji su prosperitetni bilo u finansijskom ili u karijernom smislu, koji imaju perspektivu. Ja sam ipak upisala fakultet koji nije bio tražen. Završila sam Filozofski fakultet, smer za sociologiju. Bila je mala verovatnoća da ću dobiti posao i raditi u svom mestu ono što volim. Na izbor fakulteta uticala su dva profesora sociologije u Gimnaziji koji su nam predmete davali na dlanu. E, to je meni bila želja, da ja svojim učenicima predmete na dlanu dajem i mislim da ako sam postigla da u deset posto đaka probudim razmišljanje o onome o čemu govorim da sam uspela, jer je moja misija onda završena- ističe profesorka Kovačević.
Najbitnije je da profesor voli ono što radi, da bude strpljiv te da razume da sva deca nisu ista kao i da za svakog đaka nađe pravu meru. Svako dete je, tvrdi, “šablon za sebe”. Na profesoru je da te šablone nauči i bude inovativan, kreativan i zanimljiv, da ih animira a da ne izgubi neke vrednosti tradicionalne škole, da nađe meru, jer smo skloni da se u inovacijama udaljimo od sadržine.
U proteklih nekoliko decenija ređale su se reforme u obrazovanju, menjali se školski planovi i programi, sociologija kao predmet ukinut. Predavala je ustav, četiri godine išla na obuku za predavača građanskog vaspitanja, da bi na kraju dobila mesto u školskoj biblioteci gde je i danas angažovana. Po vokaciji profesor ali, pre svega, ističe da je prosvetni radnik, te da je to porodična tradicija, jer su joj i roditelji bili prosvetni radnici. U svemu što je imala prilike da radi pronalazila je nešto dobro pa tako smatra da joj se i na sadašnjoj poziciji otvorio prostor za neke nove stvari, nove sadržaje, da vidi šta još može i nema granica do kojih može da se ide, jer da radi još pola veka imala bi, kaže, šta da nauči.
Po prirodi istovremeno nasmejana i ozbiljna, energična i staložena, optimista i uvek raspoložena za saradnju, šalu i druženje, profesorka Kovačević neretko ostaje u kontaktu sa svojim bivšim đacima godinama po završetku njihovogo školovanja. Obaveštavaju je o venčanjima, zaposlenjima, rođenju dece, javljaju za tužne događaje i tragične slučajeve.
–Sa velikim brojem dece ostajem u kontaktu. Ja ne znam kako se to desi, ali događa se da se sa određenom grupom dece brzo i lako povežem i sarađujem. Dođu da uzmu neke knjige, potom pitaju da li treba nešto da pomognu a onda taj kontakt prelazi u neku vrstu prijateljstva. Družimo se u biblioteci, đaci formiraju sekciju...Ne umem da opišem koji je to stepen zadovoljstva da ti radni vek tako prođe. To je retkost. Radiš ono što voliš, radiš u svom mestu...- priča Vesna prisećajući se samih početaka u školi, uslova u kojima su pre četiri decenije radili i činjenice da se niko nije žalio i da im ništa nije bilo teško.
Profesori su prelazili iz jednog objekta u drugi, iz prostorija tzv. male škole u barake, iz njih u Dom kulture, u šah klub gde se takođe odvijala nastava. Sve to sa dnevnikom u ruci i osmehom na licu. I tako dve godine, do 9. maja 1982. godine kada su se učenici i zaposleni uselili u novoizgrađenu srednju školu.
–Ni tada, a ni sada, nisam čula da se ljudi žale. U kolektivu, kada je izgrađena škola, niko nije pitao da li je dan ili noć. Znalo se, onaj ko je slobodan “zasuče rukave” i radi. Kada smo 2016. adaptirali školu, isti je odnos bio. Možda i to govori o razlozima zbog kojih sam ja toliko godina tu. Zdrava klima, međuljudski odnosi koji su na relaciji rođačkih. Radim sa kvalitetnim ljudima, pozitivnim i zdravih emocija prema poslu. Svi se tako ponašaju. I ova deca koja su sada došla da rade. Imamo bivše đake koji su sada profesori i kolege i to je stvarno najlepše. Uglavnom, svi su usvojili neke porodične vrednosti koje se u ovoj školi neguju već 41. godinu- ocenila je profesorka Kovačević.
I zaista, svako ko prvi put kroči u koceljevačku Srednju školu, oseti pozitivnu atmosferu, kolektivni duh i uzajamno poštovanje na relaciji profesor-učenik.