MAČVA U SRCU

Zašto ste se opredelili za fotografsko prikazivanje Mačve i to baš u periodu kraj 19 veka do 1945. godine?
Svaki student istorije na prvoj godini studija prvo nauči šta su istorijski izvori, koje vrste izvora postoje, i, naravno, nauče tehnike kritike izvora. Prošlost se saznaje samo na osnovu istorijskih izvora (pisanih, usmenih, materijalnih, audio-vizulenih…) i njihovom kritikom. Fotografija je, bez sumnje, važna vrsta istorijskih izvora. Uvidom u postojeću literaturu o prošlosti Mačve, shvatili smo da ne postoji knjiga u kojoj je na ilustrativan i ujedno rečit način, kao što smo mi nameravali i na kraju uradili, predstavljena prošlost ovog kraja. Kraj 19. veka kao hronološki okvir uzet je iz prostog razloga što od tog vremena postoje prve sačuvane fotografija. Na primer, najranija sačuvana fotografija koju smo pronašli je straža na obali Drine za vreme ustanaka u Bosni i Hercegovini 1875/76. godine. Godina 1945. kao drugi hronološki okvir naše knjige uzeta je zbog toga što je počev od te godine i za kratko vreme razgrađena društveno-ekonomska struktura koja je u Mačvi i uopšte u Srbiji bila uspostavljana i građena od sredine 19. veka do te godine. Godine 1945. umesto kapitalističkih odnosa uspostavljeni su socijalistički odnosi, izvršena je agrarna reforma, umesto Očenaša i Simvola vere, uvedena je marksistička dogma, a tradicionalne vrednosti su omalovažavane i potiskivane u ime „svetle budućnosti“. Jednom reči, sa 1945. godinom simbolički se završava tradicionalna prošlost Mačve, a narodna kultura potiskuje, kaže na početku razgovora Radomir J. Popović.

Koja je primarna svrha ove knjige?
Naša ambicija je bila da kroz ovaj vid publikovanja prikupljene građe, damo svojevrstan sociološki, antropološki i kulturološki presek Mačve i njenog stanovništva, u jednom vremenu koje se po svemu razlikuje od našeg savremenog poimanja života u mačvanskoj ravnici. Slike tog vremena, ako ih i ima u tragovima, kao što je recimo arhitektura, ubrzano nestaju pred našim očima i u skoroj budućnosti neće ih više biti. Iz iskustva stečenog prilikom rada na ovoj monografiji verujemo da za desetak godina ne bismo uspeli da dođemo do više od polovine materijala koji smo publikovali u njoj. Dakle, u najosnovnijoj ideji, svrha naše monografije je da sačuvamo od zaborava Mačvu koja se danas može naslutiti u mirisu toplog mačvanskog hleba i na požutelim fotografijama nastalim u raznim životnim prilikama i neprilikama Mačve i Mačvana, dodaje Branislav Stanković.

Knjiga, bez obzira na njenu konzervativnost kao medija, ne gubi trku. Naprotiv, ona omogućava svima nama, da pobegnemo od svakodnevne površnosti i banalnosti

Kako ste prikupljali fotografije objavljene u knjizi, odakle one potiču i koji je bio osnovni kriterijum za objavljivanje?
Fotografije su prikupljane ozbiljnim istraživačkim radom u arhivima, muzejima, bibliotekama u Beogradu, Šapcu, te radom na terenu. Pregledali smo dostupne zbirke fotografija u Narodnom muzeju i Međuopštinskom arhivu u Šapcu, Šabačkoj biblioteci. U Beogradu, istraživali smo u Arhivu Srbiju, Narodnoj biblioteci, Arhivu Jugoslavije… . Ljubaznošću direktora Arhiva Jugoslovenske kinoteke, g. Erdeljanovića, recimo, omogućeno nam je da objavimo dve fotografije iz filma „Svečano osvećenje kosturnice u Prnjavoru 5. novembra 1922.“ Na jednoj od njih je zaslužni Arčibald Rajs. Ipak, najveći broj fotografija potiče iz porodičnih albuma naših sugrađana do kojih smo dolazili raspitivanjem i ličnim kontaktima. Fotografije su odabirane tako da se njima na najbolji način predstavi društvena prošlost Mačve u gorepomenutom razdoblju i to kroz poglavlja: Krajolik, Mačvani i Mačvanke, Zdanja i Porodične javne manifestacije. Svako od četiri poglavlja podeljeno je na više manjih odeljaka, naglašava Popović.

Koliko je aktuelna pandemija uticala na obuhvat i odabir fotografskog predstavljanja Mačve u ovoj knjizi?
Sigurno da je pandemija uticala i otežala rad na prikupljanju materijala, pre svega kada je u pitanju deo terensko-istraživačkog rada i direktnog susreta sa valasnicima fotografija, jer je predmet istraživanja bila cela geografska Mačva koja je danas administrativno podeljena između tri lokalne samouprave. Ali uprkos otežavajućim okolnostima uspeli smo da obiđemo sve relevantne ustanove: arhive, muzeje, biblioteke i brojne Mačvane koji u svojim škrinjama i porodičnim albumima čuvaju fotografije svojih predaka. Bez dobre volje svih njih ne bi bilo moguće prirediti jednu ovakvu monografiju i prikupiti više hiljada fotografija, pa je ona delo svih nas, i pripada svima kojima je Mačva u srcu, ističe Stanković.

Bez dobre volje svih njih ne bi bilo moguće prirediti jednu ovakvu monografiju i prikupiti više hiljada fotografija, pa je ona delo svih nas, i pripada svima kojima je Mačva u srcu

Koliko ste zadovoljni ostvarenim ciljem i prvim reakcijama javnosti?
Prve reakcije javnosti, bez lažne skromnosti, jako su pozitivne, što nas drži u uverenju da smo uradili, dobar posao. Mislim da smo ovom knjigom zagolicali znatiželju Mačvana za sopstvenu prošlost, koja je bogata i nažalost nedovoljno istražena. U svakom slučaju, prvi pozitivni odzivi na knjigu obavezuju da istrajemo u daljem radu i novim, eventualnim projektima, izražava svoje zadovoljstvo Radomir J. Popović.

Odlučili ste se za knjiško predstavljanje fotografske građe, bez obzira što knjiga, bar u ovo vreme nije izuzetno atraktivan oblik komunikacije sa javnošću. Konačno, da li je cilj opravdao sredstvo?
Ne možemo se složiti da knjiga danas nije atraktivana kao mediji, bez obzira što smo sa svih strana bombardovani jeftinim, površnim, a često i banalnim sadržajima sa drugih medija. Knjiga, bez obzira na njenu konzervativnost kao medija, ne gubi trku. Naprotiv, ona omogućava svima nama, da pobegnemo od svakodnevne površnosti i banalnosti, da zastanemo, da se od svega toga odmorimo i sretnemo sa sobom. Verujemo da je cilj postignut i da je opravdao sredstvo, jer je monografija kao proizvod našeg višegodišnjeg rada visoko ocenjena, u svakom smislu, kako od stručne tako i od šire kulturne javnosti, zaključuje Branislav Stanković.