Počinje Euro!!!

Sutra počinje Evropsko prvenstvo u fudbalu! Uzvičnik za sve leptiriće u stomaku ljubitelja loptanja na pomenutu činjenicu. Od 11. juna do 11. jula, od Sevilje do Bakua, od Glasgova do Rima, od 24 reprezentacije na početku do dve na kraju. Nemojte reći da nemamo za koga da navijamo, uvek ima. Neko voli autsajdere (Finska, S: Makedonija, Mađarska, Škotska, Vels, Slovačka), drugi cene srčanost severa bez nadmenosti (Škotska, Vels) treće vuče nostalgija, „duša slovenska“ (S, Makedonija, Rusija, Hrvatka, Slovačka, Češka, Ukrajina, Poljska), nekome su srcu bliske čvrstina i disciplina (Italija, Nemačka, Austrija), nekome estetika i lepršavost (Francuska, Španija, Portugal, Belgija), mirnoća Skandinavije (Finska, Danska, Švedska) odmerenost Švajcarske, večita uloga favorita (Engleska), nekoga vuče tradicija giganta koji se vraća (Holandija, Poljska) ili orijenta (Turska), mnogo „naših“ (S. Makedonija, Austrija). Naravno, ovo je gledište jednog od milijardi koji se raduju Prvenstvu, podela je subjektivna, priznajem da je Škotska moj izbor, no draž fudbala je što svako veliko takmičenje može u jednoj reprezentaciji da oslika karakteristike bilo kojeg pojedinca i tako stvori sponu i kada ne nastupa njegova selekcija.

Mi, ma kako da se zove država u kojoj pripadamo, peto uzastopno Evropsko propuštamo. Bili smo učesnici prvog finala, odigranog u Parizu 1960 (rival SSSR), eliminisali smo svetskog šampiona, Englesku, 1968 u Rimu, vodili u finalu protiv domaćina, postali akteri prvog finala gde je meč ponovljen zbog remija 1:1. Bili smo domaćini 1976, vodili 2:0 u polufinalu, igrali bolje nego bilo kada pre ili posle, a opet izgubili u polufinalu od Nemaca. Na EURO 1984 otišli smo posle pobede nad Bugarskom 3:2 u Splitu, a komentar Mladena Delića „Ljudi moji je li to moguće, ludnica, šta je ovo“ znaju i oni čiji su roditelji bili deca kada su te reči izgovorene. Osam godina kasnije smo sramno i nezasluženo proterani iz Švedske postajući nenameravani protagonisti priče u kojoj je politika i definitvno pobedila sport, zauvek. Na kraju, u Holandiji smo odigrali četiri meča i u njima redom, nadoknadili minus od tri gola (Slovenija), zaradili najbrži crveni karton u istoriji (Kežman protiv Norveške), primili dva gola u nadoknadi vremena (Španija) i potom pretrpeli najubedljiviji poraz u eliminacionoj fazi (Holandija) u istoriji turnira. Svaka naša priča sa kontinentalnog kupa ima svoja posebna, jedinstvena poglavlja. Sve je to bilo, sada smo država koja najduže čeka na nastup, a da je bilo kada učestvovala.

Sada to na stranu, spremamo se za petak, devet uveče, Italiju i Tursku, prvu od 51 utakmice.