Eksponati u Savinom muzeju su od starih zaboravljenih predmeta, kao što je pržulj za kafu, preko znački i gramofonskih ploča do novčanica iz doba inflacije. Tu su ćilime koje je Savina baba svojeručno otkala, pradedin gunj, čukunbabin jelek, pegla stara više od 150 godina... Kaže da je sviranje gusala i učenje istorije tesno povezano, jer svaka pesma opevava nekog junaka ili događaj. “Pojanje treba da bude u prvom planu, a gusle da prate. Smatram da gusle treba da prenose ono što se dešava sada” kaže Sava Ninković, četranestogodišnjak koji svira gusle i ima muzej u kući
Prava je retkost kada današnja deca ispolje interesovanje za nešto tradicionalno. Posebno je zanimljivo kada je to, u poplavi Buba, Jala i žena od sultana, tradicionalna muzika, a svojevrsni kuriozitet da jedan četrnaestogodišnjak danas svira gusle. Savu Ninkovića smo upoznali kada je nedavno doneo bronzanu medalju sa republičkog takmičenja u hemiji. Tada su ga njegova učitteljica Milica Damjanović, profesori i direktorka OŠ “Janko Veselinović” pohvalili koliko je svestran, te da svira gusle i u kući ima pravi mali muzej. Sava nas je dočekao u narodnoj nošnji, sa ordenom Danila Prvog na grudima. Ponos na crnogorske i hercegovačke korene i srpsku istoriju vidi se u svakom detalju, dok Sava o svom hobiju govori mudrošću odraslog i strašću deteta.
"Glas Podrinja"
Eksponati u Savinom muzeju su od starih zaboravljenih predmeta, kao što je pržulj za kafu, preko znački i gramofonskih ploča do novčanica iz doba inflacije. Posebno mesto zauzima prvo parče hleva koje je njegov deda sačuvao iz poslednjeg rata 1999. godine. -Muzej sam počeo da pravim na početku drugog razreda. Prvi eksponati koje sam uneo bili su ćilimi koje sam dobio od baba. Najveći deo predmeta i jeste porodična zaostavština. Napravio sam i jednu pauzu od oko godinu i po, kada sam tražio i popisivao šta bih sve još želeo da imam. Pre godinu dana krenuo sam u intenzivnu potragu za tim predmetima. Nešto sam našao, ali dosta toga još tražim. Ima predmeta koje ljudi ne žele da prodaju, ili prodaju nešto što je u lošem stanju, priča Sava. Kada je od baba, deda i ostale rodbine prikupio sve što su imali, dao se u potragu na internetu. Tako svaki izloženi predmet ima svoju priču. Tu su ćilime koje je Savina baba svojeručno otkala, pradedin gunj, čukunbabin jelek, pegla stara više od 150 godina... “Singer” šivaća mašina vredela je dugog puta iz Vlasotinca do Šapca, jer je u odličnom stanju sa originalnom kutijom za konce, a tako očuvane predmete teško je pronaći. Dedin ratni hleb, iako je jedan od novijih eksponata, ima posebnu vrednost. -Kada je počeo rat 1999. godine moj pradeda je mom dedi rekao da prvo parče hleba koje dobije sačuva. Pradeda je bio logoraš u Nemačkoj i parče hleba je za njega imalo posebnu vrednost. Deda je zaista sačuvao to parče hleba, kasnije ga je dao meni i do danas je tu, objašnjava Sava. Među predmetima je i kolekcija replika ordenja: Karađorđeva zvezda, Beli orao i već pomenuti Orden Danila Prvog. Ne zna tačno koliko eksponata ima, pa planira da ovog leta sve prebroji i popiše. Istorijom je “inficirao” i mlađeg brata Stefana, koji je muzeju i dao ime “Čujte Srbi” po čuvenom delu Arčibalda Rajsa. Stefan je tada imao tek četiri godine.
"Glas Podrinja"
Sava je i sam zanimanje za istoriju uspoljio veoma rano, još sa tri, četiri godine, Umesto “Razbole se lisica” i sličnih dečjih pesama, tražio je epske pesme. Kaže da je, dok nije naučio da čita, nalazio ilustrovane pesme i slike povezivao sa događajima u njima. Porodica nije imala uticaja na ovo njegovo interesovanje. -Prva epska pesma koju sam čuo bila je Smrt majke Jugovića i sećam se da me jako rastužio stih “Moja ruko zelena jabuko”. Takođe su me interesovale patriotske pesme. Uticaj na to je imala porodična prijateljica Mina, ali uglavnom sam sam to zavoleo i tražio te pesme, kaže Sava. Istoriju uči stalno. Prvo ga je interesovao Prvi svestki rat i srpski ustanci, zatim je svoja znanja proširivao na srednji vek, pa na noviju istoriju, a sada ga najviše zanima istorija Srba u Crnoj Gori i Staroj Hercegovini. To je u tesnoj vezi sa njegovom drugom ljubavlju – guslama. -Oduvek sam voleo i slušao gusle, ali pre nekih godinu dana mi se javila želja da naučim da sviram i pojem. Tako sam krenuo u Školu gusala Đorđije Koprivica u Beogradu. Jedini sam Šapčanin u školi, koja inače ima dosta polaznika. Planiram još dugo da pohađam školu, kako bih naučio što više, ali i zbog druženja, kaže Sava. Ne zna koliko zna pesama i odlomaka, ali taj broj je veliki. Nema ni omiljenu pesmu, nego je više onih koje smatra za najlepše. Kaže da je sviranje gusala i učenje istorije tesno povezano, jer svaka pesma opevava nekog junaka ili događaj.
Sava u Njegoševoj nošnji Sava nas je dočekao u narodnoj nošći sa ordenom na grudima. Nošnja je napravljena u specijalizovanoj radnji u Beogradu, ali predstavlja repliku nošnje koju je osmislio Petar Petrović Njegoš. -Gore je crvena, pantalone su plave, a donji deo, odnosno čarape su bele i predstavlja srpsku trobojku. Ovakve čarape se u našim krajevima ne nose. Pantalone su dimije koje su preuzete od Turaka i kada se rašire u struku veoma su široke. Pojas je jako dug, nekada i do sedam metara, jer su se za njim držale kubure. Na gornjem delu su toke, koje su se najčešće pravile od zlata, a odlikovale su svakog junaka, objašnjava Sava Ninković.
-Volim pesme vezane za Mojkovačku bitku i noviju istoriju. Gusle je teško svirati zbog toga što se treba potpuno uneti u sviranje i pojanje. Dok se poje stvaraju se slike u glavi. Pojanje treba da bude u prvom planu, a gusle da prate. Smatram da gusle treba da prenose ono što se dešava sada. Naravno, treba negovati i stari opevani ep, Njegoša i narodne epske pesme. Ima i sada dosta pesnika koji pišu za gusle. Božo Đuranović koji je napisao najpoznatiju guslarsku pesmu – Smrt popa Mila Jovovića, koju je čak Rambo Amadeus obradio, priča Sava o svojim omiljenim pesnicima i pesmama i kaže da su, na njegovo pozitivno iznenađenje drugovi jako dobro prihvatili ovo njegovo interesovanje. Najčešće uz gusle zapoje na porodičnim okupljanjima. Iako još uvek ne zna čime želi da se bavi kada poraste siguran je da će zanimanje za istoriju ostati samo hobi. Razmišlja o tome da svoj muzej jednog dana otvori javnosti, ali i da ima etno dvorište u kom bi uživao samo on sa porodicomi prijateljima.
"Glas Podrinja"
"Glas Podrinja"
