Gde je slika Vladislava Lalickog

Prelistavajući bogatu arhivu „Glasa Podrinja“, naišli smo na kratak nepotpisani tekst objavljen 13. maja 1971. godine, koji obaveštava građane da se od 1. maja te godine sklapanje braka obavlja u novoj, posebnoj prostoriji za venčanje.
„Prostorija za venčanje nalazi se u prizemlju Skupštine opštine, a enterijer je urađen po nacrtu inženjera arhitekture Jelene Kirovski, dok je fresku, koja obuhvata ceo čeoni zid u skladnim i nežnim bojama uradio slikar Vladislav Lalicki. Smatra se da je ovo jedna od najlepših prostorija za venčanje u Srbiji.“

Više od dvadest godina upotpunjavala je praznični dan „ludog kamena“ mladim ljudima. Dok nije nestala. Očevici tvrde da je nisu videli na zidu od 1987. godine, kada je renovirana sala za venčanje. Kako? Zašto? Ko? Roje se pitanja bez odgovora

Pamte Šapčani da je „verovatno najlepša freska Vladislava Lalickog“ rađena od oktobra 1970. do marta 1971. godine, „u vreme umetnikovog stvaralačkog trijumfa u zemlji i inostranstvu“. Slikana je akrilom, u maniru freske, al seko (al secco) tehnikom, na platnu na šasiji u Šabačkom pozorištu, odakle je preneta u zgradu Skupštine opštine. Više od dvadest godina upotpunjavala je praznični dan „ludog kamena“ mladim ljudima. Dok nije nestala. Očevici tvrde da je nisu videli na zidu od kraja osamdesetih, kada je renovirana sala za venčanje.
Kako? Zašto? Ko? Roje se pitanja bez odgovora.

Slika je rađena u velikom formatu, 6x2,5 metara (Branko Šašić, „Znameniti Šapčani i Podrinci“). Bila je „sjajna u izvedbi, snovačkog kolorita, pompejskog štimunga, prepuna srpskih srednjovekovnih prinčeva i princeza i paunova“.
Da li je prisvojena, „prepravljena“, ili nemarom uništena?
Za sada bez dobrog odgovora, ali sa širom otvorenim pitanjem: Kako se odnosimo prema sopstvenoj kulturnoj baštini, konkretno, prema pokretnim i nepokretnim dobrima grada Šapca?