Slikama poklonio boju semena

Pre više od pola veka Dragić Sokić, seljak iz Sovljaka u ravnoj’ Mačvi, vinuo se u svet srpskog naivnog slikarstva i do danas ostao jedinstven. Milione semenki različitog bilja ugradio je u svoje slike, opčinjen podnebljem rodnog kraja, nesvakidašnjim pejzažima, lepotom devojaka, svetlom i jedinstvenom psihologijom ljudi velike srpske ravnice koje život nikada nije štedeo. Dragić je umetnički doživeo i poznate ličnosti tog doba, primera radi Džona Kenedija, bivšeg predsednika SAD. Uradio je i njegov portret, koji se posebno svideo Žaklini Kenedi, u to doba prvoj dami Amerike, koja ga je pozvala da bude gost u „Beloj kući”. Dobio je i njeno, mirišljavo pismo, koje je sve do smrti ljubomorno čuvao. Nažalost nikada nije „preplivao veliku baru”, jer je u međuvremenu pao sa merdevina i slomio nogu.
Istoričari umetnosti se slažu da je bio nesvakidašnji, pre svega zbog tehnike slikanja koju je koristio.

Dragić Sokić

On je u semenu, ispod jedne petrolejske lampe, dok je njegov otac krunio kukuruz, otkrio boju. Od malena je i u drugom semenu, osim kukuruza otkrivao boje. Odlučio je da ih prenese na slikarsko platno. I tako su nastajale njegove slike od najrazličitijeg semena, koje su u očima posmatrača, ljubitelja likovne umetnosti budile različita raspoloženja. Naravno, trebalo je za to mnogo strpljenja i upornosti. Dragić se posla nije stideo, a svuda oko sebe često je viđao ljude sa sela, znojave ali uporne u ostvarenju svojih ciljeva.
I svet je ugledao njegovu prvu sliku. Nazvao ju je „Biseri moje domovine”, a nastala je 1965. godine. Ona na simboličan način predstavlja vrednog mačvanskog seljaka koji drži državu na svojim plećima. Bolji poznavaoci ove materije objašnjavaju da seljak na Dragićevoj slici od semena, ustvari drži na svojim plećima grb bivše države, što se sledbenicima na vlasti u Bogatiću ali i u Šapcu nije svidelo.
S druge strane, odmah posle prvog javnog viđenja pomenute slike ljubitelji slikarstva su pozitivno reagovali i prvo Dragićevo delo, sa slikama pripadnika Mačvanske slikarske škole, koju je osnovao Milić od Mačve, ostalo je da krasi zid u centralnoj prostoriji Etno-parka u Sovljaku, svojevrsnog mačvanskog muzeja pod vedrim nebom.
Ubrzo su došle i druge Dragićeve slike, uglavnom pejsaži, a među portretima izdvojile su se one maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita i bivšeg predsednika SAD Džona Kenedija.
Na svakoj je domirala tehnika izrade. Milioni najrazličitijih semenki, gradili su umetnikovu poruku. Zbog specifičnosti izrade iz njegovog improvizovanog ateljea u selu nije izašlo mnogo radova. Slike su uglavnom završile kod nekih privatnih kolekcionara, a bilo je i nesvakidašnjih puteva slike o kojima možemo govoriti nekom drugom prilikom.
Dragić Sokić se odavno preselio u večnost, a njegove slike obuzima zaborav.