Racionalno jugonostalgičan

Na ovogodišnjem “Čivijinom” Moto skupu na Šabačkom hipodromu prvi put je nastupilo “Zabranjeno pušenje”. Iako je kiša to popodne pljuštala i izazvala brojne probleme na ulicama, koncert je ipak održan. Nevreme je prestalo taman na vreme da se okupi oko 1.000 fanova sarajevskog benda.
Sa Davorom Sučić, poznatijim kao Sejo Sekson, pevačem “Zabranjenog pušenja” razgovarali smo jako dugo. Bilo je to sve, samo ne običan intervju. Diplomirani istoričar, ali i apsolvent medicinskog fakulteta, pokazao je ogromno znanje iz muzike, istorije, politike, medicine, religije... Ovde ćemo preneti samo deo razgovora.

Imali ste nekoliko koncerata u Šapcu. Kakva je šabačka publika?
-Šabac je vašar. Grad u pravom smislu te reči. Ima dosta većih mesta koja imaju manje atributa grada. Koliko je neko mesto grad vidi se po tome koliko ima različitih ljudi i različitih pogleda na život. To se oseti već posle tri, četiri reči izgovorene na bini, kako ljudi reaguju na humor i na ono što pokušavamo da izvedemo. Ovde smo uvek imali lepe koncerte i iz Šapca nosimo lepe uspomene.

Pišonja i Žuga na filmu
-Film o Pišonji i Žugi je bio došao jako blizu početka, međutim, počela je korona. Sredstva su, uglavnom, rešena. Radimo kampanju oko filma već četiri, pet godina, prikupljamo sredstva, a glumci nam stare. To nam je problem. To je dobra priča i dobar scenario. Poznati srpski scenarista Vlada Đurđević je tome kumovao, mi smo mu pomogli. Sada treba da se popakuju neke stvari. Problem nam je što nemamo veze sa politikom, a dosta sredstava za film se dobija preko politike. Ako je film u funkciji daljeg produbljavanja razlika, lako se dobiju sredstva. Pišonja i Žuga je vesela i entuzijastična priča o mladosti, životu.

Kolika je razlika između sviranja na moto skupovima i drugih koncerata. Da li su moto skupovi poslednja linija odbrane pravog rokenrola?
-Moto skupovi su posebna priča. Bajkeri su poslednji usamljeni vitezovi koji hodaju Evropom u potrazi za avanturom i emocijom. Pesmom Karabaja smo ušli u taj svet, dok pre toga nismo baš bili miljenici bajkera, nego više politički polu-pank bend. Nismo znali ni da postoji ta scena. Snimili smo tu pesmu o našem komšiji i tek tada shvatili koliko je to veliki svet. Od 2001. godine smo postali redovni gosti moto skupova, stekli smo i opravdali njihovo poverenje. Pred bajkerima zaista moraš da ostaviš srce i dušu, pred njima nema foliranja. Ono što najviše volim na ovakvim festivalima je što su operisani od šminke. Bajkeri ne dolaze na koncerte zato što je neko ime, nego zbog dobre muzike, emocije, atmosfere. Zbog toga je teže svirati pred njima. Oni su se nagledali dobrih bendova.

Kako stara publika reaguje na nove pesme?
-Težak je bio kambek ovog benda posle četiri stvarno dobra albuma i prihvaćenosti u stvarno dobroj konkurenciji na velikom terenu koji se zvao Jugoslavija. Povratak posle sedam godina nesviranja i to što smo uspeli da produžimo karijeru Zabranjenog pušenja novim pesmama i da ih publika voli i prepoznaje, nije bilo jednostavno. Malo koji bend je imao takvu putanju: neverovatan uspeh-rat-raspad i odlazak neprocenjivo bitnih ljudi i nastavak posle svega toga. Bilo je teško, ali je zato i veća satisfakcija što smo uspeli.

potok Evrope, jedan tragikomičan, groteskni momenat trenutno u Evropi. Svet je odmakao miljama daleko. Sonde hodaju po Marsu, a mi se bavimo bitkama iz srednjeg veka

Da li ste jugonostalgični?
-Svaki čovek koji je mladost proveo u Jugoslaviji je jugonostalgičan. Ljudi se uvek sećaju svoje mladosti, a to nije toliko vezano ni za zemlju ni za sistem. Sećam se jedne starije žene tokom rata koja mi je rekla da joj je najlepše u životu bilo 1943. godine. Posle sam shvatio da je ona tada imala 17 godina. Jesam jugonostalgičan ako gledam racionalno. Sociološki i istoriografski postoje parametri koji postavljaju stvari na svoje mesto. Kada uporedimo današnje vreme sa onim i vidimo gde je bio tadašnji sport, kultura, rokenrol, ekonomska moć, politički značaj, dao bih tom vremenu prednost. Bez obzira na jednopartijski sistem. Kada se pogleda kakav je bio odnos prema omladini, radnicima, vakcinaciji... To je zemlja u kojoj je za mesec dana vakcinisan 21 milion ljudi, a danas mesecima ne možemo da dođemo na 40 odsto. Zemlja koje je proizvodila avione, helikoptere, imala 4-5 autoindustrija. Bila je sinergija naroda. Kako Branko Kockica kaže “Kad se male ruke slože, sve se može”.

Vaša muzika je socijalnog karaktera. Govori o običnom čoveku, radniku. Da li možete da razumete sadašnju muziku koja peva o avionima, kamionima, veliča drogu i prostituciju?
-Često komentarišem sa kolegama zašto to mladi vole. Mladi uvek imaju svoju muziku. Naša muzika je bila Azra, Čorba, Bijelo dugme. To su vrhunske stvari i to čak i mlade generacije priznaju. Međutim, oni žele da imaju svoju muziku, a to su Jala Brat, Buba Koreli i to nije ništa neprirodno. Moj stari je slušao Frenka Sinatru i nikada nije shvatio kako ja na ovakvoj, na dva akorda, muzici gradim karijeru. Svaka generacija želi da ima nešto svoje i tu nije presudan ni kvalitet, ni poruka, ni sofisticiranost. Oni žele da se razlikuju od roditelja, a, nažalost, roditelji su slušali dobre stvari.

Na Moto skupu nastua i Isak Šabanović. Mladić koji je zahvaljujući rok muzici preko noći postao zvezda i to u takmičenju koje je do tada važilo za narodnjačko. Mislite li da je to znak da ima nade za kvalitetnu muziku?
-Da biste dobili publiku neće vam pomoći žanr. Nije narodna muzika put do uspeha, slave, novca, žena. Svako mora pokušati sa muzikom koju voli i oseća i šanse da uspe postoje. Nikome nije garantovan uspeh ako uđe u narodnjački svet. Najveći bend danas u regionu je Dubioza kolektiv koji svira nešto svoje. Može se i 2021. uspeti sa rokenrolom, a taj klinac (Isak) je to i dokazao. Publika oseća emociju, iskrenost, kvalitet i kreativan rad. Ako neko ima šarm, hit koji zna da izvede, komunikaciju sa publikom, uspeće. Amira Medunjanin puni dvorane sa sevdalinkama. Nije svaki narodni pevač bogataš, kao što nije ni svaki roker siromah.

Mnogo je uloženo da nas razdvoje
-Nije mi jasno kako narodi Balkana smatraju da su im Rusi, Nemci, Turci, veći prijatelji nego što su to njihove komšije. Ništa na ovom svetu neće uspeti da razdvoji ove ljude, naterati ih da se mrze. Ogromna energija, napor, novac, mediji, sve je u to uloženo. Neki intelektualci su se prodali. Mi smo jedan mali potok Evrope, jedan tragikomičan, groteskni momenat trenutno u Evropi. Svet je odmakao miljama daleko. Sonde hodaju po Marsu, a mi se bavimo bitkama iz srednjeg veka. Najveće stvari koje se događaju u regionu su uspele sve da objedine, a to su Egzit, Bir fest. Mi govorimo istim jezikom, imamo rodbinske veze. Ko se danas seća političara iz ’93? Ljudi se sećaju Čorbe, Balaševića, Azre...

Prošle godine nije bilo moguće nastupati. Da li ste uspeli to vreme da iskoristite za nešto kreativno?
-Snimili smo 17-18 pesama. Nadali smo se da ćemo na jesen naporaviti promociju tog albuma. Međutim, predviđa se da će se ova agonija nastaviti, najviše zbog antivaksera. Pretpostavljam da će zbog neodgovornog odnosa bez empatije jednog velikog dela građana, ovaj problem biti prolongiran. Glupo je raditi promociju bez nekog minikoncerta, pred 300-400 ljudi i bez nekih ljudi koji su nama bitni. Pre godinu dana smo bili slepi u mraku i nije bilo rešenja sem restrikcija. Sada imamo vakcine i ovo može da se reši.