Svaka himna oda emocijama

Muzički dar je usađen negde u genetskom kodu Aleksandra Miljkovića, poneo ga je sa prvim uzdahom, dok je za fudbal srce otvorio otac Blagoje Miljković. Možda poslednje pomenuto ime ne znači mnogo mlađim generacijama, radio odavno nije medij u vrhu popularnosti, ali nekada je bio prvi izvor informacija na svakoj lokaciji. Radio Beograd je ostajao na skali čim se uključi aparat, a tamo se, među glasovima čuo i vokal Blagoja Miljkovića. Isticao se emisijama o poljoprivredi, putopisima diljem bivše države i šire, ali je jednako koliko i svoj posao, vole sport i loptanje.

Dugo me je mučila dilema kojim putem da krenem, da li muzike ili sporta. Opredelio sam se za ovo prvo, no ljubav ka sportu nije prestala. Drago mi je da sam našao način da ih objedinim

-Tata me je „zarazio“ fudbalom. Kao dečak sam upoznao sve njegove poznate kolege, bio sam uz neke dok su se uključivali sa stadiona. Uz fudbal i sport generalno, u srce mi je ušla i Crvena Zvezda. Stvorio sam sponu sa te dve boje i veza je jaka i danas – počinje prisećanje Aleksandar Miljković, naše gore list, kako bi se često govorilo.

Ko je Aleksandar Miljković? On je profesor kontrabasa u dve muzičke škole u Beogradu, umetnik, a od nedavno i član Afričke kuće slavnih sporta i muzike. U dalekom Fritaunu spojena su dva segmenta koja su oblikovala društvo Afrike kroz istoriju u jednu insitituciju. Miljković je deo Kuće slavnih zahvaljujući svom načinu da svoje dve ljubavi ujedini u jedan kreativni izraz, multiplikovan, za sada nekoliko desetina puta.

-Autor sam više od 40 himni klubova sa različitih kontinenata. Muzika je moj život i profesija, a sport hedonizam za dušu koji me od kada znam za sebe ispunjava na poseban način dajući dodatnu notu kvalitetu svakodnevice. Sve što me je u sportu ispunjavalo donosilo je kreativnu energiju koju sam kasnije pretvarao u sportske himne. Neke čini samo muzika, a druge imaju i stihove, odluku donosim tokom stvaranja.

Miljković je rođen u Beogradu 1975. godine. Po završetku srednje škole odlazi u SAD gde stiče diplomu Interlochen Centar for the Arts. Studije je započeo u Evropi, diplomirao kontrabas na Fakultetu muzičke umetnosti, a paralelno pohađao i Kraljevsku muzički akademiju u Stkholmu. Postdiplomske studije završio u Salamanki (Španija). Bio je jedan od predstavnika studenata iz Srbije na dodeli Nobelove nagrade 1999. godine.

Prva emitovana uskoro će napuniti četrnaest godina, a kao ni onda, ni danas nema ime.

-To je kompozcija bez reči, naravno posvećena mojoj Zvezdi, večitoj inspiraciji, koja nema ni ime, a emitovana je na meču Crvena Zvezda – OFK Beograd, septembra 2007. godine. Kroz kontakte koje sam stekao uz svog oca ponudio sam himnu, oni su je prihvatili.

Crveno-belo srce jako je kucalo u ritmu zvezde, te je Aleksandar komponovao himne za sekcije manje popularnih sportova u okviru Sportskog društva, a i sam je nekada nosio dres sa najdražim grbom.

-Fudbal sam voleo, ali nisam bio dobar, međutim poput magneta me je privlačila i košarka i odlučio sam da se oprobam njoj. Naravno, želeo sam samo da treniram u Zvezdi. Mnogo bolje sam se snalazio na parketu nego na travi i dugo me je mučila dilema kojim putem da krenem, da li muzike ili sporta. Opredelio sam se za ovo prvo, no ljubav ka sportu nije prestala. Drago mi je da sam našao način da ih objedinim. Himne pišem iz čiste emocije i do sada nisam zaradio niti jedan dinar za ovaj vid stvaralaštva, to je hobi i ljubav.

Uvek uz svoje ime potpisujem jednog od roditelja. Izuzetno sam vezan za porodicu i sve što sam postigao uspeo sam zahvaljujući njihovoj podršci. Uvek mi je bio cilj da promovišem vrednosti koje su roditelji utkali u mene

Kroz obrazovanje usavršavao se u više država, a jedna od omiljenih aktivnosti beše baš poseta fudbalskim terenima. Kako ističe, uživo sportski događaji su jedinstvena relaksacija i uživanje bez kojeg ne može. Kada dođe u Šabac, redovno je na utakmicama Mačve. Gde god da ode, voli da pogleda fudbalski meč lokalnog tima, te stekne simpatije i prema nekom drugom klubu, što opet pretoči u himnu. To ga je i učinilo poznatim u Africi.

- Napisao himnu za klub Real Emirejts iz Akre, tamošnje prestonice, usledio je CD i u znak zahvalnosti oni su organizovali fudbalski turnir „Trofej Aleksandar i otac Blagoje Miljković“ u sećanje na mog oca. Ne umem opisati koliko sam ponosan i zahvalan tim ljudima. Uz to Afrika me oduvek inspiriše na poseban način, te je radost toliko veća.

Da budemo precizni u Kuću slavnih nije ušao sam Aleksandar, već i njegova majka Olivera, zdravstveni radnik u penziji.

RODITELjI INSPIRACIJA I OSNOV SVEGA

-Uvek uz svoje ime potpisujem jednog od roditelja. Izuzetno sam vezan za porodicu i sve što sam postigao uspeo sam zahvaljujući njihovoj podršci. Uvek mi je bio cilj da promovišem vrednosti koje su roditelji utkali u mene i zajednički potpis je samo deo onoga čime želim da im se odužim. Prihvatili su moju molbu osnivači Kuće slavnih, tako da smo majka i ja ponosni članovi – naglašava Aleksandar koji je već sebi nametnuo cilj, odnosno san da poseti prestonicu države Sijera Leone.

-Afrička kuća slavnih sporta i muzike je u Fritaunu. Nisam ni znao da sam među kandidatima i vest o prijemu me je šokirala na najpozitivniji način. Zahvalan sam i počastvovan. Deo Kuće slavnih je jedan fudbalski vanvremenski as Rože Mila, idol detinjstva. Svakako ne bih mogao da prisustvujem prijemu zbog epidemiološke situacije, ali Bože zdravlja, već pravim plan da jednom odem tamo.