Ekstra, ful, fensi i veliki lajk za srpski jezik

Međunarodni dan pismenosti, 8. septembar, Srbija je dočekala sa dva odsto nepismenih, što Republiku Srbiju svrstava u red zemalja sa visokim procentom nepismenog stanovništva. Postoji nekoliko kriterijuma za određivanje pismenosti, osnovni podrazumeva sposobnost da osoba ume da pročita i napiše tekst iz svakodnevnog života. Ono što zabrinjava je broj funkcionalno nepismenih i onih bez elementarnog poznavanja pravopisa i gramatike srpskog jezika. Da li su mediji odgovorni za kvarenje jezika, ili su samo najlakša meta za kritiku, pokušali smo da odgonetnemo kroz razgovor sa učiteljica Osnovne škole „Majur“ Jasminom Janić.

-Svedoci smo posredstvom sredstava masovnih komunikacija, svakodnevne nepravilne upotrebe - zloupotrebe srpskog jezika. Deformisanje istog putem nepotrebnih tuđica, fraza, neologizama i varvarizma, dovodi na momente do neprepoznatljivih oblika našeg maternjeg jezika i njegove potpune deformacije, protiv čega se treba boriti svim sredstvima, ni jednog momenta ne bežeći od novog vremena i novih reči koje sobom nosi, ali ne odstupajući od lepote i beskrajne upotrebljivosti srpskog jezika - ističe Jasmina Janić.

Srpski jezik, mediji,kultura, (ne)poštovanje standarda
-Mediji postaju svojevrsna pričaonica, neka vrsta društvene proteze za one koji silom prilika (ili sopstvenim izborom) žive po plitkoj površini globalnih kulturnih standarda, na kojoj ne postoji ništa što se ne vidi, ništa što nije otkriveno. Odnosno, život bez „dokumenata o sebi samom“, život bez dokaza i nije neki život, a život koji nije obznanjen svetu kao i da se ne živi. Tako je privatni život kao biznis projekat - postao ne samo reklama po sebi - ispostavljanje privatnog života na uvid javnosti su, na neki način, dokaz strašne usamljenosti, neka vrsta sindroma ostrva od kojeg pate javne egzistencije. Komunikacija sa javnošću na lične teme, monetom koja se zove privatni život, jeste simbolička zamena za bliskost koje nema, za prijatelje, koji su izgubljeni na putu do uspeha. Svet, javnost, te maglovite kategorije postaju surogat prijatelji. Otuda nije čudo da je odnos prema stvarnosti danas suštinski samo odnos prema objektivu fotoaparata koji će dokazati svetu da smo živi. Nije čudo da ljudi umesto da pišu razglednice sa Južnih mora svojim najbližima, oni se dopisuju sa maglovitim i bezizražajnim „očima javnosti“. Daleke destinacije, koje kao turistički model postaju sve popularnije i kod nas, postale su, takođe, svojevrsni statusni simbol - dodaje Jasmina.

Jasmina Janić

Problem nisu isključivo mediji, već i čitavo društvo svojim vrednostima utiče na mlade naraštaje kreirajući sliku koja ne odgovara realnosti. Slava, glamur, prestiž postali su primarni motivi življenja. Koliko smo ostavili prostora za sebe i intimu u eri Velikog brata?
-Nije više dovoljno imati skup automobil i ostali standardni inventarijum „uspešne egzistencije“. Sada taj novac mora da se vidi na fotografiji, sa dalekih ostrva, mora biti prikazan nekome, inače kao da uopšte i nismo živeli. Ali, ako nemate prijatelje sa kojima komunicirate, uvek su tu mediji. Sve što se ne može podeliti sa nekoliko pari bliskih očiju - može se podeliti sa celim svetom. Upravo u tom malom detalju, izgleda, leži ta paradoksalna suština savremenih medija. Na mesto vesti, analiza aktuelnih tema i dokumentarnih emisija, u udarnim terminima dolaze sadržaji koji su po svojoj prirodi jednostavniji, zabavniji i spadaju u oblast razonode, kao što su španske serije, rijaliti, priče o špijunima, nasilje, kriminal, kao i razne druge serije tog tipa. Neo - turbo folk predstavlja atak na građanski moral i ukus takozvane urbane publike.

Jezik u kulturnom zapećku
Često čujemo da je kultura skrajnuta, te da nisu dovoljno zastupljeni edukativni sadržaji koji obrazuju javno mnjenje i podučavaju. Pozajmica, tuđica u srpskom jeziku je oduvek bilo. Šta se promenilo kada je stanje postalo alarmanto?
-Svakodnevno možemo čuti i videti greške u akcentu i izrazima. Masovni mediji postaju moćno sredstvo zloupotrebe srpskog jezika. Iako srpski jezik polako obitava u kulturnom zapećku, ironično je to što su proizvodi kao što su radio, tv, kompjuterski čipovi, učinili najviše da se proširi popularna kultura zasnovana na medijima. Što smo više uspevali da stvorimo medijski intenzivno okruženje, to se srpski jezik sve više kulturno povlačio. Mladi često koriste poštapalice kao i ulični žargon. Reči smaraš, ekstra, ful, ovo-ono, likuša, fensi, in, lajkovanje....samo su deo žargona današnje generacije. Njihova komunikacija se svodi na „četovanje” preko interneta ili razmene sms poruka, gde je upotreba velikog slova, znakova interpunkcije zanemarena. Upotreba slova “w“ umesto „l“ (wepo, swatko, mawo...), “ae“ umesto „hajde“, pisanje upitne rečce „li“ i negativne rečce „ne“ takođe se zanemaruje, veznik „jer“ se ne razlikuje od upitne veze „jel“ (jel moram da učim, jer ideš?....). Može se konstatovati da se kulturni centar vrti oko medija, dok se srpski jezik nalazi u njihovim orbitama na bezbednoj udaljenosti. Bilo bi lepo da vrate (repriziraju) sve one lepe emisije o jeziku koje su nekad bile u okviru školskog programa. Tako bi ljudi koji pažljivo prate informativne emisije bili u prilici da čuju i nauče da, na primer, gostu treba zahvaliti na gostovanju, a ne zahvaliti mu se...Za 98% stranih reči i izraza postoje lepe srpske reči i izrazi (sem novonastalih, uglavnom vezanih za elektroniku i računare).

Vreme bez idola, zamena prioriteta
„Ne veruj u idole u lica sa filma i naslovnih strana, ti možeš bez njih..“ Mogu li mladi, ali i oni malo stariji da opstanu bez idola?
-Jedna od rečenica koju je izgovorila Luna Lu: „Na ovom iventu mi smo bili iza bekstejdža i videli smo mnogo selebriti.“ Ideja voajerizma, kao vrhunske zabave dobila je novi društveni model - idola koji kad nema šta da kaže, veruje da su svađe, vređanja i urlanje najbolji argumenti dobre komunikacije rijalitija. Mediji su ga učinili nekom vrstom vođe u društvu u kom se nalazi. On osvaja prostor. Ostali ćute i gledaju svoja posla. Ovo međutim, nije samo slika našeg „VIP“ miljea, ovo je slika Srbije. Međutim, prethodno opisan kulturno - medijski obrazac prihvaćen je kao nesumnjivo „progresivan“, naglašava sagovornica i tvrdi da je „zaborav predvorije smrti“.

Da li to znači gubitak čoveka?
-Mislim da znači i da se vraćamo na najprimitivniji robovlasnički odnos. Da, u savremenom svetu postajete u stvari rob. U tom smislu mediji su vrlo opasna alatka. Oni se onako ušunjaju u vas, u vašu kuću, vašu kulturu, jezik i počnu da deluju. Neostvarene stvari postanu istinite, počnete da živite tuđe živote, a mozak je sve manji i manji, pretvorite se u dinosaurusa. Ogromno telo, mali mozak, malo razmišljanja, malo samosvojstvo. To je pogubno za čovečanstvo, pogubno za civilizaciju uopšte. Čiji smo mi zapravo robovi? To je pitanje, ko je onaj ko određuje način našeg ponašanja, našeg govora? Niče kaže da sve što je umrlo i trebalo je da umre.

Detefizam, ili stalna borba?
-Čovek se ne sme prepustiti, ne sme onako formalistički da kaže: „Šta ja tu mogu, to je tako“. Šta možemo da učinimo da to promenimo? Na prvom mestu obrazovanje, zatim kultura, jer je ona nešto što je pripadalo eliti, mislećim ljudima. O toj eliti piše Vuk Stefanović Karadžić koji u pismu zagrebačkom listu Prozor kaže: „Viša klasa u narodu valjalo bi svoj jezik ljepše i čistije da govori, da je od naroda učenija, mudrija, uljudnija, skladnija i rodoljubivija. Ali u naše je više klase to sve naopako. Istina da su mnogi od gospode naše učili i znadu neke nauke koje narod prosti ne zna; ali to su ponajviše učili kako kake znate, koji su mnogima razumu i srcu učinili više štete nego koristi; u ostalome pak oni su se potuđili od svog naroda i od njegovijeh običaja; pored tuđih jezika na kojima nauke slušaju. Zaboravili su srpski i misliti, i njihov narodni jezik, kojega silu i sladost i bogatstvo oni već i ne poznaju, čini im se prost i siromašan, zato su ga iskvarili i jednako ga kvare.“