Zločin koji Šabac ne zaboravlja

“Ništa ne može zameniti našu ličnu bol. Svako ko je izgubio nekog bliskog zna šta to znači” navodi Ognjen, sin Zorana Amidžića. “Nedostajala mi je očinska figura, ljubav, podrška sve više što sam bila starija, jer sam shvatala njen značaj i nisam mogla, kao i danas, da prihvatim činjenicu na koji je način nestao” kaže Jelena, ćerka Sretana Ilića. “Istina kao da ne zanima nikoga osim nas, što je poražavajuće, rekla je Vanja, ćerka Bore Petrovića

Kažu da Šabac nikada nije bio tužniji nego tada. Tod 9. oktobra 1991. Godine rafalima su prekinuti životi Zorana Amidžića (41) urednika dopisništva RTS-a Šabac, Sretana Ilića (43) urednika Radio-Šapca, Bore Petrovića (33) snimatelja, Dejana Milićevića (25) asistenta snimatelja. Poginuli su obavljajući profesionalni, ali pre svega ljudski zadatak. Otišli su tamo ne samo da bi doneli priču, nego i da Šapčanima koji su se nalazili na frontu odnesu pakete koje su im poslale porodice. Taj, ali i sve druge njihove puteve, prekinulo je oko 200 metaka ispaljenih u njihov automobil u selu Gornje Mokrice, između Petrinje i Gline.

Ubice nikada nisu pronađene. Teorija je bilo skoro koliko i metaka ispaljenih u njih

Bio je to drugi put da šabačka ekipa ide na Baniju. Prvi put su bili samo nešto malo ranije, kada su doneli vesti o svojim sugrađanima o kojima porodice nisu danima ništa znale. Bili su u tom trenutku jedina spona između rastavljenih porodica. Šapčani su nezaustavljivo pohrlili ka zgradi „Glasa Podrinja“, gde je i dopisništvo RTS-a, kako bi svojim najmilijim poslali toplu garderobu ili cigarete.
-Pozvali su me kasno uveče, možda oko 22 sata, da dođem u televiziju. Nisu hteli da mi kažu o čemu se radi. Kada je vest potvrđena pozvani su i svi ostali koji su tu radili. Policija nas ja pozvala da odemo kod porodica kako bismo bili sa njima, seća se Slavica Petrović, montažer dopisništva RTS-a koja je tri godine radila sa nastradalom ekipom.
Dejan Milićević je bio najmlađi od njih četvorice, jedinac, neoženjen. Slavica je poznavala i njegovu porodicu, devojku. Krenula je ka njegovoj kući verujući da je porodica već javila roditeljima. Ipak, nije bilo tako, pa je ona roditeljima saopštila najstrašniju vest.
-Bila mi je to najteža situacija u životu. Više vremena smo proveli zajedno na poslu nego kod kuća. Otišli su divni ljudi, profesionalci, perfekcionisti u svom poslu. Čast mi je što sam u takvoj ekipi počela da radim. Razumeli smo se pogledima. Ništa nam nije bilo teško. Posle toga su se pojavile različite verzije tog događaja. Mnogi su želeli sebi da daju neku ulogu ili značaj, a da ih nisu ni poznavali. Koliko su bili veliki ljudi govori to kako su ispraćeni i koliko je ljudi došlo u televiziju da nam izrazi saučešće, navodi Slavica.
Na poslednji put, od glavnog šabačkog trga do Donjošorskog groblja, ispratilo ih je desetine Šapčana. Sahranjeni su uz vojne počasti.
Ubice nikada nisu pronađene. Teorija je bilo skoro koliko i metaka ispaljenih u njih.
Njihovim egzekutorima nije bilo dovoljno što su ih pobili. Uzeli su im kameru i torbu Zorana Amidžića. Podaci koji su se nalazili u njoj nekoliko dana kasnije iskorišćeni su za tekst „Pucati na špijune bez zaustavljana“ u Slobodnom tjedniku. Kolika je bila zatrovanost mržnjom govori i podatak da su spisak kadeta „Metaloplastike“ proglasili za „spisak četnika“.

I dalje bez odgovora
Pored porodica i prijatelja i kolege ne daju da padnu u zaborav. Svakog 9. oktobra podsećaju na ovaj zločin i pozivaju nadležne da nađu krivce.
Pre tri godine ulica u kojoj se nalazi zgrada „Glasa Podrinja“ Radio televizije „Šabac“ i dopisništva RTS-a nosi ime Amidže, Bora, Dejan i Sretan. Pored se nalazi i spomenik koji je Slobodan Pavlović poklonio Šapcu. Od tada, na godišnjicu njihove smrti, predstavnici svih medijskih kuća u Šapcu, na tom mestu polažu vence.

Nisu zaboravljeni
Prošle subote noviri su položili vence na spomenik u Benskoj Bari. Još jednom je poslata poruka da oni nisu zaboravljeni od porodica, prijatelja, kolega i Šapčana, ali da jesu od onih koji su trebali ovaj zločin da reše.
-Tužno je da, i posle 30 godina, pričamo istu priču. Mi novinari jedino što možemo to je da postavljamo pitanja. Posle 30 godina još uvek ne dobijamo odgovore. Tragedija je što to ne dobija ni porodica. Ovo je naš zalog najpre ljudskosti, a potom i profesiji. Treba stalno da podsećamo, ne mi koji ih pamtimo, nego sve buduće generacije naših kolega, da znaju da je profesija surova, a da je ljudski život najvredniji. Ako u tome ne možemo naći meru, ili načina kako da svoj radni put zaštitimo i nađemo prave odgovore, onda to može biti samo još jedno tužno podsećanje pored ovog spomenika. Šabac nije zaboravio. Kolege nisu zaboravile. Javnost nije zaboravila. Porodice ponajmanje. Zaboravili su oni koji ovo treba da reše. Neka bar ovaj spomenik i ova ulica bude svima naznaka da neko nije odradio svoj deo posla. Možda će se u nekim narednim godinama prisetiti šta su propustili i koliko su bola naneli onima koji to od njih očekuju, rekla je Tanja Dimitrić Mijailović, urednik dopisništva RTS-a iz Šapca.

Ognjen Amidžić, sin Zorana Amidžića kaže da se za ovih 30 godina ništa nije promenilo. Razočaran je što krivci nisu pronađeni i ne očekuje da će se ovaj slučaj ikada rešiti.
-Ne mogu da verujem da je prošlo 30 godina. Sama ta činjenica me šokira. Ništa se nije promenilo. Mislimo da nikada neće ni promeniti. Bol i razočarenje postoje i dalje, ali vremenom na neki način blede i postoje neka druga osećanja. Ništa ne može zameniti našu ličnu bol. Svako ko je izgubio nekog bliskog zna šta to znači. Ovo je bila tragedija na nekom višem nivou i mnogo ljudi je tu izgubilo dosta. Razočaran sam u sve što se izdešavalo tih godina. Borio sam se sa tim od kada se to desilo. Tada sam imao samo 16 godina i mnogo više života sam proveo bez oca, ali taj period koji sam proveo sa njim je ostavio jako veliki trag na mene. Ne očekujem ništa posle 30 godina. Sve prolazi. Mi ovde na Balkanu smo naučili da ono što se ne reši odmah, teško će se rešiti kasnije, rekao je Ognjen Amidžić.

Ništa se nije promenilo. Mislimo da nikada neće ni promeniti. Bol i razočarenje postoje i dalje, ali vremenom na neki način blede i postoje neka druga osećanja

Ćerka Sretana Ilića, Jelena, oca je zapamtila sa fotografija i iz priča. Imala je dve i po godine kada je ubijen.
-Moja majka je ostala sama sa mnom od dve i po godine i bratom Vladom koji je ulazio u pubertet. Bilo je jako teško i bolno nositi se sa tim gubitkom i gledati nju kako se bori. Otac nam je mnogo nedostajao u svim segmentima u životu, kako u tužnim, tako i u radosnim. Nedostajala mi je očinska figura, ljubav, podrška sve više što sam bila starija, jer sam shvatala njen značaj i nisam mogla, kao i danas, da prihvatim činjenicu na koji je način nestao. Sada imam svoju porodicu i ćerku i život ima svoj smisao. Ne očekujem da će se krivci za njihovo stradanje ikada pronaći i navikla sam na to. Nažalost, majka nam je preminula pre dve godine i nama kao deci, od roditelja koji su bili za ponos, ostaje da ih večno čuvamo od zaborava kroz uspomene, kaže Jelena Ignjatović.
Vanja Petrović, ćerka Bore Petrovića, takođe se ne nada da će krivci ikada biti izvedeni pred lice pravde. Kako je porodicama da se nose sa tim samo oni znaju.
-Prošlo je 30 godina. Čini se kao da vreme stoji. Država nikada nije pokrenula zvaničnu istragu. Odgovora i dalje nemamo i u ovom trenutku se čini da istinu nikada nećemo saznati. Ona kao da ne zanima nikoga osim nas, što je poražavajuće, rekla je Vanja Petrović, ćerka snimatelja Bore Petrovića.
Kao uteha za porodice ostaje da ih Šapčani nisu zaboravili. Prolaznici na spomeniku često ostave po neki cvet. Koliko su bili voljeni i poštovani govore i komentari građana povodom vesti o tridesetoj godišnjici njihove smrti.

M.M.

Info

Berza

Zločin koji Šabac ne zaboravlja

Aktuelno

Остале вести

Najnoviji broj