LjUBIŠA ĐUKIĆ: TAMO AMO PO ANALIMA KONjIČKOG SPORTA U ŠAPCU I OKOLINI (10)
Nezaboravan trag konja viteza Markovića
Gvarnari se izdvojio kao konj godine 1998, ali ništa ne zaostaju ni Aska, Bor, niti Gvarnarijev sin Pikolo Fiore. Marković živi sa uspomenama na tridesetak uzbudljivih godina koje je posvetio konjičkom sportu, a kroz njegovu ergelu prodefilovalo je oko 70 brzih lepotana štala
Kuća Rada Markovića u Šabačkom naselju Triangla, sva odiše predmetima vlasnikovog bavljenja različitim poslovima kojima je posvećivao veliki deo svog života. Pored stvari u Radionici za remont motora, fotografija iz fudbalskog života u „Mačvi“, golubarstva i odgoja rasnih kerova, najviše je onih koje govore o decenijama posvećenim konjičkom sportu.
Otac njegov Stevan služio je vojsku u Gardi, a kući redovno dolazio iz prestonog Beograda, da obiđe suprugu Bosu i njega. Još od tada datira Radetova dečačka ljubav prema ovim plemenitim životinjama. Tada su bili njegov veliki san. Seća se još da je kao 13 godišnjak čuvao ovce kraj Save i maštao o konju svog života. Čobanske dane provodio je između ostalog jašući ovce.
Konji su bili njegova opsesija i velika želja koju nikada nije krio ni zapostavljao. I sve je poteklo od lipicanera. Lipica je bila ljubimica porodice. Rada je karakterisala upornost i predan rad. Naučio sam je da maršira, hoda unazad, da se kreće levo-desno, da sedi , a kad se propinje sa jahačem ili bez njega izgleda kao zabava, kaže Marković, a sve to beleži u „Glasu Podrinja“ i svojoj knjizi „Ljudi i konji“, počivši Vladan Arsenović, detaljno opisujući Radeta Markovića, kao neustrašivog viteza, pobednika 20 Mišarskog višeboja u žestokoj konkurenciji mlađih jahača.
Foto: Lična arhiva
Lična ljubav, dečački snovi i želje nisu izostali. Uz nagovor velikog prijatelja Svetislava Kostića u Požarevcu kupuje Popaja u čijem sedlu se osećao prilično moćno i samouvereno. Nažalost ne dugo,bez obzira na svu negu i pažnju koju mu je posvetio, ovaj konj je kaže, „popustio u nogama“ i bio je prinuđen da ga otuđi.
Kroz njegovu ergelu kojoj posvećuje veliku pažnju, a nalazi se šest kilometara uzvodno od Šapca kraj Save, prodefilovalo je tokom tri decenije oko 70 konja. Uslovi su ovde za rad i trening ovih plemenitih životinja bili izuzetno dobri. Uz angažovanje većeg broja radnika, domaćin je čak ovde imao bazen za konje. U njega bi „ubacio“ konja radi sticanja potrebne čvrstine i odgovarajuće mišićne mase. Šetao bi ga tako kroz vodu na povodcu više krugova, a uporan rad i zalaganje dali su veoma dobre rezultate.
Foto: Lična arhiva
Markovićev Gvarnari, koga su iz milošte nazvali Gari postaje konj godine 1998. sa najvećom ukupnom zaradom koju je ostvario, zajedno sa pobedničkim peharima u osam velikih trka. U njima je četiri puta prvi prolazio kroz cilj, tri puta je bio drugi, a samo jednom ostao bez plasmana među prva tri konja. Priznanja koja je osvojio i danas su za svaku hvalu i krase vitrine Markovića, prepune pehara i drugih priznanja koja su zaslužili njihovi konji. Nezaboravni su uspesi brzonoge Aske, ljubimice Ergele“ Markovići“, a Rade izdvaja još Bora i Pikolo Fiorija, Gvarnarijevog sina, koji je po njegovom mišljenju nadmašio nezaboravnog oca.
Gvarnari na ulazu u Hajat Prema izjavi očevidaca vlasnik Ergele „Markovići“ Rade Marković je prilikom dodele nagrade za konja godine, svog ljubimca, slavodobitnika doveo pred vrata hotela Hajat u Beogradu. Za znatiželjnike i brojne ljubitelje ovog dinamičnog sporta to je bila svojevrsna senzacija. Mačvanski zaljubljenici u konjički sport prokomentarisali su to da je Konj zaslužio svu počast, te su i opravdali ovo dovođenje Gvarnarija pred vrata Hajata.
Pored upornog rada, posebne ishrane, naročito 15 dana pred trku, veoma je važno da konj ima zdrave noge i pravilno disanje. U trci je veoma važno sinhronizovati pokrete jahača i konja. Zahteva je puno, a kod nas i eventualna pobeda ne znači puno u materijalnom smislu, jer su nagrade mizerne. Vlasniku ako izuzmemo zadovoljstvo zbog osvojenog prvog mesta, često ne ostane ni jedan dinar. Čak šta više može se dogoditi i da ostane u minusu, ističe Marković, prisećajući se najboljih rezultata svojih konja.
U trci je veoma važno sinhronizovati pokrete jahača i konja. Zahteva je puno, a kod nas i eventualna pobeda ne znači puno u materijalnom smislu, jer su nagrade mizerne. Vlasniku ako izuzmemo zadovoljstvo zbog osvojenog prvog mesta, često ne ostane ni jedan dinar
Od džokeja izdvaja Željka Ilića, koji mu je naglašava donosio dosta pobeda, a među trenerima Živanovića i Tolvaija. Opšte uzev velika ljubav čoveka prema konju i konjičkom sportu, koja je u ovom kraju prisutna od davnina tera napred. Odgajivačima ovih plemenitih životinja kojima je posvetio najveći deo životnog veka, Marković poručuje da se udružuju i tako pokušaju da na najbolji način izbore svoje mesto pod suncem. Armija navijača je uz njih i ne želi da ih izneveri.
Foto: Lična arhiva
Foto: Lična arhiva
