O doktoru pravnih nauka i književniku, Đorđu Sibinoviću, pisali smo u okviru feljtona Uspešni Šapčani („Rođen sam da se bunim“ 18.01.2018, br 3664). Prošle godine, na početku korona krize, u potrazi za odgovorima, objavili smo intervju sa njim pod naslovom „Došli smo do zida“ (16.04.2020. br 3778). Od tada, Sibinović je objavio cd „Ustanak“ i dve knjige – „Loše strane stvari“ i „Plač mačke Božije“ i napisao scenario za film „Roditelji“.
Da započemo tamo gde smo prošli put stali. Korona kriza, koja je prilično izmenila naše živote, u međuvremenu je postala fenomen? - Dobro se sećam tog teksta zato što smo svi tada bili u nekoj vrsti, jezikom pravnika govoreći, forenzične zbunjenosti. Od tada je prošlo mnogo vremena i stvari su se značajno iskomplikovale. Korona nije otvorila karte do kraja i mi i dalje ne znamo ko je zaposeo naš izgubljeni prostor, ko nam je uzeo slobodu i protiv čega se borimo dok brinemo o tome kako će se korona i kojim amlitudama javljati. To je svakako fenomen. Naš problem je što ne možemo da ga razvrstamo prema njegovom sadržaju, ne znamo da li je to medicinski, socijalni, ekonomski ili politički fenomen. Kao ništa u istoriji ljudskog iskustva, korona je uspela da poveže mnoge slojeve egzistencije, a da pri tom ne ostavi nijedan trag iza sebe. Za mene se, trenutno, doima kao savršeni zločin, a za razliku od savršenog zločina koji postoji samo ukoliko nema tela žrtve, ovde su sva tela svih žrtava prebrojana, svi tragovi su dostupni, a mi nikako da otkrijemo izvršioca.
U novim okolnostima, Vi i dalje, bez pauze, pišete. U ovoj godini objavili ste dve knjige? - Prvu knjigu smo najavili u prethodnom razgovoru, na početku korona krize. Tada sam zauzimao svoj položaj na mestu koje je za mene najbezbednije, a to je mesto pisca. Gledajući sa strane na taj fenomen, ali i učestvujući u njemu, pokušavajući da one oblike društvenog života koji su pokazivali drastično loše strane opišem bez ličnog angažmana, u smislu određivanja šta je dobro, a šta loše, napisao sam knjigu „Loše strane stvari“, koja se sastoji iz stotinak tekstova. Knjigu je, početkom ove godine, objavio Dosije Studio iz Beograda. Možda će zvučati patetično i kao opšte mesto ako kažem - na moje veliko iznenađenje, ali zaista je tako, knjiga je prodata za dva meseca. Moj izdavač predlaže drugo izdanje, ali trenutno više nemam energije i koncentracije da i dalje razvijam analizu događaja koje je donela korona. Ta knjiga je za mene bila veoma značajna zato što je metod obrade tema bio između iskustva i naučne metodolije. Mogao sam da budem potpuno opušten u smislu da moj doživljaj tih fenomena nije bio odlučujući za pretvaranje iskustva u jezik, da raportiram o onome što se dešava u mom vidokrugu, da reportažno slikam svakodnevicu, koristeći nekakva pravila naučne metodologije koja podrazumeva objektivnu proverljivost svega što je napisano.
ŽIVOT KAO RITAM „Nemam omeđena polja svoje duhovnosti, aktivizma, ili interesovanja. Život sam, kao i viškove svoje energije u nepresušnim oblicima smišljanja novih iznenađenja za vršnjačku grupu, uvek doživljavao kao ritam, kao melodiju. Kroz život sam išao pevajući svoje dane.“
Paralelno sa knjigom „Loše strane stvari“, pisali ste roman „Plač mačke Božije“ koja je izašla ove godine, a doživela je već dva izdanja i dobila nagradu Republike Srpske za savremenu književnost? - Književnost za koju se zalažem je ona koja izvire neposredno iz života, ali koja podrazumeva i lični pečat doživljaja kroz koji, kao kroz neki kanal, prolazi senzibilitet autora, njegovo umeće da uključi svoje učešće posmatrača u život i pretvori ga u jedinstveni narativ. U tom smislu, „Loše strane stvari“ pisao sam kao znatiželjni znanstvenik, a „Plač mačke Božije“ kao tužni pisac. To, možda, u izvesnom smislu nije bilo korektno ni prema jednoj, ni prema drugoj knjizi, jer sam svesno koristio procedure i aparaturu koju različiti sadržaji i nivoi obrade zahtevaju da bih zadržao svežinu pripovedača i nepristrasnost analitičara. „Knjiga Plač mačke Božije“ izašla je 22. aprila, na rođendan Gorana Paskaljevića, što nije slučajno. Organizovali smo da proces njenog objavljivanja bude u redakcijskoj obradi sve do tada, da štampa bude pripremljena da bi se knjiga pojavila u knjižarama baš na njegov rođendan.
Plač mačke Božije manifest jedne tuge koja i dalje traje pošto problem devojčice nikada neće biti rešen, njena bolest je neizlečiva, njeni deda i baba su takođe bolesni, a društvo i dalje nema mehanizam
Radi se o teškoj bolesti jedne devojčice, o njenim dedi i babi koji je čuvaju jer su je roditelji napustili, o jednom obliku nerešivosti kada je socijalni status u pitanju, jer naš zakon ne poznaje mogućnost da deda i baba budu usvojioci i hranioci, a ni privremeni staraoci jer roditelji nisu dali saglasnost. Ulazeći u tako veliku dramu, u pokušaj da se ona razume do krajnjih granica i konsekvenci tog tragizma, napravili smo scenario koji je dobio podršku na konkursu Filmskog centra, plan snimanja i krenuli u akciju sve vreme ostajući aktivni deo životne priče koju tematizujemo, jer smo se združili sa porodicom koja brine o devojčici da bi prošle godine, umesto snimanja, krenula korona, a umesto kraja korone, iznenadila nas je smrt Gorana Paskaljevića.
Književnost za koju se zalažem je ona koja izvire neposredno iz života, ali koja podrazumeva i lični pečat doživljaja kroz koji, kao kroz neki kanal, prolazi senzibilitet autora
Paskaljević i Vi niste bili samo saradnici, nego i veoma dobri prijatelji? - U tom trenutku, nisam mogao da razrešim svoj položaj i odlučio sam da da napišem priču o poslednje četiri godine života Gorana Paskaljevića, od toga kako smo razdragano sedeli na obali Jadranskog mora i razmišljali koji je sledeći film koji bi mogao da snimi kada mi je ponudio mesto scenariste do učestvovanja u njegovoj sahrani. Pošto je taj događaj raznorodan po svojoj strukturi, morao sam da primenim meni do tada nepoznat postupak stvaranja književnog dela i da za svaki nivo nađem odgovarajuće mesto u svom narativu. Tako sam prvo počeo da pišem priču o toj porodici, potom priču o filmadžijama koji pokušavaju da nađu temu za svoj film pa sam deo fabule saopštavao scenama koje smo beležili pišući scenario, scenama kroz koje smo prolazili kao neposredni naratori, kao i scenama koje je ta porodica preživljavala kao svoju antičku dramu. Taj roman sada živi među čitaocima na meni bolan način, jer predstavlja budući da je njen problem toliko jedinstven da ne staje u shematizovana sistemska rešenja. Pred dilemom sam kako da napustim taj roman i prepustim ga njegovom književnom životu izvan bilo kakvog mog daljeg učešća, uključujući i ovakve razgovore, jer pričajući o njemu reklamiram tugu za koju ni tišina nije dovoljna. Sa druge strane, ukoliko sada prestanem da se borim za njegov život ili za njegovu vidljivost, takođe mislim da bih učinio neku vrstu nepočinstva, jer koliko god da su stvari nerešive, najgore su ukoliko ih gurnemo pod tepih, odnosno, ukoliko o njima zaćutimo.
DOBROTA JE VEĆ SPASLA SVET Sada kada razmišljam o Goranu Paskaljeviću, dužan sam, što sam kroz ovaj roman pokušao, da provučem arijadninu nit pomoću koje možemo izaći iz lavirinta i uteći zverima koje nas progone. Shvatam da ono najbolje u nama činimo, a da ni sami ne znamo da je na dnevnom redu upitnik kakvi mi zapravo jesmo. To što je izabrao tragizam za temu kome je predao svu svoju strast filmskog autora, nešto je što čini u celoj ovoj priči srećan kraj, jer kada vidimo da postoje tragovi ljudskosti koji kroz mrak vode našu priču do izlaza, onda više nije bitan tragizam, bitno je postoje vrednosti koje i dalje žive u ljudima, da postoje ljudi koji ih baštine, a da ih možda nisu ni svesni. Oni to prosto moraju da čine zbog svoje prirode i karaktera koji svedoče da je bilo šta bilo kada moglo da pobedi dobro u ljudima, to bi već davno učinilo. Dobrota ljudskog srca velika je kao Bog i nikada ne može biti uništena, a mora da prođe kroz nevolje i nedaće da bi dokazala tako visoko rangiranu meru vrednosti i kvaliteta. Svi koji za sebe mislimo da smo ljudi koji prate tragove onih koji nas vode kroz mrak do svetla spremni smo na sve da bismo, na kraju, prošli tim putem.“
Nije se dogodilo ono što nije izgovoreno ili napisano? - Da, zato što bi, u suprotnom, bilo ostavljeno na milost i nemilost ograničenim pamćenjima aktera koja bi se morala pretvoriti u veliki atavizam ili zaborav, bez obzira na usmena predanja. I pored naše divne usmene književnosti, ipak imamo epski narativ koji je sećanje zaustavio na jednom nivou tropa o kojem možemo govoriti i analizirati ga, ali kojem se uvek vraćamo. Birajući tugu za izgubljenim prijateljem, bol koju i danas boluj ta porodica, baštineći sopstvenu nemoć da pomognem sem da budem prisutan, da ne bežim od tuge, nego da joj se na svaki način nudim kao još jedan njen objekat eksploatacije, ipak odlučujem da sa mnogo više pijeteta govorim i o jednom i o drugom. Kada jedan eminentni i proslavljeni umetnik, koji može da bira bilo koji senzacionalistički povod za obradu i snimanje filma koji već sam garantuje gledanost i uspeh, izabere jednu duboku i tešku ljudsku dramu za temu kojom je trebalo da zaokruži svoje poetsko delo, onda vidite da se mi očitavamo realno kroz naše izbore, a ne kroz naše rezultate. Paskaljević, čija je poetka bila posvećena poziciji malih ljudi, ljudi sa margine, preko čijih je sudbina jedino moguće rekonsturisati istinu o nama, kada je birao temu za novi film, ne znajući da je to njegov poslednji izbor, ponovo je izabrao isto.
Kakva je sudbina filma? - Snimanje je trebalo da počne u martu, podela je bila gotova, ali je sve zaustavljeno. Producent tog filma je preduzeće koje je bilo vlasništvo Gorana Paskaljevića. U tom preduzeću je novac Filmskog centra, ja u tome više ne učestvujem neposredno zato što sam bio deo ekipe Gorana Paskaljevića, neću biti izuzet ali neću ni smetati, kao što neću postavljati dodatne uslove. Nisam spreman za više od posmatrača, ali ću braniti poetiku svog scenarija.
„Umetnost ima zadatak da svedoči život na nivou dodate vrednosti.“
Muzika je prirodno stanje porodice, s obzirom da je Vaš otac, čuveni šabački profesor, završio muzičku školu i svirao violinu, a Vaše tri ćerke završile su visoke muzičke škole. Došao je red i na Vas. Nedavno ste promovisali cd Ustanak koji je izašao u izdanju PGP RTS-a? - Pokušavao sam melodijom da relaksiram složene harmonije kroz koje sam prolazio pišući svoje knjige. Tako je nastao autorski cd, komponovan i snimljen kao rokenrol svita u devet posebnih kompozicija koje čine jedinstvenu celinu, ali se mogu slušati i odvojeno. Osećajući ritam života kao vrstu etnogeneze, kao specifičnog geografskog porekla u doživljaju sveta, pokušao sam da sam rekonstruišem zvukove balkanske etno-tradicije kako sam je ja čuo, a ne kako je ona zabeležena u nekom od poznatih standarda etnomelodija oko kojih se raspravljaju balkanski narodi. Osluškivao sam melodije Balkana vodeći računa da spasem svoju dušu plagijata, a onda sam pokušao da otkrijem popularne oblike muzike 20. veka u njihovoj metamorfozi od regtajma ili svinga do fjužn muzike. Dakle, da u jednom veku odaberem devet formata u koje sam pokušao da instaliram svoje melodije Balkana onako kako sam ih ja čuo i da ih obradim, pri tom imajući jaku narativnu priču za svaku kompoziciju. U tome mi je mnogo pomogao moj drug iz tinejdžerskog perioda Mirko Tomić, koji je nastavio da svakodnevno živi na žicama raznih instrumenata i koji je za mene najznačajniji savremeni srpski gitarista i Igor Mitrić, koji je naš mlađi brat po senzibilitetu i doživljaju muzike. U njegovom studiju smo snimali, on je postavio aranžmane za te kompozicije i u tome su učestvovale moj ćerke, svirajući svoje instrumente i pevajući vokale. Nije u pitanju hir ili neka vrsta ekstravagancije da sviram gitaru u ovim godinama, cd Ustanak je deo ne samo mog rada, nego i bića. Život shvatam kao totalnu pojavu.
OD ZVIŽDUKA SAM NAPRAVIO PESMU „Kao deca smo bili izloženi jakim pedagoškim pritiscima naših roditelja, nismo smeli da izađemo iz sobe kad radni narod odmara. Da bismo preživeli, otkrivali smo svoje lozinke koje su danas zamenili fejsbuk i aplikacije i zviždali smo. Svako od nas u zgradi imao je svoj zvižduk koji je značio da ćemo igrati fudbal, ili ići na Savu, ili voziti bicikle. I tako, protivno zabranama naših roditelja, a što smo mi doživljavali kao osvajanje slobode, kroz našu zgradu bi se razlegao zvižduk različitih melodija. Svega sam se setio, preveo zvižduke u tonove i od toga napravio pesmu.“
Napisali ste i scenario za film Roditelji? - Scenario sam napisao po motivima romana Roditelji, ali je bitno drugačiji od knjige. Polako formiram ekipu za film, obavio sam preliminarne razgovore sa nadležnima grada Šapca da se taj film snima u Šapcu. Projekat će izaći na konkurs u februaru naredne godine i, ukoliko dobijemo podršku Filmskog centra, mislim da je sasvim realno da snimanje započne do kraja sledeće godine. Za taj film sa istom, malo proširenom ekipom, radim muziku po modelu po kojem je rađen cd Ustanak. Osnovne melodije i harmonske celine već su postavljene i sada studijski razvijamo i orkestraciju za teme kao i aranžmanska rešenja koja su primerena i filmskoj muzici. Takođe, pojaviće se i u samostalnom izdanju kao cd Poreklo, koji će biti snimljen po motivima muzike iz filma Roditelji.
